Juče je obeležena godišnjica ubistva Roze Luksemburg i Karla Libknehta, dve najznačajnije ličnosti internacionalističkog revolucionarnog radničkog pokreta u Nemačkoj. Donosimo prevod Libknehtovog čuvenog antiratnog pamfleta, pisanog 1915. godine u jeku Prvog svetskog rata, u kom objašnjava da radništvo različitih zemalja ima iste probleme i iste neprijatelje, te da je najveći neprijatelj svakog naroda ratnohuškačka i nacionalistička elita „u njegovoj kući“. Naslov ovog teksta postao je parola internacionalističke levice. Iako je ovo pitanje, naravno, kompleksnije u odnosima između malih i imperijalističkih zemalja, dok naša vladajuća klasa zaoštrava tenzije spram albanskog naroda zgodno je podsetiti se ove bazične istine. S engleskog preveli Bartul Čović i Matija Medenica.
Ono što smo svakodnevno iščekivali, još od austrijske invazije na Srbiju, dogodilo se: ušlo se u rat sa Italijom.
Narodne mase zaraćenih zemalja počele su da se oslobađaju zvanične mreže laži. I nemački narod stekao je uvid o uzrocima i ciljevima svetskog rata, o tome ko je neposredno odgovoran za njegovo izbijanje. Sulude obmane o „svetim ciljevima“ rata posrću, ratni entuzijazam splašnjava, želja za brzim uspostavljanjem mira posvuda snažno uzima maha – čak i unutar vojske!
To je nemačkim i austrijskim imperijalistima predstavljalo težak problem, u njihovoj potrazi za spasenjem. Sada se čini da su ga pronašli. Intervencija Italije u ratu trebalo bi da im pruži željenu priliku da zapodenu novu pomamu nacionalističke mržnje, uguše želju za mirom i prikriju tragove sopstvene krivice. Oni računaju na zaboravnost nemačkog naroda, računaju na njegovo toliko često kušano strpljenje.
Ukoliko ovaj plan urodi plodom, rezultati desetomesečnog krvavog iskustva postaće ništavni, a međunarodni proletarijat ponovo će biti razoružan i u potpunosti ukinut kao nezavisni politički faktor.
Taj plan moramo razbiti – ukoliko onaj deo nemačkog proletarijata koji je ostao veran internacionalističkom socijalizmu u ovim zverskim vremenima ne izgubi svest i doraslost istorijskom zadatku.
Pamtimo sve, ništa ne zaboravljajmo!
Ništa ne zaboravljajmo!
Videli smo da su po izbijanju rata vladajuće klase primamljivim melodijama pridobile narodne mase za kapitalističke ciljeve rata. Videli smo i pucanja blistavih balona demagogije, iščezavanje naivnih snova iz avgusta, kako su, umesto sreće, narod preplavile patnja i beda; bujicu suza ratnih udovica i ratne siročadi; kako je opstanak troklasne sramote, nepokajnička kanonizacija Četvorke – poluapsolutizma, junkerske vladavine, militarizma i policijskog despotizma – postao naša gorka stvarnost.
Ovo iskustvo nas upozorava – pamtimo sve, ništa ne zaboravljajmo!
Uvredljive su tirade kojima italijanski imperijalizam zamagljuje pustošenja; uvredljiva je ta romanska tragikomedija sa, sada već opštepoznatom, Burgfrieden („građanski mir“) grimasom. Još je uvredljivije što u svemu tome možemo prepoznati, poput odraza u ogledalu, nemačke i austrijske metode korišćene jula i avgusta 1914. godine.
Italijanski ratni huškači su za svaku osudu. Ali oni su samo kopije nemačkih i austrijskih huškača, onih koji su glavni odgovorni za izbijanje rata. Svaka ptica svome jatu!
Kome da nemački narod zahvali na ovoj novoj nesreći?
Od koga da zahteva objašnjenje za nove hrpe tela koja će nastaviti da se gomilaju?
I dalje stoji: austrijski ultimatum Srbiji od 23. jula 1914. bio je varnica koja je zapalila svet, pa makar se požar tek dosta kasno proširio na Italiju.
I dalje stoji: ovaj ultimatum označio je preraspodelu sveta i nužno je svaku pljačkašku kapitalističku državu pozvao na učešće u planu.
I dalje stoji: ovaj ultimatum ticao se i pitanja dominacije nad Balkanom, Malom Azijom i čitavim Mediteranom, pa samim tim i svih antagonizama između Austrije–Nemačke i Italije skupa.
Ako nemački i austrijski imperijalisti pokušaju da se sakriju iza paravana italijanskog pljačkanja i kulisa italijanske nelojalnosti; dok navlače masku moralne indignacije i ucveljene nevinosti, a u Rimu nisu našli ništa drugo do svojih pandana, zaslužuju najljući prezir.
Pravilo „ništa ne zaboravljamo“ odnosi se na to kako su posve časne nemačke patriote izmanipulisale nemački narod glede italijanskog pitanja.
Trojni savez s Italijom uvek je bio farsa – sve su vas zaveli!
Eksperti su oduvek znali da će u slučaju rata Italija sigurno biti protivnik Austrije i Nemačke – a naveli su vas da verujete da će biti siguran saveznik!
Dobar deo nemačke sudbine u svetskoj politici odlučen je Trojnim savezom, potpisanim i obnovljenim bez konsultacije s vama – do današnjeg dana s vama nije podeljeno ni slovo tog sporazuma.
Austrijski ultimatum Srbiji, kojim je mala klika zaskočila čitavo čovečanstvo, prekršio je sporazum Austrije i Italije – o tome vam ništa nisu rekli.
