Bitka koja se vodi u Atini danas ne tiče se samo tema svakodnevne politike – ko će formirati vladu, kako će izgledati politika i planovi koju će ona (spro)voditi – već pre toga kako transformisati samu politiku.
Maštovitom demonstracijom solidarnosti u praksi, Fudbal filozofija je odlučila da sponzoriše poznatog progresivnog novinara Kevina Ovendena kako bi otišao u Grčku i za Counterfire ekskluzivno izveštavao o Sirizinoj kampanji pored drugih radikalnih medija iz SAD i Australije. Marks21 će redovno objavljivati prevode ove jedinstvene serije članaka.
Grčka je, od svih evropskih zemalja, bila najteže pogođena svetskom krizom koja je usledila posle finansijskog kolapsa 2008.
Takođe, od svih zemalja evrozone, upravo je njoj „Trojka” (Evropska unija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond) nametnula najrigoroznije mere štednje.
Nasuprot ovakvim okolnostima, grčki radnici i društveni pokreti su uspeli da održe najviši nivo otpora u Evropi prema merama štednje i rastućem autoritarizmu države.
Sve ovo je, u kombinaciji sa kolapsom stabilizujućih, parlamentarnih političkih struktura koje su nastale kada je Grčka izašla iz perioda diktature pre 40 godina, dovelo do ekstremne političke polarizacije.
I pored, u velikoj meri pobunom iznuđenih ustupaka kapitalista prema narodu, politička struktura nastala sedamdesetih, tokom perioda metapolitefsi-a (promene režima), pokazala se zapanjujuće stabilnom.
Tokom poslednje četiri decenije zemlja koja je u relativno skoroj prošlosti iskusila građanski rat između levice i veoma autoritarne desnice bila je pod neprekidnom vlašću levog i desnog centra, PASOK-a i Nove demokratije.
Devedesetih je još jedan balkanski rat zahvatio susednu Jugoslaviju, a Grčka je postala deo projekta za 21. vek – evra.
Stara Evropa se, kako se to tvrdilo, neizbežno modernizovala – Jug je sve više nalikovao centristički orijentisanom, postideološkon Severu. U ovom periodu Grčka je imala i svoju verziju Blera, oličenu u liku Kostasa Simitisa. Tako je bilo do skora. „Sve se raspada” – napisao je veliki irski pesnik Jejts – „centar ne može da izdrži.”
Ono što se sada u Grčkoj može desiti nije samo izbor leve vlade koja će se suprotstaviti merama štednje.
Sam po sebi, taj događaj je dobrodošao i predstavljao bi divan kontraudar protiv horova političkih komentatora koji su se rugali savremenoj levici zato što nije uspevala da izraste tokom duboke krize svetskog kapitalizma koja bi trebalo da bude naš regrutacioni momenat.
Na dubljem nivou, bitka koja se vodi u Atini danas ne tiče se samo tema svakodnevne politike – ko će formirati vladu, kako će izgledati politika i planovi koju će ona (spro)voditi.
Ta bitka se upravo vodi oko značenja same politike – da li postoji alternativa bezdušnom korporativnom kapitalizmu, da li politika ostaje samo igračka u rukama kaste arogantnih političara ili će ona biti suštinski demokratizovana u procesu radikalne transformacije društva kao celine.
I dok se mogu praviti poređenja između perspektiva vlade koja bi se formirala oko Sirize posle izbora 25. januara i dobrih i loših iskustava reformističkih vlada Andreasa Papandreua u Grčkoj i Fransoa Miterana u Francuskoj, prisutno je i nešto potpuno drugačije.
Svaka vlada levice danas će biti posledica narodnog nezadovoljstva koje se ponovo javilo usled duge krize, a ne proizvod obuzdavanja radikalizma, što je bio slučaj kasnih sedamdesetih.
Ono što je 1981. izgledalo kao krešendo se ubrzo pokazalo kao uvod u kapitulaciju pred međunarodno ujedinjenim neoliberalnim napadom kroz brzi preokret i uništenje popularnih reformi i progresivnih nada u Atini i Parizu.
