Razgovor vodili Andreja Živković i Pavle Ilić
Za početak, reci nam par reči o sebi.
-Zovem se Žoana Bažinja, imam 33 godine i rođena sam u Lisabonu. Kako je tematika roda već godinama moje polje interesovanja, trenutno sam na masteru iz rodnih studija u Školi orijentalnih i afričkih studija u Londonu. Budući da sam nekoliko godina živela u Aziji i Africi, radeći u sektoru razvoja, odlučila sam da se šire upoznam s pitanjima roda i problemima koji pogađaju žene u kulturnom i političkom kontekstu van Zapada.
Potičem iz levičarske porodice koja se aktivno suprotstavljala fašističkom i kolonijalnom režimu u Portugalu. Tokom ere fašizma u mojoj zemlji (1926-1974) moj otac je bio član tada ilegalne komunističke partije, a i moja majka je, iako nije bila u partiji, bila označena kao studentkinja-komunistkinja; bila je lažno optužena za „subverzivni” politički angažman i provela je godinu dana u fašističkom zatvoru Kašiaz1; stric mi je pobegao iz zemlje kako bi izbegao da služi u fašističkoj vojsci i učestvuje u kolonijalnom ratu. Kasnije se pridružio lokalnom gerilskom otporu, PAIGC (Partido Africano da Inpendência da Guiné e Cabo Verde, Afrička partija za nezavisnost Gvineje i Zelenortskih Ostrva), u Gvineji Bisao, pod vođstvom Amilkara Kabrala.
Prvi put sam se politički angažovala sa 15 godina, kada sam se priključila Komunističkoj omladini Portugala; kada sam napunila 18, pridružila sam se Komunističkoj partiji Portugala i bila aktivna sve dok nisam otišla na studije u Italiju, gde su se moja rodna i feministička svest „sjedinile”. Tada sam shvatila da za mene „nema nazad”, da ću otići na rodne studije i aktivno se baviti feminističkom politikom. Uprkos tome što mi je to bio jedan od najzahvalnijih perioda u životu, određene frustracije i razočarenja uvek su me pratili dok sam bila članica Komunističke partije; ovo se naročito odnosilo na osećaj nelagodnosti koji se ticao vrlo ograničenog razumevanja seksizma i podređenog položaja žena. Po završetku mog učešća u Komunističkoj partiji usredsredila sam se na feminizam i levo-feministički i „kvir-frendli” politički aktivizam.
Na debati održanoj u okviru londonskog Marksizma 2012, egipatska revolucionarna socijalistkinja Điđi Ibrahim iznela je tvrdnju da su revolucionarke koje su vojnici surovo seksualno zlostavljali bile kažnjavane ne kao žene već kao revolucionarke. Iz publike si iznela kritiku, tvrdeći da su te revolucionarke bile ugnjetavane i kao žene i kao revolucionarke, i da socijalisti moraju da se bore i protiv rodno-specifičnog ugnjetavanja žena i protiv nepravednosti kapitalističkog društva. Šta te je podstaklo da se javiš za reč?
-Jednostavno nisam mogla da ćutim nakon Điđinog izlaganja, koje sam, zapravo, jedva čekala da čujem; bilo je zaista nepodnošljivo slušati to što je imala da kaže kada, između ostalog, i sama poznajem mlade egipatske revolucionarke koje se sa tim apsolutno ne bi saglasile, a verovatno bi bile i uvređene. Želela sam da istaknem da su te žene koje su aktivno učestvovale u Egipatskoj revoluciji, kao i u mnogim drugim delovima sveta, bile kažnjavane i kao revolucionarke i kao žene. Iskreno, mislim da čak i ne možemo da razdvojimo ta dva.
Kao revolucionarke, žene su osporavale i pokušavale da zbace režim, ali su istovremeno, čak i ako to nisu nameravale, dovodile u pitanje hegemone rodne uloge koje svakako žene ne stavljaju rame uz rame s muškarcima, koji okupiraju javnu sferu.
