U devetom izveštaju iz Grčke Kevin Ovenden pravi izlet u lavirint ekonomije.
Maštovitom demonstracijom solidarnosti u praksi, Fudbal filozofija je odlučila da sponzoriše poznatog progresivnog novinara Kevina Ovendena kako bi otišao u Grčku i za Counterfire ekskluzivno izveštavao o Sirizinoj kampanji pored drugih radikalnih medija iz SAD i Australije. Marks21 redovno će objavljivati prevode ove jedinstvene serije članaka.
Sva današnja istraživanja nastavljaju da Sirizi daju izbornu prednost. Opseg za spekulacije oko rezultata predstojećih izbora sve je manji. Dva pitanja definišu trenutna očekivanja.
Može li Siriza da osvoji apsolutnu većinu? Kakva će tačno biti raspodela glasova izvan dva pola levice i desnice, Sirize i Nove demokratije? Odgovor na drugo pitanje odrediće koje još partije mogu da budu potencijalni koalicioni partneri.
Napomenimo da je, čak i u slučaju da Siriza obezbedi više od 150 mesta od ukupnih 300, još uvek veoma bitno ko će još biti u parlamentu.
Na Aleksisa Ciprasa vršiće se pritisci svih vrsta da ukjuči i druge partije u vladu kako bi proširio bazu svoje vlasti. Zašto ne bi uključti i druge i tako ojačati sopstvenu poziciju u pregovorima sa Trojkom? Tako otprilike zvuči taj argument.
Nepoznato je i prema kojim parametrima će se Sirizina mesta u parlamentu raspodeliti između različitih frakcija partije.
Panika stranog i domaćeg krupnog kapitala osetna je svaki put kada dopisnik nekih ozbiljnih novina podseti svoje čitaoce šta je zapravo Siriza, makar u širokim crtama.
Veliki deo Sirize dolazi iz partije Sinaspizmos, koja je, uprkos tome što potiče iz komunističke tradicije, nekada bila mlađi koalicioni partner u vladi Grčke. Jedinu štetu koju je napravila tada, pre 25 godina, napravila je samoj sebi i levici.
Okolnosti su sada drugačije. Dodatno – na ovom mestu mejnstrim novine upućuju upozorenje svojim osetljivijim čitaocima – jedan mali deo unapred neraspodeljenih poslaničkih mesta na Sirizinoj listi sledeće nedelje otići će trockistima i maoistima. Ovakvo upozorenje nije ni potrebno boldovati.
Što prisustvo levog krila Sirize u parlamentu bude veće, to će „prijatelji“ više pozivatai Ciprasa da „pokaže da je lider“ time što će napraviti kontratežu izbornom rezultatu kroz koaliciju sa desnicom.
Što šire i što veće deluje kao da su dve večne vrline u politici. Kad bi samo život bio tako lak. Pozivi da se ostvari nešto šire i veće u sedmici nakon predstojeće zapravo će biti zahtevi da se snage levice razvodne i umanje. Nije bitno samo šta se govori, već i ko to govori – i zašto.
Ono što se sa sigurnošću može reći dok ulazimo u poslednju nedelju kampanje jeste to da, što više bude glasova za Sirizu i anti-memorandumsku levicu, to će biti više izgleda za okončanje štednje i ispunjavanje nadanja naroda.
Današnje izdanje Sirizinih dnevnih novina Avgi najavilo je pet procenata prednosti Sirize u odnosu na Novu demokratiju. Prošle nedelje je ista rejting kompanija izveštavala o osam procenata prednosti.
U ovu promenu ne možemo učitati nikakvu tendenciju. Stručnjaci iz oblasti javnog mnjenja uglavnom su saglasni oko toga da će se, ukoliko se možemo voditi prema prethodnim izborima, tokom poslednje nedelje kampanje povećati razlika između Sirize i Nove demokratije, jer će se neopredeljeni glasači velikom većinom odlučiti za pobednički tabor.
To Vima, novine levog centra, pre par nedelja su predviđale smanjivanje razlike. Sada su primorani da kažu kako se razlika povećava. Sve ovo će dodatno motivisati mlade aktiviste levice da se u narednim danima bore za svaki glas.
Naravno, i stariji partijski funkcioneri i timovi specijalizovani po podeli ministarstava žele da pobedu sa što većom razlikom. Ali, oni su neizbežno skoncentrisani i na pitanje toga kako će tačno vladati.