Ovakav scenario nas ne mora zadesiti ovog puta. Drugačija melodija je u vazduhu i ona nastoji da nadjača dobovanje mera štednje, rata i ksenofobnog, anti-muslimanskog rasizma koje odjekuje iz Berlina, Pariza i Londona.
To je ista melodija nade koja se mogla čuti pre 40 godina kada je diktatura pala i kada se sve činilo mogućim. Moja prijateljica iz Grčke mi je jednom prilikom opisala kako bilo priključiti se socijalističkom pokretu samo par godina kasnije, 1980.
„Bilo je to kao kada kasniš na žurku” rekla je. „Dok se penješ stepenicama ka stanu domaćina, gomila ljudi silazi. Svi su manje ili više pijani i svi ti govore kako je bilo sjajno!”
Najnovije vesti iz Atine: žurka nije gotova.
Sa tom mišlju u glavi ću slati izveštaje u nedeljama koje slede. Danas počinjem sa opisom celokupne političke pozadine.
1. Pravila igre
Grčka doprinosi ukupnoj proizvodnji u Evropi sa samo 2%. Međutim, događaji u Atini imaju značaj kakav nisu imali od antičkog doba, što je svakako nenameravana posledica eksperimenta sa evrom.
Stoga sve velike medijske kompanije izveštavaju o svemu što se dešava u Grčkoj.
Financial Times, poslovni žurnal, svakog dana upoznaje svoje čitaoce sa partijama kao što je Dimar (upravo u trenutku kada ona odlazi na smetlište istorije), objašnjava detalje političkog sistema Grčke, i analizira govore predsednika Sirize, Aleksisa Ciprasa, i drugih grčkih političara.
Sa sasvim suprotnog stanovišta – solidarišući se sa Sirizom – kolege i koleginice sa radikalne levice širom sveta budno prate izbornu kampanju.
Izveštavanje iz leve perspektive suočeno je sa dve opasnosti. Prva je potpuno ignorisanje političkih procesa, manevara i intervencija establišmenta na koje je mejnstrim novinarstvo u potpunosti skoncentrisano.
Druga je ta da bismo mogli da postanemo levičarska verzija dopisnika iz lobija Bele kuće ili Vajthola, i da izgubimo iz vida sukob velikih društvenih snaga – osećanja, gledišta, i nade širokih masa radnog naroda – ka čijem su pridobijanju usmerene i najzagonetnije izjave političkih lidera i najlukavije izborne strategije.
U ovom trenutku u Grčkoj je u toku istorijski sukob između levice i desnice, između – kako je to Malkolm X jednom sročio – tlačitelja i potlačenih, eksploatatora i eksploatisanih.
Taj sukob se pre svega odvija na polju opštih parlamentarnih izbora. Stoga je neophodno razumeti politički i izborni sistem Grčke, ne zato što oni predstavljaju horizonte budućnosti za koju se borimo već upravo zato što su to okviri u kojima sada vodimo borbu.
Izborni sistem
Grčki parlament se bira po principu jedne vrste proporcionalnih izbora. Bilo koja lista kandidata koja ostvari preko 3% glasova će imati poslanike u parlamentu.
Cenzus od 3% je postavljen sa namerom da spreči Turke i druge manjine sa severa Grčke da izaberu sopstvene poslanike putem nezavisnih listi.
Prvih 250 mandata se raspoređuju proporcionalno prema procentima glasova svih listi koje su prešle cenzus. Dodatnih 50 mandata se dodeljuju listi koja je imala najviše glasova.
Ovo pravilo bonusa je uvedeno kako bi se izbegle koalicije i kako bi se ojačao dvopartijski sistem u kojem su se na vlasti klackale konzervativna partija desnog centra, Nova demokratija, i PASOK, socijaldemokratska partija levog centra. Sve to je smanjilo uticaj partija radikalne levice.
