Mnogobrojne partije levog centra možda će odigrati ulogu viteza na belom konju za grčke oligarhe – pojavljujući se u poslednjem trenutku i sklapajući dogovor sa Sirizom kako bi se izbegla katastrofa. Četvrti izveštaj Kevina Ovendena iz Grčke.
Maštovitom demonstracijom solidarnosti u praksi, Fudbal filozofija je odlučila da sponzoriše poznatog progresivnog novinara Kevina Ovendena kako bi otišao u Grčku i za Counterfire ekskluzivno izveštavao o Sirizinoj kampanji pored drugih radikalnih medija iz SAD i Australije. Marks21 će redovno objavljivati prevode ove jedinstvene serije članaka.
I dok Siriza nastavlja da vodi prema svim merenjima popularnosti (kojih je mnogo), nešto pažnje sada se posvećuje i partijama centra i levog centra (i njih je isto tako mnogo).
One nisu važne same po sebi, već samo zbog toga što Siriza neće moći sama da obezbedi većinu u parlamentu.
Za grčku oligarhiju ove partije mogu da odigraju ulogu viteza na belom konju – stupajući na scenu u poslednjem trenutku i sprečavajući katastrofu time što će postići dogovor sa Sirizom i povući buduću vladu ka centru.
Postoji, naravno, i scenario po kojem bi Siriza pokušala da vlada sama u formi manjinske vlade, što je ustavno i politički moguće, ukoliko male partije centra ili Komunistička partija – za koju se pretpostavlja da će dobiti 15 poslaničkih mesta – ne budu glasale protiv Sirizine vlade.
Ostavimo pretpostavke po strani, makar za sada. U budućim izveštajima dodatno ću se osvrnuti na jedinstveni fenomen koji predstavlja Komunistička partija Grčke.
Ko su zapravo ovi centristi koji će, kako se usuđujem da predvidim, osvanuti na stranama ozbiljnih evropskih novina u ne tako dalekoj budućnosti?
Da krenemo bez nekog naročitog redosleda…
Dimar
Ukoliko je moguće da tragedija i farsa budu spojeni u jednom, onda je Demokratska levica, Dimar, politička manifestacija toga.
Partija je osnovana u leto 2010. godine. U jednom od mnogih partijskih prestrojavanja prouzrokovanih debatom oko mera štednje, memoranduma i nacionalnog poniženja, Fotis Kuvelis predvodio je grupu koja se otcepila od levičarske partije Sinaspizmos i krenula udesno.
Upravo je Sinaspizmos pokrenula koaliciju Siriza i ujedno bila najveća organizacija unutar koalicije. Tačno je da je Siriza skorašnji fenomen, ali partija koja je njen nastanak inicirala nije. Sinaspizmos vuče korene iz evrokomunističkog krila Komunističke partije Grčke.
Aktivnosti vodećih ličnosti mogu se pratiti unazad sve do sedamdesetih i osamdesetih, kada su bili komunistički kadrovi, a Kuvelis je bio jedan od njih.
Pripadao je frakciji koja je tvrdila da je manjak „modernosti“ u politici i društvu Grčke ključna prepreka za napredak ka socijalizmu.
Kriza koja je nastupila 2009. godine udarila je direktno u ono što je za Kuvelisa i mnoge druge – bilo na levici ili na desnici – predstavljalo pupčanu vrcu koja je osiguravala da Grčka ostane na putanji modernizacije: članstvo u Evropskoj uniji i valutu evra.
Preovlađujuće stanovište unutar Sinaspizmosa bilo je protivljenje merama štednje koje je donela vlada PASOK-a, na čelu sa Jorgosom Papandreuom, koji tek što je bio izabran te 2009.
Kuvelis nije bio saglasan sa ovim gledištem i izašao je iz partije. Uspeo je da okupi još šest poslanika koji su 2012. godine napustili PASOK, da bi iste godine na dve izborne trke učestvovao sa 10 poslanika. Izbore je okončao sa 17 poslanika i pridružio se velikoj koaliciji Nove demokratije i PASOK-a, vladi koja je bila prvenstveno ujedinjena u poduhvatu sprečavanja dolaska na vlast levičarske, anti-memorandumske vlade koja bi bila predvođena Sirizom.