Konkretno, tajming je ključan. Niko ne očekuje – a niko i ne zahteva – da će se dugogodišnji trend štednje preokrenuti preko noći. Prekretnice prema kojima će oni koji su za nju glasali ocenjivati narednu vladu postaviće upravo ti glasači iz redova radničke klase.
Međutim, postoje i drugi vremenski tokovi, oni koje zadaju tržišta i institucionalni dogovori koji, kroz evro i druge mehanizme, vezuju Grčku za ritmove i zahteve korporativnog kapitala.
Udar na banke?
Glavna vest u proteklih 48 sati bila je da su sada sve četiri najveće banke u Grčkoj zatražile novac iz kriznih fondova oformljenih kako bi sprečili eventualni kolaps banaka usled paničnog podizanja depozita.
Ovaj zahtev za novcem na osnovu Programa za hitnu pomoć likvidnosti, oformljenog unutar evrozone (sa zakašnjenjem, poput svih drugih odgovora na krizu posle slučaja Lehman Brothers-a), je, s jedne strane, upozorenje budućoj vladi.
Postupajući na ovaj način, grčke banke predviđaju mogućnost odliva novca ili opadanja kreditne sposobnosti. One možda ovo i iskreno misle, na osnovu sopstvenih poverljivih analiza tržišta i kretanja depozita u protekloj sedmici. U tom slučaju one su glasnice koje prenose upozorenje budućoj vladi.
A možda su i deo orkestriranog pokušaja proizvodnje krizne atmosfere.
Ko zna. To je samo po sebi snažan argument u prilog tome da banke treba staviti pod odgovorniju i transparentniju upravu, na koju bi se moglo osloniti da će javni interes uvek staviti iznad interesa oligarha koji su krišom iznosili novac iz Grčke i rasipali ga na londonskoj berzi nekretnina.
Na ovo se misli – rečeno razumljivim jezikom – kada antikapitalistička levica u Grčkoj (unutar i van Sirize) poziva na „nacionalizaciju banaka i njihovo stavljanje pod radničku kontrolu“.
Pre nego što ovakve pozive odbacimo kao anahroni dogmatizam, dobro bi bilo zapitati se koje bi to druge politike mogle da se uhvate u koštac sa realnošću koju sam upravo opisao: nedelju dana pre nego što će narod napraviti jedan demokratski izbor, mi ne znamo da li grčke banke oprezno izbegavaju finansijski šok ili su se zaverile da takav šok same izazovu.
Zahtev za pomoć u vidu ELA (hitni fondovi za očuvanje likvidnosti, prim.prev), međutim, otvara i drugačiji scenario i upućuje na kompleksne mehanizme kojima bi buduća vlada mogla da kupi nešto vremena.
Janis Varufakis, vodeći Sirizin ekonomista, ugrubo je opisao na koji bi način taj mehanizam mogao da funkcioniše, u pokušaju da odgovori na sveopštu medijsku halabuku s kraja prošle nedelje, prouzrokovanu kometarima Sirizine kandidatkinje, Rakele Makri, koja je u partiju prešla iz redova desničarskih Nezavisnih Grka.
Makri je iznela tvrdnju da je za Sirizinu vladu sasvim izvodljivo da odštampa novac (100 milijardi evra) i taj novac iskoristi za investicije i otplatu dugova.
Usledila je salva podsmeha iz Nove demorkatije, a bilo je i nešto paternalističkih kritika od samih lidera Sirize, uključujući tu i ekonomskog savetnika Janisa Miliosa.
Varufakisova intervencija bila je odmerenija. On je objasnio da Makri nije u pravu (za mnoge na levici njena ekonomska nepismenost nije najveći problem – daleko je problematičniji njen šovinizam).
Ali, istovremeno je ukazao na jedan način na koji bi nova vlada mogla da odloži trenutak odluke, u nadi da će izvući povoljniji dogovor u dugoročnim pregovorima sa Trojkom.
Ovo možda deluje kao posve tehničko pitanje, ali upravo će se na takvim pitanjima uskoro rešavati sudbina leve vlade. Ukoliko širi levi pokret protiv štednje u Evropi želi da pomogne pokretu u Grčkoj, moramo biti svesni toga gde će se i kada pravi sukobi odigravati.
ELA je samo deo čitave zbrke fondova, mehanizama i aranžmana sklepanih u proteklih šest godina kako bi se nekako izneli sa evropskom krizom, a pre svega krizom bankarskog sektora.
Vizantijski dogovori rezultat su jedne od mnogih fundamentalnih kontradiktornosti, nerazdvojivo upletenih sa jedinstvenom evropskom valutom, evrom.