Egipćanke nisu usvojile „adekvatno” ženstveno ponašanje koje „tradicionalno” žene smešta u privatnu sferu; zahtevale su pravo na javnu sferu, na donošenje odluka i učešće u „muškom” delokrugu. Iskazivanje hrabrosti, odvažnosti i čak nasilno ponašanje u javnosti navodno su maskulini i smatra se da bi žene takvim ponašanjem „prelazile granicu”. Prikazivanje ovakvog ponašanja kod žena gotovo da je neka vrsta rodne „inverzije”; takvo ponašanje posmatra se kao „neženstveno” i „neprirodno”, jer preti ne samo političkom režimu već i patrijarhalnom rodnom uređenju koje žene stavlja u potčinjen položaj u odnosu na muškarce.
Vojska je Egipćanke „kažnjavala” zbog njihove rodne „neposlušnosti” (jasno je da ih je istovremeno kažnjavala i zbog subverzivnog delovanja protiv Mubarakovog režima), a isto su činili i neki od revolucionara/drugova „saboraca”. Na trgovima se dešavalo mnogo toga zbog čega pojednostavljena izjava da su žene „bile kažnjavane samo kao revolucionarke” ne pije vodu.
Što se tiče seksizma na portugalskoj levici, nema tu ničeg što bih mogla da istaknem a da od toga ne „pati” većina levih partija i pokreta kojima širom sveta dominiraju muškarci, poput otuđenja žena „kao žena” (ne samo kao radnica), jer te partije i pokreti u većini slučajeva „ne prave razliku između muškaraca i žena” i, stoga, ne prepoznaju rodno-specifični tip diskriminacije i nasilja s kojima se žene suočavaju i koje su prinuđene da trpe.
I dalje se nedovoljno otvoreno raspravlja o podvrgavanju levičarki rodno-specifičnom nasilju, u periodu njihovog zatvaranja pod fašističkim režimom, o tome kako su bile mučene i seksualno zlostavljane zbog toga što su se „usudile” da se suprotstave režimu – ali i zato što su se usudile da budu žene koje aktivno učestvuju u revoluciji, umesto da, prema dominantnim fašističkim i patrijarhalnim svetonazorima, ostanu kod kuće, rade kućne poslove i odgajaju decu.
Trebalo bi da napomenem da mnoge od mojih drugarica, u vreme mog partijskog angažmana, nisu imale kritički stav prema rodnoj „ideologiji” unutar partije; nažalost, mnoge žene na „tradicionalnoj” marksisitičkoj levici takođe su odgovorne za opstanak ove rodne ideologije, budući da su, osim revolucionarnih, aktivno učestvovale i u promovisanju patrijarhalnih rodnih ideala (kada ženama poriču specifičnost njihovog ugnjetavanja i nasilje koje trpe).
U intervjuu koji smo obavili s Điđi Ibrahim, ona je ponovila svoj argument, dodajući da nisu samo revolucionarke bile seksualno napadane već i revolucionari. Poznato je da je silovanje pritvorenih muškaraca bilo uobičajena praksa u vreme Mubarakove diktature. Kako bi to trebalo da shvatimo?
-Mislim da uvek kada govorimo o muškarcima i ženama, ma kakva da je društvena situacija u kojoj se nalaze ljudi kao rodno određeni (klasifikovani putem binarnog rodnog sistema, kao ili muškarci ili žene), moramo se koristiti rodom da bismo ove situacije „dešifrovali”. Čak i onda kada su, kao u slučaju Egipta, muškarac i žena podvrgnuti istoj vrsti nasilja, poput silovanja, njegova svrha i posledice nisu iste. Nikako ne želim da upoređujem ili izmišljam skalu za merenje patnje i traume, ali smatram da je važno da razumemo ulogu rodne specifičnosti i različitost posledica.
Kada su žene silovane i kada se podvrgavaju zloglasnim „testovima nevinosti” u pitanje se dovodi ono što ih najviše „boli” – njihova seksualna smernost, njihova „čast” i „čast” njihovih bližnjih. Ženska „čast” je direktno povezana s njihovim seksualnim ponašanjem, odnosno s apstinencijom od seksualnih aktivnosti izvan okvira braka. Čak i ukoliko do seksualne aktivnosti dođe protiv njihove volje, zbog silovanja, žene se u nekim kulturološkim kontekstima nalaze u opasnosti da ih neko od članova porodice ubije, ili su primorane da se udaju za svog silovatelja kako bi povratile porodičnu „čast”.
