Dramatizovani napisi rascvetavaju se, od sredine decembra prethodne, 2015. godine, duž opipljivih i virtuelnih hartija srpske štampe. Povod? Izjava Srđana Verbića, ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srbije, da veronauku i građansko vaspitanje – izborne predmete u osnovnoj i srednjoj školi – treba izučavati ne 12 godina, već četiri. I ne samo to! – po ministru Verbiću, uvođenje ovih predmeta više je odnelo nego što je donelo, govoreći o ciljevima obrazovnog sistema Srbije. Aura nacionalnog preporoda – koji, o Srbiji govoreći, neizostavno podrazumeva i verski preporod – počela je da zadobija sitne pukotine koje sa svakom narednom „teškom reči“ na relaciji ministar Verbić – Srpska pravoslavna crkva prete dubljim i širim rasedima etničko-religijskih konstrukata.
Da napravimo kratak osvrt: neznatno ranije, početkom novembra 2015, srpski patrijarh Irinej u etar pušta predlog da se veronauka, plod ljubavi koalicije DOS i Srpske pravoslavne crkve donesen na svet – iliti u školski sistem – 2001. godine, načini obaveznim predmetom. Izvesni mediji prenose varijantu izjave u ovoj, nepreciziranoj formi; izvesni drugi mediji prenose da je srpski patrijarh izjavio kako bi veronauku trebalo načiniti obaveznim predmetom samo za one koji se za nju opredele. Obe varijante izjave, pak, bivaju pogođene predlogom ministra Verbića, a posebno tonom njegovih uvida u prirodu sistema izbornih predmeta: sistema koji razdvaja, a namera je bila da spaja; sistema koji, kako se čini, produbljuje diskriminaciju, s tim što za takav efekat ne postoji corpus delicti – naime, za 15 godina postojanja ovakvog sistema izbornih predmeta u školstvu Srbije nije sprovedeno nijedno sistematsko istraživanje njegovih efekata.
Da je izvorni naum sistema izbornih predmeta bio sveopšte spajanje, upitna je (ali i klasična dnevnopolitičko-apologijska) tvrdnja. Ne jednom, povratak veronauke u školstvo ovenčan je laskavim priznanjem „trijumfa nad jednoumljem socijalizma“. Uvođenje građanskog vaspitanja kao alternative veronauci dodatno potvrđuje viđenje da je zbiljski izvorni naum sistema izbornih predmeta: kompromisno, postpetooktobarsko ujedinjenje tzv. „Prve“ i „Druge Srbije“. Drugim rečima, konzervativna i liberalna ideologija jedna drugoj pružaju ruku, stožer ujedinjenja nalazeći u suprotstavljanju prethodećem (i, čini se, svakoj potenciji budućeg) socijalizmu; političko sljubljivanje, kroz sistem izbornih predmeta, biva transponovano i u sferu obrazovanja.
Ono što je suštinski bitno jeste – zašto bi građansko vaspitanje alterniralo od veronauke, et vice versa? Oba predmeta trebalo bi da omoguće što širi i sveobuhvatniji obzor – ali takav obzor koji bi realitet alternativnih formi različitih pojava sagledavao kritički. Drugim rečima, deci bi trebalo predočavati različnu stvarnost i s njima diskutovati kako o svakoj pojedinačnoj formi, tako i o odgovorima na različnost formi – a odgovori su, kako primer sistema izbornih predmeta u Srbiji pokazuje, neretko lišeni segregirajućih i diskriminatornih tendencija.
Tako se 2001. godine veronauka uvodi u formi konfesionalne veronauke. Time se prva podela između dece – podela na one koji pohađaju veronauku i one koji pohađaju građansko vaspitanje, sa svim svojim implicitnim pretpostavkama: ako ne pohađaš veronauku, ateista si; ako ne pohađaš građansko, nisi građanski vaspitan/a, i sl. – grana dalje i suptilnije, pa sada deca bivaju razgraničena i prema tome kojoj tačno konfesiji pripadaju. Naravno, ako govorimo o školama u kojima se može pohađati više od jedne konfesionalne veronauke; u suprotnom, ta jedna veronauka – često pravoslavna, jer, kako popisna statistika (2011) kaže, 84.6% stanovništva Srbije čine pravoslavci – dobija primat nad ostalima.
