„Gvantanamo politika“ u Vučićevoj Srbiji[12 min. za čitanje]

Juče je osvanula vest da će Srbija preuzeti od Amerikanaca još zatvorenika iz Gvantanama, nakon što je tokom leta tehnička vlada već primila dvojicu. Zašto Aleksandar Vučić to radi i šta to znači za Srbiju, analizira Luka Trifunović.

Transfer dva bivša zatvorenika iz Gvantanamo zatvora na Kubi u Srbiju je samo jedan u nizu koraka kojim SAD i NATO jačaju svoj uticaj u Srbiji i na Balkanu [1]. Ovaj akt preuzimanja zatvorenika ocenjen je kao „humanitarni gest“ od strane nekoliko predstavnika SAD, ali je jasno da iza ove odluke ne stoji nikakav humani motiv tehničke Vlade Srbije, već da se radi o čistoj demonstraciji pokornosti Aleksandra Vučića volji Vašingtona. Specifičnost ovog poteza je i to da sama participacija u „Gvantanamo politici“ smešta Srbiju u red od 30 zemalja koje su prihvatile da dele odgovornost imperijalističke politike SAD koja beskrupulozno vrši nasilje nad civilima sa Bliskog istoka [2]. Od 2002. godine u Gvantanamo zatvoru Pentagon sprovodi torturu nad ljudima protiv kojih u najvećem procentu nikad nije podignuta optužnica ili pokrenuto suđenje, i za koje u većini slučajeva ne postoje nikakvi pouzdani dokazi da su učestvovali u bilo kakvom terorističkom planiranju ili napadu. Možda najbolji opis te situacije daje jedan bivši Gvantanamo zatvorenik kada kaže da je razlog njegovog hapšenja taj što je bio „u pogrešno vreme na pogrešnom mestu – Arapin u stranoj zemlji“.

Zatvor Gvantanamo

Gvantanamo zatvor je poznat po strašnim metodama brutalnog ispitivanja obavijenih velom misterije zbog visokog nivoa tajnosti informacija. Novinarima je retko kada dozvoljeno da ulaze u Gvantanamo zatvor, a i tada im je kretanje i snimanje značajno ograničeno i kontrolisano. Čak je i mnogim advokatima koji su zastupali zatvorenike odbijen pristup klijentima. Iz različitih izvora može se saznati da je pri ispitivanju zatvorenika prekršen veliki broj međunarodnih prava, a poznato je i to da je 9 zatvorenika umrlo u samom zatvoru. No, hajde prvo da vidimo kakav tretman prolaze zatvorenici, na koji način se iz njih „izvlače“ informacije i koliko su te informacije pouzdane.

Russia Today (RT) navodi oblike torture korišćene u ovoj pritvorskoj jedinici klasifikujući ih u sledećih pet kategorija: „fizičko zlostavljanje, seksualno ponižavanje, religijsko/kulturalno zlostavljanje, senzorna manipulacija i samice“. Neke od metoda zlostavljanja su uključivale česta premlaćivanja, prolongirano stajanje zatvorenika okovanih u lance u stresnom položaju i po 18 do 24 sata bez mogućnosti odlaska u toalet, voterbording [3], silovanje i pretnje silovanjem, boravak u ledeno hladnim ili izuzetno toplim ćelijama. Nakon ovih tortura, dok su zatvorenici još uvek u stanju šoka zbog izmorenosti od mučenja i hladnoće/vrućine, bivaju momentalno odvođeni na ispitivanje, gde im ispitivači postavljaju različita sugestivna pitanja i traže od njih da priznaju svoje učešće u terorističkim aktivnostima na šta izbezumljeni zatvorenici neretko potvrdno odgovaraju. U slučajevima kada zatvorenik ne bi priznao, ispitivači bi u parafraziranju zatvorenika jednostavno neprimetno izokrenuli njegove reči i nakon zatvorenikove potvrde da je to ono što je rekao, bio bi momentalno vraćen u ćeliju. Zanimljivo je da je stajanje u stresnim položajima tehnika koja se često primenjuje u Gvantanamo zatvoru zbog toga što ne ostavlja vidljive tragove na telu. Ujedinjene nacije (UN) ovu tehniku u potpunosti zabranjuju, klasifikujući je kao mučenje, dok Pentagon dozvoljava njeno korišćenje u periodu ne dužem od četiri sata.