Koliko ja znam, muškarci se ne podvrgavaju testiranju nevinosti, tako da to očigledno ne nosi isti značaj za njih; seksualna aktivnost muškaraca nije pod tolikom kontrolom kao u slučaju žena, niti im se čast utvrđuje na osnovu seksualnog opštenja ili nevinosti, kao što je to slučaj sa ženama. U slučaju silovanja muškaraca radi se uglavnom o činu koji za cilj ima njihovo ponižavanje, odricanjem muškarcima njihove „muškosti”, jer su stavljeni u „feminizovanu” poziciju.
Hegemona muškost diktira da su „pravi muškarci” oni koji su „aktivni”, od njih se očekuje da penetriraju, a ne da se u njih penetrira. Stavljanje u „pasivni” položaj približava muškarce ženama i ženstvenosti, što je ozbiljna „uvreda”. Tako da čak i kada su muškarci i žene podvrgnuti istoj praksi kažnjavanja, odnosno mučenja, moramo to da „filtriramo” kroz rodna „sočiva” kako bismo stekli precizniju i kompleksniju ideju o tome šta se tu zaista događa i zbog čega dolazi do različitih materijalnih i simboličkih ishoda. Brisanje roda iz naše analize ostavlja nas u mrklom mraku i otuđuje žene koje se često osećaju potpuno ignorisano u smislu specifičnosti njihove eksploatacije, nasilja i podređenosti koje trpe.
U svom izlaganju si dalje tvrdila da borba protiv ugnjetavanja žena nije samo borba za promenu kapitalističkog društva, već i borba za promenu levice. Nasuprot tome, neki socijalisti smatraju da se ugnjetavanju žena možemo suprotstaviti jedino „klasnim pokretom” žena i muškaraca. Oni odbacuju onu vrstu socijalističkog ženskog pokreta kakav su zastupale revolucionarke poput Klare Cetkin i Aleksandre Kolontaj, na osnovu toga da se takvi pokreti prilagođavaju ideji da postoji borba za oslobađanje od „muškaraca” koja je odvojena od borbe protiv kapitalizma. Pretpostavka je da onda neizbežno dolazi do skretanja od socijalizma ka radikalnom feminizmu, tj. od jedinstva radničke klase do razdvajanja između žena i muškaraca. Kako ti vidiš ove argumente?
-Nije li interesantno koliko su ideje Aleksandre Kolontaj i Klare Cetkin, s početka dvadesetog veka, još uvek relevantne i revolucionarne u odnosu na način rada levičarskih i seksističkih partija kojima dominiraju muškarci, u smislu da žene treba da učestvuju u kolektivnoj borbi, ali isto tako treba da imaju i prostor za diskusiju i razvoj strategija koje se odnose na posebnu vrstu opresije koju doživljavaju.
Kolontaj i Cetkin su, za mene, dve ekstremno važne i zanimljive revolucionarke koje su bile kako ispred svog, tako i ispred našeg vremena. Njihove ideje su mnogim muškarcima na levici dan danas nesvarljive i neće im se posvećivati pažnja koju zaslužuju sve dokle socijalističkim partijama dominiraju muškarci i patrijarhat.
Većina muškaraca, uključujući tu i muškarce iz radničke klase, eksploatišu rad svojih partnerki i supruga; klasna svest ne podrazumeva i rodnu svest, a još manje volju za odbacivanjem muških privilegija i njihove opresivne uloge. Poimanje o „koherentnoj”, „jedinstvenoj” radničkoj klasi, koje čini se da još uvek opstaje na „tradicionalnoj” socijalističkoj levici, štetno je za pravu revoluciju; onu koja će uključivati i žene.
Levičari moraju početi da se bave sopstvenom ulogom u održavanju podređenog položaja žena u društvu; moraju da se suoče s time da velika većina njih ima korist od eksploatacije ženskog rada i od polne podele rada i moraju da se suoče s tim da iako su mnogi posvećeni borbi za drugačiju društvenu organizaciju, novo društvo koje oni zamišljaju ne obuhvata i ponovno razmatranje ugnjetavačke i eksploatatorske heteroseksističke nuklearne porodice. „Prava” revolucija mora da adresira pitanja prinudne heteroseksualnosti i porodice kao poprišta ekstremne represije nad ženama, ukoliko bi i žene trebalo da revoluciju vide kao svoju.