Potreban je 151 poslanik kako bi se formirala vlada. Odlazeća vlada, koalicija Nove demokratije i PASOK-a, imala je samo 153 poslanika, a to je jasan znak pada centra.
Formiranje vlade
Pobednička partija na izborima se nalazi u velikoj prednosti čak i kada joj to ne obezbeđuje dovoljno poslaničkih mesta kako bi vladala sama. Lista koja osvoji najviše glasova po ustavu prva dobija mandat za formiranje vlade uključivanjem i drugih partija, ukoliko je to neophodno.
Ukoliko ona ne može da obezbedi većinu u parlamentu, onda mandat prelazi na drugu najveću partiju, potom na treću, i tako dalje. Pre tri godine nijedna partija nije bila u mogućnosti da formira vladu nakon parlamentarnih izbora što je dovelo do njihovog ponavljanja par nedelja kasnije, nakon čega je Nova demokratija oformila koaliciju, a Siriza postala druga po jačini partija i zvanična opozicija.
Kako stoje partije trenutno?
Svaka partija koja je bila deo koalicija koje su sprovodile mere štednje u proteklih par godina značajno je izgubila na popularnosti.
Najdramatičniju sudbinu doživeo je PASOK. Tokom završnice izborne kampanje 1981. godine, osnivač i lider te partije, Andreas Papandreu, govorio je na mitingu kojem je prisustvovalo oko milion ljudi (na užas bilo koga sa levice, govor su pratili tevtonski marširajući zvuci Karmine Burane Karla Orfa)!
Na predstojećim izborima, pak, PASOK možda ne uspe da pređe cenzus od 3%. Dakle, da ponovimo, partija koja je istorijski predstavljala grčku socijaldemokratiju možda neće ni ući u parlament.
Andras Papandreu je bio iz jedne od velikih dinastija koje su rukovodile grčkom politikom u prošlom veku i čiji je uticaj na formiranje vladajućih koalicija i političkih partija bio podjednako bitan kao i ideologija. Druga dinastija – Karamanlis – vladala je Novom demokratijom.
Andreasov sin, Jorgos, odrekao se porodičnog političkog nasleđa kada je njegova vlada potpisala memorandum „Trojke” i otpočela program štednje pre nego što je PASOK pao na treće mesto na izborima 2012.
Posle toga je Jorgos Papandreu napustio PASOK i formirao sopstvenu partiju – Pokret demokratskih socijalista. Vrlo je verovatno da ni ova partija neće preći cenzus.
Kada je stariji Papandreu raskinuo sa liberalnim centrom kako bi osnovao PASOK mogao je da kaže kako je u pravu što cepa snage centra nasuprot monarhističkoj desnici jer je tako artikulisao glasove socijaldemokratske levice, nezavisno od liberala.
Jorgos zastupa samo glasove porodice Papandreu i on neće naići na podršku van svog salona. Nabusiti, samozadovoljni socijaldemokratski lideri širom sveta bi trebalo nauče nešto na ovom primeru.
Neko vreme je LAOS – nešto između britanskog UKIP-a i BNP-a – bio deo vladajuće koalicije, međutim, sprovođenje mera štednje koštalo je ovu partiju nacionalističkih populista narodne podrške.
Ono što je nastalo na ruševinama ove partije jeste eksplicitno neo-nacistička Zlatna zora. Prema anketama ona uživa od 5 do 7 procenata podrške. Ovo je pad u odnosu na 9 procenata koje je osvojila 2014.
Može se reći da je za to velikim delom zaslužan inspirišući antifašistički i antirasistički pokret u Grčkoj, u kojem su i moji prijatelji iz KEERFA koalicije koja je oformljena oko pakistanske i drugih imigrantskih zajednica.
Međutim, neugodna i otrežnjujuća realnost se ogleda u sledećem: Levica je na putu da dobije izbore. Siriza će možda formirati vladu. No, bez obzira na to, fašisti će i dalje biti u parlamentu iako su njihove vođe u zatvoru i iščekuju suđenje. Štaviše, nacisti uživaju najveću podršku među redovima policije i drugih represivnih državnih struktura.