Pitanje podele postaje problematično još i pre no što je dete opredeljeno za veronauku, odnosno građansko vaspitanje – upravo stoga što se dete ne samoopredeljuje. Uistinu, kakav bi izbor i moglo da donese sâmo, kada se sa nepunih sedam godina nađe pred formularom koji uključuje i pitanje veronauka/građansko vaspitanje, bez obuhvata posledica odgovora na dotično? Takav obuhvat bi bilo teško i napraviti, s obzirom na nepredvidivost posledica kao sistemsku grešku.
Načelan plan i program svakog izbornog predmeta, naravno, postoji. No, da li će se i u kojoj meri pridržavati plana i programa, zavisi od svakog/e predavača/ice ponaosob. S obzirom na imanentnost nacionalnog, odnosno religijskog tona u dotičnim programima, odstupanje od istih može biti spasonosno rešenje – ali samo u jednom od dva moguća slučaja. Tako jedan, pozitivan ekstrem, predviđa predavača/icu koji/a će deci pružiti priliku da se upoznaju sa pluralnošću i brižljivo grade pluralizam: priliku da različitosti ne samo konstatuju, već i uvažavaju kroz kritičko promišljanje. Negativan ekstrem oličen je u predavaču/ici koji/a favorizuje jednu mogućnost, demonizujući sve ostale i podstičući decu na diskriminatorno ponašanje spram svih Drugih.
Zaključak je evidentan: ovakav sistem treba menjati. Treba ga menjati jer sadrži suviše „slobodnih prostora“ u formalnom smislu – suviše, bolje je reći, propuštanja kroz prste ionako bujajućih uskonacionalnih, uskoreligijskih, ksenofobnih i diskriminatornih tendencija. Treba ga menjati jer nudi samo iluziju izbora – izbora koji u prvom razredu osnovne škole umesto deteta prave njegovi roditelji/staratelji, modelirajući u privatnoj sferi začet željeni oblik na pragu detetovog ulaska u javnu sferu.
Otvoreno je pitanje na koji će način sistemska promena biti sprovedena. Dosadašnji impulsi „promena“ nisu ohrabrujući – počev, najpre, od postavljanja Aleksandra Lipkovskog za predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta početkom decembra 2015. U delatnost Nacionalnog prosvetnog saveta spada i propisivanje plana i programa nastavnih predmeta. S obzirom na višestruko, jasno i javno zauzete političke pozicije Lipkovskog, (samo)ponosnog člana političkog saveta desničarske organizacije „Dveri“, te s obzirom na združenost u reakcijama Lipkovskog i Srpske pravoslavne crkve na Verbićeve izjave, najmanje se pomenutim uskonacionalnim i uskoreligijskim tendencijama u obrazovnom sistemu neće stati ukraj.
Pitanje je i čime će rezultirati uvidi ministra Verbića u prirodu sistema izbornih predmeta. Uočeno nezadovoljavajuće stanje ostaće puka konstatacija ukoliko se problemu pristupi samo kvantitativno, a ne i kvalitativno. Kvantitativni pristup – u vidu smanjenja broja časova – za sobom povlači i posebnu, u Srbiji nepresušno aktuelnu problematiku: smanjenje broja zaposlenih radnica i radnika, u konkretnom slučaju, zaposlenih u prosveti. Prosvetni sindikati hitro su i s pravom odreagovali na Verbićeve reformatorske predloge (poučeni, svakako, i iskustvom prošlogodišnjeg štrajka). Kako Verbić (nanovo) ne krije drugorazrednost značaja radničkih pitanja, otvara se prostor za sumnju da će uvidi koje je ostvario skončati ni u čem drugom do u prolongiranju „budžetskih rezova“ i „mera štednje“. Ni podeljenost javne, te i političke scene u Srbiji povodom pitanja izbornih predmeta ne ide u prilog materijalizaciji kvalitativnih promena, oličenih, zasad, jedino u krajnje ideološkoj sferi Verbićevih izjava.
