Na opšte iznenađenje većine ljudi koji žive u Irskoj, premijer Brajan Koven osvojio je peto mesto na top-deset listi svetskih lidera časopisa Njuzvik, za zasluge koje je ostvario kao najbolji „fiskalni gazda“ u doba bankarske krize.
Hvale na njegov račun stižu za zasluge ispostavljanja drastičnog paketa mera štednje, podizanja poreza i seče plata u javnom sektoru. Nekadašnji ekonomski savetnik pri Međunarodnom monetarnom fondu (MMF) Kenet Rogof, saglasan je sa ostalim međunarodnim komentatorima: „Ukoliko želite da izbegnete bankrot, irski put je jedini kojim može da se ide.“
Samo mesec dana kasnije Irska se našla na ivici ambisa. Ispostavilo se da je crna rupa irskih banaka najdublja na svetu, a mere štednje samo su pogoršale stvari. Irska i Grčka, koja je takođe na udaru teških budžetskih seča, jedine su dve zemlje koje su ove godine iskusile oštru recesiju. Drugim rečima, savet koji većina svetskih vlada papagajski ponavlja kreštavim glasom – smanjenje javnog deficita – uporno odbija da proradi.
Slaba karika
Irska je postala slaba karika krize zato što je u vreme ekonomskog buma bila ekstrem. U njoj je inflatorni balon nekretnina bio najveći, a bankarski poslovi najderegulisaniji; Irska je predstavljala oličenje neoliberalnog modela. Međunarodni centar za finansijske usluge, sa sedištem u Dablinu, taj „Linhenštajn na Lifiju“, korišćen je za umanjivanje posebnih poreza na dohodak SAD korporacija i omogućavao je olakšice na korporativni porez kroz lažni sistem naplate transfera. Ekonomski krah razotkrio je fantazmičnu ekonomiju irskih poreskih prevara i bliske veze između vlade, preduzimača i bankara bljesnule su svima pred očima.
Strategija irske vlade sastojala se u garantovanju depozita bankama, kako bi se osiguralo da nijedna banka, ma koliko toksična bila, ne pođe putem Liman bradersa. Vlada je garantovala za ogromni bankarski dug vredan 440 milijardi evra, a otpočela je i – sada već opštepoznato – spašavanje najvećeg zombija od svih, Anglo-irske banke. Tvrdili su da je spašavanje banaka prioritet, koliko god završni račun bio veliki. Ministar finansija, Brajan Lenian, tvrdio je da će tek tada krediti ponovo početi da teku ekonomijom koja će biti u stanju oporavka. Aprila 2009. vlada je pokrenula takozvanu „lošu banku“ – Agenciju za upravljanje nacionalnom imovinom (NAMA) – koja je na sebe preuzimala dugovanja preduzimača. Rečeno nam je da bi država „vremenom veoma jeftino“ povratila vrednost koju je u ovu operaciju uložila.
Oba segmenta njihove strategije implodirala su, a crna rupa bankarskog duga nastavila je da se produbljuje. Prvo su nam rekli da će cena spašavanja Anglo-irske banke biti 1.5 milijardi evra, da bi se ispostavilo da su u pitanju tri milijarde – što ovo čini najskupljim bejlautom na celom svetu. Prošlog meseca Lenian je odvojio još 16 milijardi evra za spašavanje banaka, što ukupno do sada iznosi neverovatnih 50 milijardi evra (16 milijardi evra čini celokupnu godišnju potrošnju na irske socijalne službe, a 50 milijardi evra jednako je ukupnom iznosu zarada u Irskoj za period od četiri godine). Deficit tekućeg računa će ove godine iznositi 32 procenta BDP, što je najveći procenat ikada zabeležen u nekoj razvijenoj ekonomiji u mirnodopskim uslovima. Poređenja radi, argentinski dug je 2002, kada je ta zemlja bankrotirala, iznosio 11.9 procenta BDP.
Uprkos ovom srozavanju, irska vlada nastavlja da sprovodi mere MMF-a, Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) i Evropske centralne banke; prioritet je spašavanje banaka i smanjenje javnog duga. Njima ne znači puno to što je glavni uzročnik porasta vladinog duga zapravo spašavanje banaka. Vladin ideološki imperativ je da javni sektor izdvoji kao neprijatelja broj jedan.
U ovome je vladi partije Fijana fejl širokogrudo pomogao i njen koalicioni partner, stranka Zelenih, koji grabe svaku priliku da uskoče u centar pažnje kako bi u javnosti odbranili najnovije mere štednje. Sporazum o budžetskoj seči (za dodatnih četiri milijarde evra) potpisale su i opozicione partije Fajn gael i Laburisti, uprkos činjenici da Irska svoje socijalne službe finansira ispod proseka evropskih država – čak i u vreme buma, Irska je imala najnižu javnu potrošnju od svih zemalja članica OECD, na nivou Meksika, odnosno 16 procenata BDP. Sada predlažu da se uspostavi nacionalni konsenzus oko toga na koji način najbolje smanjiti trošak javnih usluga, socijalnih službi i zaposlenih u javnom sektoru. Logika ove pljačke i mejnstrim konsenzus koji je podržava objašnjenje su gorkog besa koji rovari pod površinom irskog društva.