Nekadašnje desno krilo Sirize, koje se odvojilo i oformilo Dimar koji je činio deo bloka koji je podržavao memorandum o merama štednje je nestao sa poltičke scene.
Stara deviza o socijalističkoj levici kaže da smo mi uvek fragmentisani i skloni podelama. U Grčkoj su zapravo centar i levi centar oni koji su sastavljeni od grupica.
Vodeća snaga centra sada je miks medijskih grupacija koji se zove Reka. Oni ne predstavljaju ništa do jedne ideje – zapravo senke ideje – nečega što se nekad zvalo centar.
Vodeća misao njene politike jeste da ni ekstremna levica ni ekstremna desnica ne bi trebalo da budu na vlasti. Zato se ona mora naći u bilo kojoj vladajućoj koaliciji kako bi kontrolisala ekstreme. Procenjuje se da uživa podršku od oko 6 procenata.
Dvostruka polarizacija
Grčka politička scena je sada polarizovana duž dve ose – levica i desnica, pro-memorandum i anti-memorandum.
Sve partije i političke inicijative se pozicioniraju duž ovih osa.
Od parlamentarnih partija, na levici je Siriza – ona čvrsto drži vođstvo po istraživanjima javnog mnjenja sa podrškom od oko 30 procenata i razlikom od 3 procenta u odnosu na Novu demokratiju.
Dalje levo je Komunistička partija koja je proteklih par godina gurala ultralevu liniju, napuštajući prethodnu politiku širokih „nacionalnih demokratskih koalicija” u korist revolucionarne retorike i pozivanja na potpuni socijalizam. Uživa podršku od oko 5 procenata glasačkog tela.
Financial Times i druge medijske organizacije verovatno brinući za živce svojih čitalaca vrlo dozirano ističu činjenicu da, kao da samo po sebi nije dovoljno loše to što postoji mogućnost formiranja jedne radikalno leve vlade, u Grčkoj takođe postoji i masovna, borbena, vanparlamentarna levica sa omladinskom sekcijom koja ima brojno članstvo – odnosno Komunistička partija. Takođe, ona ima i izabrane odbornike u lokalnim vlastima.
Nova demokratije je glavna snaga na desnici. Istorijski, ona predstavlja konzervativnu ili demohrišćansku partiju Grčke. Njen sadašnji lider, Antonis Samaras, je zapravo tokom devedesetih napustio partiju na nacional-šovinističkoj osnovi.
Apsurdno romantičarski, antimakedonski nacionalizam Nove demokratije (kojem ni PASOK nije daleko) nije bio dovoljno radikalan za njega pa je osnovao sopstvenu partiju sa tvrdom nacionalističkom (i rasističkom) linijom. Sada se vratio kao lider Nove demokratije. Za moje britanske prijatelje – to bi bilo isto kao kada bi Enoh Pauel postao premijer ispred torijevaca (U Srbiji možemo da povučemo potpuno doslednu liniju analogije između Samarasa i Vučića prim.prev.).
Posle tragedije koja se desila u kancelariji Šarli Ebdoa u Parizu prošle nedelje, Samaras je imao ubedljivo najzapaljivije izjave od svih evropskih lidera. Direktno je povezao zločin sa prisustvom imigranata u Evropi.
U skorašnjem glasanju o poverenju vladi u parlamentu Samaras je bez pardona dozvolio da, u njegovom odsustvu, vladu predstavlja notorni fašista koji je prešao u Novu demokratiju iz redova LAOS-a.
Dakle, na prostoru koji je nekad na političkoj sceni Grčke zauzimao desni centar sada se nalazi nešto još opasnije. Još desnije nalazi se Zlatna zora, koja obezbeđuje jurišne odrede koji napadaju radnički pokret i levicu na račun monopolističkih oligarha istovremeno se maskirajući kao anti-memorandum, narodna partija.
Između ovih polova svaka politička organizacija biće samlevena kao žito između vodeničnih točkova.
