Odluka sindikata u Grčkoj, Italiji, Portugalu, Španiji, južnom Kipru i Malti da pozovu na jednodnevni generalni štrajk u sklopu pan-evropskog dana akcije protiv „mera štednje” je bez presedana.
Ona nam pruža neverovatnu priliku da povežemo masovni otpor budžetskoj seči i napadima na radnička prava koji se protekle dve godine razvija širom Evrope. Ova odluka, takođe, odražava pritisak sindikalne baze koja svoja vođstva tera na sve žešću borbu.
Ovako duboka kriza nije viđena još od 1930-tih. Jezivi programi „mera štednje” koje nameće Trojka uništili su milione života. Javne službe su u Grčkoj na ivici potpunog kolapsa. U tom pravcu kreću se i u Španiji i Portugalu. U većem delu javnog sektora primanja su pod prisilom smanjena za 20 odsto; broj onih koji žive ispod linije siromaštva konstantno raste, a svake nedelje hiljadama ljudi otimaju krov nad glavom.
Svi pokazatelji ukazuju na to da se kriza produbljuje. Evropska centralna banka će uskoro u potpunosti bejlautovati Španiju. Naredni krug seče u Grčkoj mogao bi da sruši Samarasa, pa čak i da dovede do izlaska iz evra.
Ipak, radnice i radnici su pokazali da je moguće odupreti se napadima. Radnička klasa Grčke – najteže pogođena cunamijem „mera štednje” – stoji na čelu tog otpora. Preko 20 generalnih, uz stotine sektorskih štrajkova i protesta su u poslednje dve godine bacili na kolena dve vlade i doveli do političke radikalizacije, tako da se radikalna levica sada nalazi korak do izborne pobede.
Erupcija pokreta indignadosa u Španiji inspirisala je protivljenje Rahojevoj vladi. Procenjuje se da indignadosi obuhvataju oko 25 odsto stanovništva. Masovni protesti su u Portugalu uspeli da zaustave Koeljove planove da sve nadnice sreže za sedam odsto. Italija, Britanija i druge zemlje, takođe su videle masovne proteste.
Sada je više nego ikad potrebno generalizovati otpor. Napad na radničku klasu je toliko oštar da je jasno da su simbolični protesti nedovoljni. Jednodnevni generalni štrajkovi mogli bi da pomognu izvrstan fokus za mobilizacije – posebno kada probijaju državne granice i ujedinjuju sve radnice i radnike u zajedničku borbu.
Štrajk 14. novembra ne sme da postane samom sebi cilj. On mora da posluži kao odskočna daska daljih akcija: sektorskih štrajkova, okupacija, blokada i drugih oblika borbenog protesta. On mora biti i korak ka još široj evropskoj mobilizaciji.
Otpor „merama štednje” mora da prati i generalniji politički odgovor, uključujući i kolektive poput Okjupaj pokreta i drugih grasruts kampanja. Nedostatak smislene političke alternative na levici nacistima će još šire otvoriti vrata. Najjasniji primer toga na koji način fašisti mogu da rastu na talasu krize je Zlatna zora u Grčkoj. Ali oni nisu jedini; ultradesnica zbraja pristalice od Francuske do Mađarske i Španije.
Pod hitno nam je potreban široki socio-politički pokret, okupljen oko zahteva za neplaćanjem duga, oporezivanjem bogatih, prekidom seče, podizanjem minimalne plate, penzionisanjem u 60. godini i nacionalizacijom banaka pod demokratskom i radničkom kontrolom. Ovo mora ići ruku pod ruku s otporom rasizmu i fašizmu i borbom za demokratske promene. Pokret Okjupaj povezao je otpor „merama štednje” sa pozivom na obustavu parlamentarnih privilegija i na promene koje sežu do samog srca prevare buržoaske demokratije.
Otuđenje od političara i postojećeg političkog sistema nije dovelo do, kako se to često tvrdi, odbacivanja politike kao borbe za promenu sveta. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da bi milioni ljudi podržali neke osnovne programske zahteve poput onih gore nabrojanih. Izborni uspeh Sirize u Grčkoj i Levog fronta u Francuskoj, kao i rast podrške za Ujedinjenu levicu i leve nacionaliste u Španiji takođe je odraz ovog trenda. Ono što nam je sada potrebno je da ova nova levica u povoju napravi odlučujući raskid sa socijal-demokratijom koja je u velikom delu Evrope otvorila vrata desnici i „merama štednje”.
Uz stvaranje širokog fronta protiv „mera štednje” mora ići i jačanje politički nezavisne antikapitalističke levice – unutar takvih frontova i nezavisno od njih; antikapitalističke levice koja je u stanju da ojača opoziciju Evropskoj uniji koja postoji samo da bi štitila interese kapitala. Alternativa su radnička solidarnost koja prelazi granice i socijalistička demokratija odozdo.
Recimo ne Evropi šefova i gazda! 14. novembra svi na ulice! Za antikapitalističku alternativu!
Koordinacija Internacionalne socijalističke tendencije
14. novembra u podne sindikat Sloga pozvao je na okupljanje na Trgu Dimitrija Tucovića (Slavija) u Beogradu, kako bismo se priključili evropskom danu akcije i preneli duh borbi iz Južne Evrope u Srbiju. Vidimo se tamo!