Vrtešci spašavanja banaka i mera štednje nema kraja. Irska vlada će u decembru objaviti svoj četvrti „štedljivi“ budžet koji predlaže dalju seču socijalnog sektora i povećano oporezivanje koje će obuhvatiti i one sa niskim platama, kao i seču izdvajanja za dečje dodatke. Još 2009. godine seča plata radnika u javnom sektoru, zajedno sa udarom na prihode i penzije, dovela je do smanjenja neto zarada i do 20 procenata – niko nije verovao da će ovako nešto doživeti. Konkretno, jedan bolnički domar izgubio je mesečno 100 evra, dok je nastavnik gubio i do 902 evra mesečno.
Kontrakcija
Ne iznenađuje da je izvlačenje svog tog novca iz ekonomije dovelo do njene dalje kontrakcije. Irska ekonomija je sada doživela pad BDP-a od preko 15 procenata u odnosu na period u kom je bila na vrhuncu. Cifre objavljene 23. septembra pokazale su da je BDP Irske u drugom kvartalu opao za 1.2 procenta, a da se poreski prihodi i dalje smanjuju.
Iza ovih golih cifara leže stvarni socijalni problemi i očaj. Bolnička odeljenja se zatvaraju, a liste za čekanje rastu. Fondovi za 450,000 samohranih nezaposlenih roditelja trpe duboke rezove. Ponovo se pojavio i problem emigracije; 6,000 ljudi mesečno napušta Irsku, što je čini drugom takvom državom, odmah iza Litvanije. Preko 350,000 ljudi zaostaje sa isplatom hipoteke i bori se sa otplatama kuća koje sada vrede upola cene. U međuvremenu, stambeni blokovi u okolini Dablina zvrje prazni, sa lišćem koje se taloži po nedovršenim prozorskim oknima.
Važno je reći da irske radnice i radnici ovo nisu prihvatili skrštenih ruku. U septembru 2008. penzioneri su izašli na ulice i primorali vladu da odustane od pohoda na njihove zdravstvene knjižice. Njihov skup se simbolično preneo u katoličku crkvu, gde su govornici iz Fijane fejl uzvicima oterani sa oltara. U februaru 2009. 100,000 ljudi marširalo je protiv najavljenog udara na penzije, a 24. novembra 250,000 radnika javnog sektora ušlo je u štrajk protiv seče budžeta, uz hiljade mladih radnica i radnika koji su se uključili.
Usled straha od recesije, ipak, radnice i radnici su ostali zavisni od poziva sindikalnih vođa na štrajk. Generalni sekretar najvećeg irskog sindikata SIPTU, Džek Okonor, od samog početka je ove fantastične mobilizacije koristio kao adut u svom trgovanju sa vladom. Sindikalne vođe su dvaput otkazivale planirane štrajkove. Sve to je tradicionalno snažan i sindikalizovan javni sektor ostavilo na brisanom prostoru. U trenutku kada je vlada usled mobilizacije radničke klase mogla biti oborena, sindikalna rukovodstva su Fijana fejlu pružile poslednju slamku spasa i pomogli im da željene budžetske seče sprovedu.
Sindikalna birokratija uvek oscilira između interesa svog članstva i poslodavaca. Decenije socijalnog partnerstva sa gazdama su u Irskoj dovele do njihovog međusobnog približavanja; birokrate sve češće druguju i sa vladinim ministrima i sve se više odvajaju od svojih članova. Nedavno otkriće da su stariji sindikalni zvaničnici u zdravstvenoj službi sa poslodavcima delili ogromni nelegalni fond kojim su finansirali putovanja u inostranstvo samo dodatno dokazuje ovu bliskost sa gazdama.
Budući da se kriza nastavlja, a sa njom i dalji napadi vlade, nema sumnje da će neke grupacije sindikalnih rukovodstava biti primorane da mobilišu protiv divljačkih seča budžeta. U međuvremenu, moramo izvući pouku da individualni aktivisti i komiteti na radnim mestima moraju da smisle nove pristupe organizovanju kako bi mogli da pritisnu sindikalne lidere, umesto da čekaju da njih da povuku potez.
Spor protok informacija vezanih za banke ozbiljno ukazuje na to do koje mere se klika koja predvodi irski kapitalizam drži zajedno; na svakom koraku jedni vade druge iz problema.