U tome su i uspeli. Odgovorna, modernistička struja levice napravila je nacionalno odgovorni izbor i pridružila se ekumenskoj vladi kako bi se postarala da ona zaista i štiti nacionalni interes. (Veličina ironije ovog postupka izmakla je Kuvelisu, budući da su takve formulacije o nacionalnom jedinstvu i „odgovornim komunističkim taktikama“ poticale iz perioda Narodnih frontova i delova ortodoksnih (staljinističkih prim. prev.) komunističkih leksikona koje je on, a sa njim i ostali modernisti, prema sopstvenim rečima prezirao.)
Potpuna farsa tek je sledila. Dimar je iskoristio zatvaranje državne televizije ERT kao poslednju slamku da se 2013. godine povuče iz koalicije. Iskreno govoreći, bilo šta bi poslužilo tom cilju, budući da je na osnovu ispitivanja javnog mnjenja Kuvelis mogao da vidi da ga čeka potpuna politička propast.
Naravno, pomoglo je to što je pitanje ERT-a – koje je prouzrokovalo veoma borbene aktivnosti osoblja ove televizije – moglo da se predstavi i kao „nacionalno pitanje“, a ne usko „radničko“.
Siriza se do tada (uključujući i Sinaspizmos) kotirala visoko prema svim istraživanjima. Šta je drugo preostalo principijelnom modernisti nego da potraži izbornu koaliciju sa partijom iz koje je otišao zbog toga što je bila neodgovorno levičarska?
Bio je odbijen. Poslanici kojima je isticao mandat već su preletali i Dimar je na prošlogodišnjim izborima za Evropski parlament zabeležio samo 1.2 posto.
Kuvelis, na zajedničkoj listi sa desnim, „modernističkim“ krilom Zelenih, neće uspeti da prekorači prag od bednih tri posto.
Zašto onda traćiti vreme na ovu kratku istoriju? Prvo, Kuvelis ostaje donekle uticajna ličnost, a bio bi najgori oblik umnog slepila kada bismo verovali da će u političkoj drami posle 25. januara učestvovati samo oni koji se vrate u parlament.
Drugo, Kuvelis je iskusan i lukav igrač. Ukoliko se njegov trud da izgradi stabilnu, pro-tržišnu, pro-evropsku partiju centra izjalovi, onda bi mlađi potencijalni lideri njegovog kalupa trebalo da izvuku pouke.
Reka
Prošlogodišnji izbori za Evropski parlament posvedočili su rađanju, bukvalno preko noći, nove političke partije centra zvane Reka.
U velikoj meri zasnovana na medijskoj pompi, Reka je delo TV voditelja Stavrosa Teodorakisa (nije u srodstvu sa čuvenim levičarskim kompozitorom).
Stvarajući Reku, Teodorakis je samo sledio ustaljenu tradiciju – kako u Grčkoj tako i širom sveta – po kojoj harizmatske ličnosti često osnivaju svoje sopstvene političke formacije.
Međutim, dok su klanovi Papandreuovih ili Karamanlisa mogli da se oslone na velike rezerve socijalnog kapitala kada su sedamdesetih godina otpočinjali sopstvene političke projekte, rezerve koje Reka poseduje daleko su manje.
Teodorakis je ime izgradio kroz TV šou koji se zvao „Protagonisti“, a koji je uz dozu saosećanja pratio životne priče „marginalizovanih“ – robijaša, Roma i tako dalje.
U tome nema ničeg lošeg. Daleko od toga, naročito ukoliko uzmemo u obzir socijalne politike svake vlade u Grčkoj od početka krize.
Za Teodorakisa, međutim, ovo su bili samo skandali koji su odstupali od civilizovanih evropejskih normi, tako da je njegova politička logika bila jasna i pre nego što je osnovao partiju.