Nezavisni Grci, partija slična britanskom UKIP-u koja je u načelu protiv memoranduma, bori se da ostvari podršku iznad 3 procenta. Ona je delimično podržana u medijima i kod establišmenta jer se kapitalistima nudi kao opcija u slučaju pobede Sirize.
Nezavisni Grci kažu da će podržati anti-memorandum vladu Sirize, ali na „nacionalnoj”, a ne levičarskoj osnovi.
U ostatku Evrope razlika između levičarske vlade koja se suprotstavlja merama štednje i vlade „nacionalnog jedinstva” koja je protivna politici evrozone na nacionalno-kapitalističkoj osnovi je čisto hipotetička.
Ritam političkog razvoja događaja u Grčkoj je ono što čini tu razliku realnom i opipljivom. Ona predstavlja deo kalkulacija elite i njenih plaćenika u Grčkoj, a ne apstraktni pojam u akademskoj ili sektaškoj debati na levici.
Kojim putem krenuti?
Mesec januar je dobio svoje ime po rimskom bogu Janusu, božanstvu promene, kućnog praga, početaka i krajeva, suočavanja sa prošlošću i budućnošću.
Siriza, kao i celokupna levica u Grčkoj, se suočavaju sa velikim dilemama. One su dobrodošle samim tim što su neibežni rezultat uspeha i činjenice da je Siriza na pragu izborne pobede. Međutim, te dileme su ozbiljne i nose određenu težinu, što vam mogu reći bilo koji taksista ili prodavačica (politička analiza je već demokratizovana do te mere da je svaka kuvarica i kuvar sprovode).
Danas je bio poslednji dan za predaju lista kandidata. Partije formiraju liste za koje se onda glasa na izborima. Shodno tome, partijske strukture imaju veliku moć jer odlučuju ko će se kandidovati. Liste su istovremeno i mehanizmi za privlačenje podrške ili određivanje političke orijentacije time što na njima mogu da budu i nestranačke ličnosti.
Ovaj sistem omogućava političarima i političarkama od karijere da se upuste u pravu trku pacova, napuštajući brod koji tone kako bi spasili sopstvene karijere. Tako je Angela Gerekou – glumica i žena poznatog pevača – bila, do ponedeljka, lojalna poslanica PASOK-a. Na predstojećim izborima će biti na listi Nove demokratije.
Desnica igra prljavu igru. Međutim, i levica se suočava sa sopstvenim dilemama koje su posledica uspeha.
Nije potrebno posebno analizirati odluku Zelenih da ne izađu samostalno na izbore već da budu deo Sirizine liste. To su svakako dobre vesti.
Sa druge strane, poslanik Nezavisnih Grka poznat po populizmu takođe je prihvaćen kao kandidat na izbornoj listi što je izazvalo dosta kontraverzi.
Da li ovaj slučaj i slična preletanja bivših članova PASOK-a (koji su u prošlosti podržavali mere štednje) koja su mu prethodila – predstavljaju nužne iako opasne metode odbrane od napada sa desna koji treba da dovedu do pobede? Ili su to samo pogrešni i opasni kompromisi?
Odgovor se ne može pronaći u apstraktnim pozivanjima na „princip” – u principu, levica teži i unutrašnjem jedinstvu i što širem domašaju van svojih redova.
Samo aktuelni tok ove istorijske kampanje i ono do čega će ona dovesti mogu da ukažu na odgovore.
Večeras će Samaras – naslađujući se zbog krvoprolića u Parizu – pozvati desnicu da se okupi oko njegove liste. Ciprasov odgovor sa leva će pristići sutra sa skupa u Korintu.
U međuvremenu, svaka kuvarica učestvuje u raspravi o tome ko bi trebalo da vlada, a nije mali ni broj onih koje se pitaju šta vladavina uopšte znači.
Molimo vas da podržite ovaj poduhvat. Kevinove reportaže se finansiraju od prodaje „Siriza – nada na grčkom” majica, kupite vaš primerak na portalu Fudbal filozofije.