Njihovim drugarima u advokatskim kućama isplaćuju se enormne svote novca – u jednom slučaju čak devet miliona evra za pravni savet vezan za rešavanje bankarske krize! Nakon što je zvanično proglašen za bankrotiranog čoveka, predsednik Anglo-irske banke – preduzetnik Šon Ficpatrik – prebacio je ogromnu sumu novca na račun svoje žene.
Oni preduzetnici koji s jedne strane duguju novac NAMA-i, s druge se nalaze pod ugovorima sa NAMA, od kojih dobijaju milione evra kako bi se šeme javno-privatnih partnerstava, poput beskorisnog Centra nacionalne konvencije u Dablinu, zaokružili.
Da bi kapitalističke prevarante održao na slobodi, celokupan sistem, sa svojim armijama računovođa i advokata, ulazi u konspiracije. Mržnja koju ljudi prema ovoj kapitalističkoj eliti osećaju je očigledna. Podvrgnuti smo teoriji o pečurkama – „ostavljeni u mraku i kljucani gnojivom“, kako je to jedan novinar opisao.
Laburistička partija je do sada iz ovog besa izvlačila najveću korist. Prema istraživanjima oni uživaju ubedljivih 34 procenta podrške i ispred su ostalih partija, tako da bi mogli da budu u poziciji da povedu narednu vladu, ako i kada izbori budu raspisani.
Gde je tu Kejns?
Sindikalni rukovodioci povezani sa laburistima bili su arhitekte Krouk park sporazuma iz juna ove godine, kojim su prihvaćena smanjenja plata i najavljene revizije ugovora u javnom sektoru, pregrupisavanja i duže radno vreme. I dok laburistički talas može da podstakne samopouzdanje za otpor, kao što se desilo u Grčkoj, jasno je da je Laburistička partija već spremna da umiri interese biznisa, pozivajući na seču javnog sektora i osuđujući štrajkove. Laburistički kejnzijanizam čak ni dok je u opoziciji ne znači baš mnogo: nedavno su podržali ministarku iz Fajane fejl u njenom lovu na irske poslove od korporativne Amerike.
Grasruts mobilizacija postala je jedini način za ljude koji hoće da izraze svoj bes. Lokalne kampanje u Sligu, Veksfordu i Dan Logheru pokrenule su odlučna protivljenja zatvaranju bolnica i seči javnog sektora.
Savez radikalne levice Ljudi ispred profita odigrao je ključnu ulogu u tim mobilizacijama. Uprkos svim naporima sindikalnih lidera da ga izignorišu, na Evropski dan akcije protiv mera štednje 29. septembra, održan je vatren protest ispred Predstavničkog doma. Mnogi su ostali i nakon što su govornici iz Irskog sindikalnog kongresa otišli, kako bi čuli govore socijalista i radikalnih levičara.
Jedna od stvari koje su ove borbe izrodile jeste potreba za jedinstvom na levici, za time da socijalisti iz različitih tradicija počnu da blisko sarađuju na izborima i u organizovanju opozicije raznim sečama. Kampanja Pravo na rad pozvala je na nove mobilizacije tokom ovog meseca, koje bi, u odsustvu sindikalnih mobilizacija, mogle da postanu pravo središte protivljenja budžetu.
Niko iz mejnstrima ne dovodi u pitanje logiku spašavanja banaka. Neki desničarski komentatori tvrde da samo najveće banke treba da prežive, ali nam njihova logika poručuje da banke većinu vremena rade kako treba. Naprotiv, jedini način da zaustavimo seču javnog sektora jeste da dovedemo u pitanje bankarsko spekulativno profitiranje.
Vlada mantra o zaštiti obvezničara, koje predstavlja kao međunarodne igrače koji se rukovode tržišnim pritiscima. Ono što nam vlada, međutim, ne govori je da u te obvezničare spadaju i irske banke. Ujedinjena irska banka i Banka Irske našle su se na drugom i trećem mestu top-deset banaka koje su u julu 2010. bile u posedstvu obveznica irske vlade, sa investicijama od 6.3 milijarde evra.
Zato socijalisti tvrde da obvezničarima ne smemo pružati zaštitu; oni se moraju primorati da se sami nose sa svojim gubicima. Potrebno je uspostaviti državnu banku – ne zarad spašavanja toksičnih dugovanja, već da bi se omogućila socijalizacija kredita. Trebalo bi da vlada ono bogatstvo koje koristi za spašavanje banaka uloži u finansiranje programa javnog rada, koji bi podržao i ojačao naše oslabljene javne službe.
Ova alternativa zavisi od borbi koje će ove zahteve stavljati na dnevni red. U Irskoj smo početkom krize videli militantne borbe, sada moramo da naučimo kako da gradimo odozdo kako bismo još jednom stvari pokrenuli u tom pravcu.