Grčkoj je potrebno zapravo više uticaja iz Brisela, Berlina i Pariza kako bi se iz politike odstranili stari nacional-tradicionalisti, bilo sa levice ili desnice, ogrezli u šovinizmu umesto u evro-kosmopolitizmu.
Problem je u tome što – kako će to Teodorakis i neki drugi mnogo značajniji akteri saznati uskoro – proganjanje Muslimana, proterivanje Roma, suspendovanje odredbi o ljudskim pravima, kao i neskriveno nasilno ponašanje nikako nisu rezervisani samo za neprosvećeni Balkan.
To je obeležje mera, programa i političkih odgovora čitavog evropskog establišmenta.
Na predstojećim izborima Reka, koja se kotira na oko šest procenata, nastupiće u koaliciji sa pro-kapitalisičkom, liberalnom partijom Drasi. Odjek Teodorakisovog centrizma postaje sve očigledniji.
Univerzalna istina je da ne postoji tako nešto kao što je centar koji je podjednako udaljen od polova levice i desnice. I centar ima odeđena uverenja, a Liberalne demokrate u Britaniji su svoja najbolje pokazali time što su prethodnih pet godina bili u koaliciji sa jednom od notornijih torijevskih vlada.
Potezi našeg TV voditelja usmereni su protiv levice. Odbio je da se pridruži socijaldemokratskoj levici u Evopskom parlamentu, a to su neki zbunjeni analitičari prokomentarisali kao principijelno i radikalno zastupanje stava prema kom je on navodno protiv svih starih prevaranata.
On zapravo ni ne želi da ima išta s levicom. Bez obzira na to da li je on svestan toga ili ne, svako njegovo uplitanje i intervencija koju će napraviti sa ciljem da napadne ili ublaži efekte mera leve vlade, u stvari će samo pomoći napadačima na Rome ili korumpiranim zatvorskim stražarima koje je isprva pretvorio u respektabilnu političku TV emisiju.
Jorgaki
Moj grčki je daleko od savršenog, ali nisam bio jedini koji je slušao govor Jorgosa Papandreua i upitao prijatelje: „Šta je zapravo hteo da kaže?“
Sin uvaženog Andreasa, osnivača Panhelenskog socijalističkog pokreta – PASOK-a – Jorgos se školovao u SAD. Bio je zaista loš izbor za budućeg političkog lidera Grčke, budući da nikada nije imao dodira sa narodom.
Osim toga, nikada nije zaista delio politička uverenje svojih roditelja. On jeste stajao levo od kamarile blerističkih modernista koji su, kao i njima slični u Britaniji, Francuskoj, SAD-u i Nemačkoj, iskoristili konstelaciju snaga ranih devedesetih kako bi zadobli kontrolu nad partijom i – u slučaju Grčke, u liku Kostasa Simitisa – krenuli „trećim putem“: kao Novi Pasok.
Nisu potrajali dugo, a ni mali Jorgos nije potrajao mnogo duže. Niti modernista, ali ni harizmatski nacionalni reformista i zvezda pokreta nesvrstanih kao njegov otac, Jorgos je prosto popunjavao mesto na političkoj mapi.
Možda sam isuviše blag prema njemu, jer je mesto koje je popunjavao sve više skretalo udesno tokom njegove vladavine u PASOK-u, od 2004. do 2012. godine.
Kako bih pokazao ovo na primeru koji za Grčku nije toliko centralan kao ekonomska kriza, uzmimo pitanje Palestine. Andreas je otvorio prvu palestinsku ambasadu u jednoj zapadnoj zemlji.
Jednom prilikom sam upoznao madam Papandreu (tako su je oslovljavali) na nekom prijemu koji je za tematiku imao Bliski istok. Njena privrženost Palestini jednostavno se nije mogla odglumiti. Prvog lidera PLO-a kojeg sam upoznao sreo sam na ekskurziji (mojoj, ne njegovoj) u Atini 1983. godine.
Jorgos je na kraju ne samo okrenuo Atinu prema Tel Avivu, već se i lično obrukao letujući na Egejskom moru sa Benjaminom Netanjahuom kojeg, ne zaboravimo, čak ni Barak Obama ili Nikolas Sarkozi ne mogu da vide očima.