Uzimajući u obzir ograničenja njihovog vremena i neke od njihovih uvida s kojima se ne slažem, mislim da su i Cetkin i Kolontaj imale izuzetno relevantne ideje, koje su još uvek aktuelne. U potpunosti sam saglasna s idejom o nezavisnim socijalističkim ženskim organizacijama i glavnim idejama koje iza nje stoje, a koje možemo sumirati ovako: suprotstavljanje socijalizaciji koja sprečava žene da samostalno donose odluke i koja ih stavlja u snishodljiv položaj u odnosu na muškarce; omogućavanje ženama da diskutuju o temama koje ih se tiču, bez predrasuda i muškog šovinizma, uz privikavanje žena na javni nastup, samostalno razmišljanje i izražavanje sopstvenih misli.
Pomenuli ste neizbežno skretanje ka radikalnom feminizmu koje, prema mom mišljenju, uopšte nije štetno, naprotiv. Trebalo bi da učimo i preuzimamo važne refleksije iz različitih, često komplementarnih perspektiva. Razne ideje različitih feminizama međusobno se dopunjuju i, bar ja tako mislim, rade dosta dobro zajedno.
Ukoliko želimo sveobuhvatno razumevanje opresije i ukoliko zaista hoćemo da saslušamo žene koje dolaze iz različitih konteksta, mislim da je od fundamentalne važnosti da ujedinimo neke od ideja radikalnog i transnacionalnog feminizma, kao i glasova koji dolaze iz oblasti kvir i post-kolonijalnih studija. Radikalne feministkinje izuzetno su doprinele pitanjima seksualnosti, seksualnog nasilja i njegovih veza s heteroseksualnošću; one su skovale onu poznatu „lično je političko”. Šteta bi bilo da kad već na raspolaganju imamo toliki broj interesantnih, komplementarnih i užasno važnih ideja koje možemo da „kombinujemo” ostanemo slepo vezani za jednu od njih. Trudim se da ne pristupam ovome kao teorijska sektašica, jer ne mislim da bi žene, kao potčinjene, imale koristi od takvog stava.
Moramo uzeti u obzir preklapanja moći, i to kako se „rasa”, klasa i pol ukrštaju i stavljaju pojedince u različite položaje potčinjenosti – nešto što značajan deo feminističkog pokreta radi već dugo vremena, a što „tradicionalni”, ortodoksni levičari niti rade, niti su voljni da rade.
Ako se ne borimo protiv seksizma na levici, pravac u kom predviđamo razvoj revolucionarnog procesa i njegov tok neće niti adresirati niti rešiti rodne specifičnosti ženske potlačenosti koja se ne tiče samo njihove klasne pozicije, već i njihovog roda.
Istorija je pokazala da rodna podređenost seže dublje od ekonomske i klasne opresije. To znači da ostaviti ta pitanja po strani i posvetiti se revoluciji koja „ne pravi razliku između muškaraca i žena” sa sobom nosi mnogo opasnosti, poput opstanka polne podele rada i heteroseksističke porodice. Takođe, kao što je već toliko puta bio slučaj, to znači i da se mnoge ženske brige stavljaju na kraj spiska, jer se smatraju nevažnim ili neprioritetnim. To se desilo najrazličitijim borbama u kojima su se žene borile rame uz rame s muškarcima. Na primer, u Egiptu su se mnoge žene pridružile nacionalističkim pokretima za oslobođenje od kolonijalne vlasti. U tim pokretima dominirali su muškarci, a ženski zahtevi ostali su neodgovoreni nakon osvajanja nezavisnosti; razočarane, žene su napustile pokret kako bi napravile prvu feminističku organizaciju. Početkom 1923. godine, Hoda Šaravi je pokrenula Egipatski feministički savez (EFU).
Za mene, kao i za druge leve feministkinje, nema niti će biti procesa kog zaista možemo nazvati revolucionarnim, ukoliko on u svojoj osnovi ne uključuje iscrpnu analizu i posvećenost borbi protiv hegemonije muškosti i ženstvenosti i „tradicionalnih” rodnih uloga, u istoj meri u kojoj se posvećuje borbi protiv klasnog sistema i ekonomske nepravde.
Fusnote:
1. Kašiaz je poznat kao zatvor za političke zatvorenike. Za vreme trajanja Nove države, tj. u periodu Druge Republike (1933-1974) diktatora Salazara, zatvarani su protivnici režima, pre svega komunisti i socijalisti, na kojima su primenjivane najnovije tehnike mučenja preuzete od CIA.