Još jedna značajna informacija je da su ispitivači u toku svoje obuke prolazili i trening upoznavanja sa muslimanskom kulturom, za šta su najčešće koristili knjigu „The Arab Mind“. U toj knjizi se navodi kako muslimani jedino razumeju silu, sramotu i poniženje. Zbog toga su mnogim zatvorenicima brijali brade [4] i svlačili im odeću [5], ostavljajući ih da stoje pred drugim zatvorenicima. U izveštaju jednog FBI agenta zabeležen je slučaj kada je u toku Ramazana (period godine kada islam zabranjuje fizički kontakt sa suprotnim polom) ispitivačica dodirivala ruke, butine i genitalije zatvorenika koji se nalazio vezan u sobi za ispitivanje. Jedan od bivših stražara, Teri Holdbruks (Terry Holdbrooks), navodi da su im u toku obuke gotovo svakog dana ponavljali kako moraju stalno da budu na oprezu jer se u Gvantanamo zatvoru nalaze „najgori od najgorih. To su talibani. To je al-Kaida. Ubiće vas u deliću sekunde. Oni vas mrze. Oni mrze slobodu.“ Jasno je da su ispitivači i stražari bili indoktrinisani da preziru muslimane – zatvorenike, a to se postiglo jednostavnim procesom dehumanizacije žrtve.

Gde postoji želja, postoji i način (bar u slučaju Pentagona)

Da bi ublažio lošu sliku o sebi i postupcima u Gvantanamo zatvoru, Pentagon je pribegao taktici promene terminologije. Tako je, da navedemo samo nekoliko primera, „pokušaj samoubistva“ postao „manipulativno samopovređujuće ponašanje“, „deprivacija sna“ je postala „modifikacija sna“, „lično ponižavanje“ je preimenovano u „spuštanje ponosa i ega“, a „štrajk glađu“ u kojem je učestvovao veliki broj zatvorenika, koji je trajao i do pet godina i u toku kog su neki bili prisilno hranjeni više od 5000 puta, nazvali su „dugoročni nereligijski post“.

Ovde bi bilo dobro istaći činjenicu da je u avgustu 2002. godine pomoćnik pravobranioca Džej S. Bajbi (Jay S. Bybee) izmenio legalnu definiciju torture. Jedan od više navedenih kriterijuma u ovom dokumentu, na osnovu kog se zaključuje da li se prinuda može svrstati u torturu je i sledeći: „Žrtva mora iskusiti intenzivan bol ili patnju koja je jednaka bolu koji nastaje u toku ozbiljne fizičke povrede, i koji će verovatno rezultovati smrću, propadanjem organa ili trajnim oštećenjem koje dovodi do gubitka značajne telesne funkcije“ [6] (strana 13). Svaki oblik brutalnosti koji ne ispunjava kriterijume ove i ostalih definicija torture iz dokumenta se smatra legitimnim, opravdanim i u interesu nacionalne bezbednosti SAD. Samo nekoliko meseci nakon ove izmene definicije, Donald Ramsfeld je odobrio novi set „Poboljšanih tehnika za ispitivanje“ (Enhanced Interrogation Techniques), koji je sadržao izuzetno brutalne, ali sada legalne, načine tretiranja zatvorenika. Iako su zatvorenici po dolasku u Gvantanamo bivali klasifikovani kao „neprivilegovani neprijateljski borci“ (unlawful enemy combatants), i na taj način im se oduzimala sva prava i zaštita zagarantovana Ženevskom konvencijom, Ramsfeld je sa smeškom na licu tvrdio kako je tretman zatvorenika „odgovoran, human, legalan i u skladu sa Ženevskom konvencijom“. Generalni stav koji zastupa CIA je da „Poboljšane tehnike za ispitivanje“ omogućavaju dobijanje mnogih značajnih informacija koje su korisne za borbu protiv terorizma i kojima su „spaseni mnogi životi“, kao i to da ne ostavljaju trajne fizičke ili psihičke posledice. Ni za jednu od ove dve tvrdnje ne postoje stvarni dokazi .

Kao sledeći korak razvoja situacije se može uzeti dolazak Baraka Obame na vlast, kada su ove mere u određenom stepenu kritikovane i navodno ukinute. Međutim, Obamina vlada je donela novi problem: naglo uvećanje broja dronova i njihovo masovno korišćenje u cilju neuzimanja zatvorenika. Po rečima bivšeg pravnog savetnika CIA Džona Rizoa (John Rizzo) ovaj stav Obamine administracije je potpuno pogrešan. Rizo naglašava da: „Ubijanje izvora informacija treba da bude poslednji korak, nikako prvi korak.“ Ovde se može videti problem koji leži u osnovi obe strane, a to je posmatranje ljudi kao „neprijatelja“ ili „izvora informacija“, a ne kao ljudskih bića. To nas vraća na goreponemutu dehumanizaciju, samo ovog puta na mnogo širi uzorak, odnosno na celu populaciju. Jednom kada neka osoba ili grupa ljudi prestane da se percipira kao ljudsko biće, agresija nad tom osobom/grupom postaje opravdana i nekritički se prihvata. Međutim, sam proces dehumanizacije nije uzrok problema, već samo alatka u rukama mnogo opasnijeg i kompleksnijeg neprijatelja, kapitalističkog imperijalizma.