Sa velikim zakašnjenjem, i optužujućim usklicima (poput filma Carry on Cleo – svi su bili protiv njega), Jorgos je napustio PASOK, oprostivši se sa porodičnim nasledstvom, a potom osnovao Pokret demokratskih socijalista.
Kada bi preciznost u odabiru partijskog imena pratila prijemčivost biračkom telu, onda bi Jorgos bio na dobrom putu. Pa ipak, nije.
Glasačima iz redova radničke klase u Grčkoj je dosta „demokratskih socijalista“, „socijaldemokrata“, „demokratske levice“ i svih drugih složenica koje kao da samo negiraju njihov socijalistički karakter.
Pasok
Eto prave stranke u pravom trenutku. Evangelis Venizelos je lider PASOK-a (bez Papandreua). Ovaj profesor ustavnog prava nada se da će dobiti više od tri posto glasova i ispuniti svoju sudbinu – da upotrebi sopstvenu glasačku bazu i politički kapital kao kamen oslonac – jer nekakav oslonac i jeste – ovom ili onom premijeru.
Upravo je tu funkciju obavljao u Papedimosovoj bankarskoj vladi, kao i u Samarasovoj desničarskoj vladi.
Kada bi politika funkcionisala prema principima logike prefinjenih distinkcija na kojoj počiva ustavno pravo, Venizelos bi bio ličnost od značaja poput njegovog imenjaka – Elefteriosa, nacional-liberala iz međuratnog perioda.
Međutim, nije tako, a što se njegovih poziva na socijal liberalizam tiče, ovih dana za PASOK stvari stoje slabo.
Mogli bismo ovde da očitamo opelo, ali nema svrhe. Glasači su to već obavili.
Jedan primer će biti dovoljan. Andreas Loverdos je bio ministar zdravlja Grčke.
Pred izbore 2012. godine, odlučio je da ne dozvoli da Zlatna zora ili neko drugi sa desnice preteknu njegovu partiju (PASOK) u ispoljavanju rasizma i ksenofobije. Tada je izjavio da „strane prostitutke“ u Atini predstavljaju „sanitarnu bombu“ i da namerno šire HIV među poštenim i zdravim Grcima.
Čisto da bi tu svoju intervenciju odveo pravo u deveti krug pakla, spomenuo je i da su neke od tih prostitutki iz Bugarske, čime je oslobodio duh starih šovinističkih stereotipa podgrevanih tokom Hladnog rata kada su mnogi grčki komunisti prebegli u Bugarsku.
Zatim se postarao da te žene završe u zatvoru i optužio ih za namerno širenje HIV-a. Izlišno je istaći da nije bilo nikakvih dokaza, budući da je jasno da dokazi nisu bili ni potrebni.
Loverdos je krajem 2012. godine na neko vreme napustio matičnu partiju. Naravno, to nije imalo nikakve veze sa njegovim ispadima a la Gebels, jer je prošlog leta primljen nazad u naručje PASOK-a – Panhelenskog socijalističkog pokreta, čudovišta koje sada želi da nastavi svoje postojanje u vidu vampira koji će sisati krv novom vitalnom pokretu koji je na putu da dobije predstojeće izbore.
Postoji odličan dokumentarac – The Ruins – koji se bavim ovim Loverdosovim skandalom.
Vreme je da pustim pero da se odmori za danas. Možda zato što je bio dug dan i zato što sam umoran, usled nesvakidašnjeg osećaja lične angažovanosti. Nadam se da je to iz istog razloga iz kojeg i vi čitate ovaj izveštaj – zato što je sve ovo bitno, i zato što ništa ne smemo zaboraviti u trenutku kada stari prevaranti pokušavaju da operu ruke i navuku nove maske.
Molimo vas da podržite ovaj poduhvat. Kevinove reportaže se finansiraju od prodaje „Siriza – nada na grčkom” majica, kupite vaš primerak na portalu Fudbal filozofije.