Rast globalnog pokreta za pravdu u poslednjih nekoliko godina je doveo do povećanog interesovanja za radikalne kritike kapitalizma kakve je izneo Karl Marks. Ovaj koncizan i konkretan vodič nudi kratak, pristupačan uvod u razvoj Marksovih ideja, od njegove analize toga šta pokreće korporativnu globalizaciju, do diskusije da li je i kako moguće postići ljudsko oslobođenje. Original je pisao Majk Gonzalez za Bookmarks, 2006. godine, pod naslovom „A Rebel’s Guide to Marx“. Pročitajte ovde prvo poglavlje novog feljtona Marks21. Izlaziće, sada već tradicionalno, svakog četvrtka.
Linkovi ka ostalim poglavljima: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i 10.
Karl Marks je bio revolucionar. Pri kraju svog života jednom je rekao da se, gledajući ljude koji su sebe nazivali marksistima, pita da li je i sam marksista. Nakon njegove smrti 1883. godine, ime mu je mnogo puta zloupotrebljavano kao izgovor za tiraniju i ugnjetavanje – izgovor koji je bio šamar u lice svemu u šta je verovao. Ipak, Komunistički manifest koji je napisao zajedno sa svojim doživotnim saradnikom, Fridrihom Engelsom, krajem 1990-ih iznenada je postao bestseler, a s početkom XXI veka Marks je, po broju glasova slušalaca BBC-ja (između ostalog), proglašen najvećim filozofom svih vremena.
Ipak, opisati ga kao filozofa nije u potpunosti ispravno. Naposletku, i sam Marks je rekao da su „filozofi do sada samo različito tumačili svet, a stvar je u tome da se on promeni”. Ova čuvena rečenica označava ključni momenat u Marksovom sopstvenom razvoju, kada je iz filozofa počeo da prerasta u revolucionarnog mislioca.
Karl Marks je rođen 1818. godine kao sin dobrostojeće jevrejske porodice iz Trira, grada koji se nalazi u Rajnskoj oblasti u Nemačkoj. Napoleonova vojska je na kratko zauzela grad početkom XIX veka, pre nego što ga je vratila u ruke pruske države pod apsolutističkom monarhijom. Sam Bonaparta je malo vremena proveo u gradu, ali su ideje o slobodi i promeni koje je donela Francuska revolucija ostale.
Marksov otac, Hiršel, bio je poznat po tome što je povremeno javno zagovarao potrebu za adekvatnim predstavničkim političkim sistemom, kao i po javnim osudama diskriminacije prema Jevrejima u Pruskoj. Hajnrih (u međuvremenu je iz judaizma prešao u protestantizam i promenio ime) nije bio revolucionar – ali isto tako nije bio ni otporan na nove vetrove koji su duvali Evropom. Mladi Karl nije mogao a da ne usvoji neke od očevih liberalnih ideja.
Otac je insistirao na tome da Karl studira pravo – korisno zanimanje. Tako je 1835, sa sedamnaest godina, Marks otpočeo studije prava na Univerzitetu u Bonu. Međutim, više se interesovao za poeziju, vino i filozofiju (ne nužno tim redosledom), što je delimično bila posledica uticaja Ludviga fon Vestfalena, imućnog porodičnog prijatelja koji je mladom Karlu recitovao Šekspira i starogrčke pesnike. Njegova kćerka Dženi je 1843. godine postala Marksova supruga i njegov doživotni saputnik.
Marksovo oduševljenje filozofijom nije bilo samo akademsko opredeljenje. Za vreme njegovog studiranja, filozofske rasprave bile su mu prilika da se pozabavi pitanjima društva, istorije i razvoja ljudskih mogućnosti. Jedan izvanredni stvaralac je kroz ove strastvene diskusije gradio svoj ugled. Bio je to Hegel, ushićeni pobornik Francuske revolucije koji je verovao da će ona biti uvod u poglavlje istorije u kome će razum upravljati ljudskim delima.
Međutim, u trenutku kada je Marks došao u dodir sa njegovim idejama, Hegel je već bio postao konzervativni mislilac, ubeđen da Bog predstavlja savršenu racionalnost i da je represivna i autoritarna pruska država njen najviši izraz.
Marks je iz Trira poneo svoje liberalne ideje, pa ga je privukla grupa mladih Hegelovih studenata posvećenih „okretanju učitelja naglavačke” – mladohegelovaca. Oni su se poistovećivali sa mladim, revolucionarnim Hegelom. Bili su ateisti i liberali, kao i boemi i dobri drugovi u piću, što je Marks otkrio kada se preselio u Berlin i pridružio njhovom Doktorskom klubu, u kojem su njegova brada i duga kosa bili upečatljivi znaci radikalnog mislioca.
Mladohegelovci i oni okupljeni oko njih bili su jednoglasni u svom neprijateljstvu prema represivnoj pruskoj državi; njima je Francuska revolucija označavala prosvećenost, promenu i napredne ideje koje su feudalnu Nemačku mogle načiniti modernom, kapitalističkom demokratijom.
Marks je već prevazišao ideje koje je usvojio tokom očevih kućnih okupljanja. Ipak, finansijeri Rajnskih novina (Rheinische Zeitung), naprednog lista koji se protivio tada još uvek feudalnoj pruskoj državi, a koji je Marks počeo uređivati po svom povratku u Trir 1841, pripadali su krugu naprednih poslovnih ljudi poput njegovog oca.
Tokom čitavog Marksovog života postojalo je mešudejstvo između razvoja njegovih ideja i ličnih iskustava u političkim i društvenim događajima. Rani primer toga tiče se ukidanja tradicionalnog prava seljaka da skupljaju drvo u šumi. Novi zakon je ovo odredio kao krađu, pošto je šuma privatna svojina. Zemljoposednici i nove industrijske klase čiji su članovi finansirali Marksove novine slagali su se da je novi zakon na mestu. Izgledalo je da nova kapitalistička ekonomija zasnovana na privatnoj svojini ipak neće ništa obezbediti siromašnima i bezemljašima. Prateći tu logiku, Marks je shvatio da država koja postoji kako bi štitila privatnu svojinu neće štititi radničku klasu.
Za Marksa, to je bio prvi korak ka definisanju društva putem klase. Kada je izneo neke od svojih novih ideja u novinama, pruski državni cenzor je sadržaj novina smatrao dovoljno neprimerenim da bi obustavio štampu i otarasio se ovog „sve bezočnijeg buntovnika”. I drugi napredni listovi tog perioda u Nemačkoj doživeli su istu sudbinu, a Karl i Dženi su se ubrzo nakon toga preselili u Francusku. Dženina plemićka porodica nije bila nimalo oduševljena siromašnim i sve radikalnijim novinarom za kog se Dženi obećala. Međutim, to njima dvoma nije mnogo ni značilo.