Na Gvantanamo primeru se vidi sva nemilosrdnost evroatlantskih sila kada su u pitanju njihovi političko-ekonomski interesi. Samo postojanje rasprave o tome da li ljude sa Bliskog istoka treba zatvarati i mučiti ili ubijati bespilotnim letelicama je čist odraz pomeranja udesno celokupnog svetskog neoliberalnog poretka, što za sobom povlači i otvaranje prostora za rast ekstremno desničarskih grupa i širenje dekadentne desničarske ideologije. Gvantanamo je samo jedan u nizu kampova tajnih službi u kojima agenti sistema sprovode torturu nad civilima i onima koji to nisu, kršeći pritom sva moguća ljudska prava i međunarodne zakone, pravdajući to izgovorom borbe protiv terorizma. Moguće je pretpostaviti da je glavni razlog ili jedan od razloga zatvaranja Gvantanamo zatvora upravo to što je on igrom slučaja postao poznat javnosti i kao takav postao predmet velikog broja diskusija i kritika.

Kakve sve to veze ima sa Srbijom?

Kao što je pomenuto na početku teksta, Srbija (čitaj: Aleksandar Vučić) je prihvatila učešće u „Gvantanamo politici“ SAD, i time u neku ruku odredila svoj dalji političko-ekonomski smer kretanja. Postajući deo svetske „Gvantanamo politike“, Srbija se priklonila silama imperijalizma, postala zub u čeljustima zveri koja zasenjena sopstvenom moći i željom za uvećanjem iste proždire živote nevinih ljudi, slepo gazeći po međunarodnim zakonima i ljudskim pravima.

Očigledno je da je srbijanska politička oligarhija na čelu sa Aleksandrom Vučićem iskoristila period tehničke Vlade kako bi donela nepopularne i nedemokratske odluke i time na neki način sačuvala „novu Vladu“ od ljage koju je na sebe navukla tehnička Vlada [7]. Ukoliko se malo dublje zagledamo u politički pejzaž Srbije, postaje jasno da se i kod nas, kao i na globalnom nivou, sistematski radi na pomeranju celokupne političke borbe udesno, sa težnjom da se levica u potpunosti zameni partijama centra. Državni vrh, uz punu podršku Srpske pravoslavne crkve (SPC), promoviše međuetničku mržnju, nacionalizam i patrijarhat [8], stvarajući od srbijanskog društva pogodnu masu za glatku asimilaciju u svetski imperijalizam. Primeri za to su, nažalost, mnogobrojni. Počevši od rehabilitacije i veličanja ratnog zločinca Dragoljuba Mihailovića i kvislinga Milana Nedića, preko nerešavanja pitanja izbeglica sa Bliskog istoka, i dalje – preko ilegalnog rušenja bespravnih objekata u Savamali, pa sve do ulaska desničarskih partija, koalicije DSS–Dveri i SRS u parlament. Da smo na „dobrom“ putu ukazuju i pokušaji određenih režimskih medija da „ilegalno rušenje bespravnih objekata“ promene u „rušenje ilegalnih objekata“, što se savršeno uklapa u modus operandi Pentagona. Tu se može dodati i skorašnja izjava Aleksandra Vučića da je raspitivanje novinara o slučaju ilegalnog rušenja u Hercegovačkoj ulici kampanja protiv Vlade Srbije u koju je uloženo tri miliona evra. Upravo ovim načinom etiketiranja svakog ko postavlja „nepoželjna“ pitanja, tačnije svrstavanjem tih ljudi (neistomišljenika) u kategoriju domaćih izdajnika i stranih plaćenika, otvara se mogućnost za njihovu kasniju dehumanizaciju.

Sada vidimo da pitanje „Gvantanamo politike“ nije pitanje jednog zatvora, to je pitanje stava društva i celokupne populacije o značaju ljudskih prava, njihovog postojanja i poštovanja. To je pitanje vrednosti slobode i odricanja od nje zarad evroatlantskih integracija. To je cena koju odbijamo da platimo. Jedini način da se stane na put „Gvantanamo politici“ je davanje pune podrške i solidarnosti organizovanoj levici, učešće u njenom radu i otvoreno iznošenje stava da su sloboda i jednakost vrednosti koje nemaju cenu. Naomi Klajn je jedan svoj govor zatvorila rečima: „Nema više faktora iznenađenja. Prozreli smo ih i neće im uspeti.“ U tom duhu, naša borba za slobodu i jednakost se nastavlja, a naša snaga leži u našoj solidarnosti!