Italija je na ovaj ultimatum reagovala brzom osudom – to se od vas skrivalo.
Četvrtog maja ove godine Italija je ukinula savez s Austrijom – do 18. maja ovaj ključni fakt uskraćivan je nemačkom i austrijskom narodu, da, uprkos istini zvaničnici su ga direktno opovrgavali – uporedo s namernim obmanjivanjem nemačkog naroda i nemačkog Rajhštaga o nemačkom ultimatumu Belgiji od drugog avgusta 1914. godine.
Nije vam dat nikakav uticaj nad pregovorima Nemačke i Austrije s Italijom, od kojih je zavisila italijanska intervencija. U ovom ključnom pitanju tretirali su vas kao ovce, dok je partija rata, tajna diplomatija, šačica ljudi u Berlinu i Beču, odlučivala o sudbini Nemačke.
Torpediranje Lusitanije ne samo da je konsolidovalo moć engleskih, francuskih i ruskih ratnih partija, već je prizvalo i težak sukob sa Sjedinjenim Državama i sve neutralne države sa strastvenim ogorčenjem usmerilo protiv Nemačke; osim toga je i u ključnom momentu olakšalo katastrofalni rad italijanske partije rata – nemački narod je i o tome morao da ćuti; gvozdena pesnica opsadnog stanja čvrsto mu je stiskala grlo.
Mirovni pregovori mogli su započeti već u martu ove godine – to je bila ponuda Engleske – ali pohlepna želja nemačkih imperijalista za profitom vodila je do odbijanja. Obećavajuća mirovna nastojanja osujetile su nemačke partije zainteresovane za ogromna kolonijalna pokoravanja i aneksiju Belgije i Lorena, kapitalisti iz velikih nemačkih pomorskih industrija i agitatori nemačke teške industrije.
I to se skrivalo od nemačkog naroda, ponovo vas niko nije konsultovao.
Pitamo se – kome nemački narod može da zahvali za nastavak užasnog rata i intervenciju Italije? Kome drugome nego neodgovornim ljudima kod kuće koji su odgovorni za ovo stanje.
Pamtimo sve, ništa ne zaboravljamo!
Mislećim ljudima italijanska imitacija nemačkih postupaka od leta prošle godine ne može biti razlog za nova ratna besnila, već samo podsticaj za zastrašivanje fantoma nade za novim oblikom političke i socijalne pravde, samo novo svetlo bačeno na političku odgovornost i javnu opasnost koju austrijski i nemački huškači predstavljaju, samo njihova nova optužnica.
Ali pravilo „pamtimo i ne zaboravljamo“ iznad svega se odnosi na herojsku borbu naših italijanskih drugova i drugarica protiv rata, koju i dalje vode. Borbe u medijima, na sastancima, uličnim demonstracijama, borbe s revolucionarnom energijom i smelošću, otpor srcem i dušom spram besomučnog razbijanja nacionalističkih talasa koje vlasti uzdižu. Odajemo srčano priznanje njihovoj borbi. Neka nam njihov duh bude primer! Učinimo da postane primer Internacionale!
Da je to bio pre onih avgustovskih dana[1], svetu bi bilo bolje. Međunarodnom proletarijatu bilo bi bolje.
Ali odlučna volja za borbom ne sme doći prekasno!
Apsurdno geslo koje glasi „izdržite“ dotaklo je samo dno; ono nas vodi samo dublje i dublje u vrtlog genocida. Međunarodna proleterska klasna borba protiv imperijalističkog genocida najvažnija je socijalistička dužnost ovog trenutka.
Glavni neprijatelj svakog naroda je u njegovoj državi!
Glavni neprijatelj nemačkog naroda je u Nemačkoj: nemački imperijalizam, nemačka partija rata, nemačka tajna diplomatija. S ovim neprijateljem kod kuće nemački narod mora ući u političku borbu, u saradnji s proletarijatom drugih država koji se bori protiv svojih imperijalista.
Mislimo kao jedno s nemačkim narodom – nemamo ništa zajedničko s nemačkim Tirpicima i Falkenhajnima, s nemačkom vladom političke represije i socijalnog porobljavanja. Ništa za njih, sve za nemački narod. Sve za međunarodni proletarijat, za dobro nemačkog proletarijata i ugnjetavanog čovečanstva.
Neprijatelji radničke klase računaju na zaboravnost masa – neka se to ispostavi kao grdna greška. Klade se na strpljenje masa, ali mi dižemo žestoki poklič:
Koliko dugo će imperijalistički kockari zloupotrebljavati strpljenje naroda? Dosta je, i više nego dosta pokolja! Dole s ratnim huškačima, ovde i u inostranstvu!
Kraj genocida!
Proleteri svih zemalja, pratite herojski primer svoje italijanske braće![2] Svrstajte se u međunarodnu klasnu borbu protiv zavera tajne diplomatije, protiv imperijalizma, protiv rata, za mir u socijalističkom duhu.
Glavni neprijatelj je kod kuće!
[1] Misli se na 4. avgust 1914. godine, kada je Libkneht u parlamentu bojkotovao glasanje o nemačkom učešću u ratu.
[2] Libkneht referira na antiratni stav koji je parlamentarna grupacija Italijanske socijalističke partije zauzela u maju 1915. godine, istom mesecu u kom je ovaj pamflet napisan. Ovim stavom italijanski socijalisti udaljili se od linije većine socijaldemokratskih partija u Evropi koje su podržale rat. Ubrzo je u Italiji pokrenut talas radničkih borbi koji će zemlju u posleratnom razdoblju dovesti do ruba revolucije. Ovaj kontinuitet radničkog organizovanja u Italiji ugušili su Musolinijevi fašisti ranih dvadesetih godina.