Za razliku od drugih velikih valuta, evro iza sebe nema jednu državu, već skup država. Stoga evrozona ima jednu, jedinstvenu monetarnu politiku, ali ne i jednu fiskalnu (poresku i potrošačku) politiku.
Rezultat toga je dodatni izvor nestabilnosti i krize, pored finansijske ekonomije dostojne jednog kazina i opadajućih profita koji su bili globalni problem i uzrok krize iz 2008. godine.
Nemački krupni kapital i vlada u Berlinu naročito su odlučni u stavu da neće biti evropeizacije nacionalnih dugova članica evrozone.
Jedan od ishoda toga je i niz šta-je-to-a-uz-to-i-ne-radi institucija, kakva je i ELA, oformljenih u svrhu sprečavanja kolapsa evropskog bankarskog sistema kroz poteze vučene na evropskom nivou, dok teret tih poduhvata pada na pleća nacionalnih vlada.
Evo šta ELA omogućava, kako je to ove nedelje Varufakis objasnio glasačima.
Grčke banke mogu da se obrati Grčkoj centralnoj banci i traže novac. Grčka centralna banka može da im da novac (što mora da odobri Evropska centralna banka) u zamenu za zalog ili preuzimanje imovine.
Zalog koji banke mogu da ponude je čisti krš. U tome i jeste problem. Ne samo grčke, već i sve druge evropske banke imaju ogromne količine loših dugova i bezvrednih aktiva.
S druge strane, Grčka centralna banka mora da pristupi fondovima Evropske centralne banke, koja takve zajmove ne želi da pipne ni govnjivom motkom. Narodna banka zato mora da ponudi neki vredan zalog. To su u šustini plate i penzije radnog naroda Grčke, preostala javna svojina i… pa, u suštni bilo šta drugo. Već se ozbiljno raspravljalo o nuđenju celih ostrva u Egejskom moru.
Varufakis ističe da buduća vlada na ovaj način može u sledećih par nedelja da upumpa novac u grčke banke i natera ih da zauzvrat kupe vladine kratkoročne obveznice. Upravo su grčke banke pre dve nedelje uskočile da kupe takve obveznice, nakon što su evropski investitori odbili.
Na taj način se zabrana (koju je nametnuo Berlin) pristupa novcu Evropske centralne banke u svrhe pokrivanja neuspeha vlada evrozone, može, makar na kratko, efektivno zaobići.
Prema Janisu Dragakisu, izglednom ministru finansija u Sirizinoj vladi, na taj način će nova grčka vlada pribaviti novac kako bi pokrila otplatu enormnog državnog duga koja se očekuje u martu. To, međutim, neće biti dovoljno za još veće otplate koje će na dnevnom redu biti u junu.
Ovo je pravi politički značaj rasprave koju je ove nedelje otpočela greškama sklona Makri, pre nego detaljisanja oko ionako zamršene finansijske politike.
Obrisi vremenskog rasporeda u kojem će vlada kupiti nešto vremena za pregovore sa Trojkom polako se ocrtavaju. Rok za pregovore, ključni sukob, odlaže se do ranog leta.
Ovo je, samo kroz drugačije mehanizme, po učinku slično molbama sadašnjeg ministra finansija za šestomesečno produženje odredbi memoranduma koji ističe za dva meseca.
Irska vlada već je jednom pokušala da na ovaj način iskoristi ELA fondove.
Ovde se javlja potencijalna mana u planu. Tada je čitava stvar zavisila – a i sada će – od volje Evropske centralne banke i Berlina da skrenu pogled u drugu stranu, kao što su uradili i u slučaju tehnokratske vlade u Italiji koja je takođe prekršila nekoliko „apsolutno obavezujućih“ pravila.
Vlade Irske i Italije bile su desničarske, a ne levičarske.
I tako smo na kraju, posle rasprave o ekonomiji, ostavljeni politici. U tome je i suština čitave stvari.
Levica ne može da izbegne političko pitanje time što će svoju vladu predstavljati kao odgovornu i pouzdanu. Ona zaista i može biti takva, ali će okršaj političkih snaga biti taj koji će odrediti celokupnu sudbinu grčkog naroda.
On će odrediti da li nas od konačnog obračuna dele nedelje ili meseci. U to da je sukob pred nama, niko ne sumnja.
Molimo vas da podržite ovaj poduhvat. Kevinove reportaže se finansiraju od prodaje „Siriza – nada na grčkom“ majica, kupite vaš primerak na portalu Fudbal filozofije.
Ostale izveštaje pročitajte ovde