Nužan je, stoga, odlučniji socio-politički angažman glede ovog pitanja. Ne samo odlučniji, već i kontinuiran: kontinuirano ukazivanje na političke implikacije postojećih nastavnih programa, na njihovu proklamovanu i malo čime potkrepljenu „neutralnost“ i „depolitizovanost“; kontinuiran napor da školski sistem postane manje funkcija nacionalne države i družbeničke joj (barem u srpskom slučaju) crkve, a više, i, u krajnjoj konsekvenci, jedino: funkcija obrazovanja kao takvog, sticanja novih znanja, širenja uvek suženih vidika, oslobađanja od predrasuda.
Rad na tome mora biti združen, a delovanje koherentno. Govoreći o prosvetnim sindikatima, kao jednoj od instanci koja bi u pogledu ovog morala biti bitno delatna, interesovanje za problematiku izbornih predmeta je i nedovoljno, i sadržinski nekoherentno – naravno, izuzimajući već pomenute opravdane apele Verbiću, koji su, ipak, prvenstveno usmereni na problematiku zaposlenja u prosveti i njegovih uslova. Argumentacija kojom se afirmiše postojeći sistem izbornih predmeta – ili, preciznije, brani veronauka iz naglašeno konzervativne perspektive, dok se (neistraženi, ali ne i neuočljivi!) efekti sistema na snazi elegantno zaobilaze – dodatno prebacuje težište s polja konstruktivnog i delatnog rešavanja hronično problemskih socijalnih pitanja na polje produženog i potpomognutog ovaploćenja desne ideologije. Paralelno i disonantno ovakvoj argumentaciji bitiše ona koja daje nekakve nade u odlučniju borbu protiv sistema izbornih predmeta, takvog kakav je.
Dok god su napori upojedinjeni, kolebljivi i neusaglašeni, status quo će sporo i neprimetno nastavljati svoj bitak, a instance–katalizatori promene ostajati zaglibljene u njemu, usled orijentisanosti na vlastite interese i ne(do)voljnosti sagledavanja opštijeg pejzaža. Kada bi se roditelji/staratelji, prosvetne radnice i prosvetni radnici, učenice i učenici, te šire strukture: različita udruženja, prosvetni sindikati, građanske inicijative sa zajedničkim žarom angažovali, promene bi mogle postati izvesnije, materijalnije i za svaku i sve instance poželjne. Ujedinjenje novog kvaliteta: ujedinjenje na krilima levice, na idejama uporne, predane i trajne borbe za zajednički ideal promene, postepeno bi, ali dosledno, spuštalo taj ideal iz (samo)nametnute nedostižnosti u (novu) okružujuću zbilju.
Kada bi deca od prvog razreda osnovne škole, sva deca, bez segregiranja po principu odvojenih izbornih predmeta navodno iste namene, učila o raznovrsnosti kojom su okružena, bivala podučavana bez unapred postavljenog ideološkog natkrilja, bila bi samosvojnija, sposobnija da alterniraju od ideoloških naslaga što privatne, što javne sfere u koju tada tek stupaju. Postojanje takvih, jedinstvenih predmeta širokog obzora, otvorilo bi i nove šanse zaposlenja za prosvetne radnice i prosvetne radnike, a ujedno omogućilo prodor humanijeg i društvenijeg naboja nasuprot sve izrazitijem tržišnoutilitarnom. U svetu nacionalnih država, u kome (još uvek) živimo, u svetu u kom obrazovni sistemi masovno napuštaju imanentno načelo obrazovanja i posvećuju se imanentnom načelu neoliberalnog rakursa – (re)produkciji servilnih servisnih klasa, prepoznato ideološko delovanje temelj je koji treba rastvoriti i preoblikovati u bezgraničniju, opšteljudsku formu.