U Italiji su upravo održani prevremeni parlamentarni izbori dali potpuno neočekivani rezultat: nijedna koalicija nema izgleda da formira vladu.
Levi i desni centar osvojili su po 30 odsto, dok je centar dosadašnjeg premijera osvojio oko 10 odsto glasova.
Međutim, lista Pokreta pet zvezdica komičara Đuzepea Grila osvojila je četvrtinu glasova. Ona se postavila kao protivnica cele političke klase.
Moguće je da će doći do kupovine ili uvlačenja dela Grilove liste u neku novu vladajuću koaliciju, ali je rezultat levog i desnog centra takav da se slobodno može reći da je demokratski proces u Italiji u krizi.
Ova kriza ima neposredan povod – a to je kriza evrozone. Od početka krize, na sve zemlje je stavljen pritisak da smanje potrošnju i balansiraju svoje budžete. Prvo je vlast desnog centra, pod Silvijom Berluskonijem, uvela štednju, za koju je Nemačka smatrala da je nedovoljno agresivna. Onda je, bez održavanja demokratskih izbora i pod spoljnim pritiskom, na čelo Italije postavljen bivši bankar Marijo Monti, koji je seču produbio.
Realna plata u Italiji danas je za dva odsto niža u poređenju sa 2004. godinom, dok je nezaposlenost mladih skočila na 37 odsto. Bilo je za očekivati da će narod na izborima kazniti političare.
Zašto onda levi centar nije odneo ubedljivu pobedu? Upravo zato što je od samog početka prihvatio da sprovodi seču i diktat Evropske unije. Levi centar je podržavao Montijevu vladu, a nakon njenog pada pokušavao da mu se udvara kao budućem koalicionom partneru.
Osim toga, upravo je levi centar bio taj koji je krajem devedesetih godina sečom budžeta, privatizacijom i liberalizacijom Italiju „spremio” za evro. Kad je došlo do pucanja regionalne banke u Sijeni, gde je držao vlast, levi centar je pretrpeo i krah legitimiteta. Sada se šire glasine da su lokalni političari Demokratske partije krali na desetine miliona evra.
To ne samo što je partiju dovelo u vezu s omraženim finansijskim kapitalom, već joj je oduzelo i legitimitet nakon više od deset godina borbe protiv korupcije dugogodišnjeg premijera Berluskonija.
Možda je poslednji u seriji skandala i najprimećeniji van Italije: Berluskoni je pod optužbom da je za vreme svoje vladavine plaćao maloletnu devojku za seks i da je organizovao „bunga bunga” žurke na koje je dovodio na desetine mladih devojaka da zabavljaju njega i njegove službene i neslužbene goste.
Ne čudi zato da je izlaznost u Italiji opala ili da su ljudi glasali za Pokret pet zvezdica, koji je beskompromisno kritikovao celu političku klasu i sada postao najveća partija u parlamentu
Pod opsadom vladajućih medija, koje većim delom kontroliše Berluskoni, Grilov Pokret je koristio internet kao alternativni izvor organizovanja, finansiranja i propagiranja svojih ideja protiv establišmenta.
Pokret pet zvezdica je, doduše, šizofren. Ima dodirne tačke i sa levicom i sa desnicom. S jedne strane, želi da produbi demokratiju i odbije budžetsku seču – pokret traži i referendum o italijanskom članstvu u evru. S druge strane, Grilo je govorio i protiv imigranata i u prilog ukidanju sindikata, zbog njihove navodne korupcije.
Zato je veoma upitno kako će se Grilov pokret postaviti u parlamentu i da li će evoluirati u istinsku alternativu koja će demokratiju i čoveka staviti iznad vlasti i profita. Ne treba se slepo nadati tome.
No, sasvim je izgledno da će u Italiji nova vlast biti nestabilna i konstantno na ivici novih izbora. To nije ono čemu se vladajuća garnitura Evropske unije nadala.
Istorijski krah levice: parlament bez komunista
Šteta je što u ovakvoj situaciji levica nije uspela da se profiliše kao što je to uspeo Grilo. Italija je decenijama bila zemlja sa najvećom Komunističkom partijom u Zapadnom svetu tokom Hladnog rata.
Međutim, KP Italije je patila od iskonskog greha: vezanosti za Staljina i otuda politiku narodnog fronta, tj. klasnih kompromisa. Iako je vodila veliku partizansku borbu protiv fašizma, ona zbog takve politike nakon Drugog svetskog rata nije sprovela revoluciju. Moskvi nije odgovarala nestabilnost u međunarodnim odnosima u trenutku u kom se Sovjetski Savez oporavljao od rata protiv Hitlera.
Iako se kasnije odrekla Moskve, KP Italije je zadržala politiku klasnog kompromisa. Njen dugogodišnji vođa Palmiro Toljati pogrešno je tumačio svog prethodnika, slavnog italijanskog marksistu Antonija Gramšija, kao teoretičara koji je navodno tvrdio da je klasni kompromis odgovor na pretnju fašizma.
Italijanska levica je početkom dvadesetih, naravno, bila podeljena, što je dozvolilo Benitu Musoliniju da preuzme vlast i razbuca levicu za čitavu generaciju. Dok je Gramši u borbi protiv neprijatelja tražio jedinstvo radničke klase, Toljati je tražio klasni kompromis između radničke klase i buržoazije.
Sedamdesetih godina, KP Italije je otišla i korak dalje u tom tumačenju. Namerila se da putem klasnog kompromisa preuzme vlast i i to u koaliciji s levim krilom dominantne partije desnog centra, Demohrišćana.
To je značilo da je obuzdavala u tom trenutku najjači radniči pokret u čitavoj Evropi nakon istorijske šezdesetosme, kako ne bi poplašila potencijalne koalicione partnere. Tako je pripomogla gazdama da uguše radnički bunt tokom osamdesetih.
Obnova levice od 1991. do danas: dosta s klasnim kompromisima!
Krajem Hladnog rata, KP Italije se pretvorila u partiju levog centra, da bi se na kraju stopila s raznim liberalnim i kapitalističkim partijama u današnju Demokratsku partiju. To se pravdalo potrebom da se na italijanskoj političkoj sceni spreči dominacija Berluskonijeve desnice, kao nove pretnje demokratiji.
Krilo partije koje se usprotivilo toj liniji prekomponovalo se u Rifondacione komunista. Ta partija je odigrala veliku ulogu u obaranju vlasti koja je praktično uvela Italiju u evro, a posle je igrala i veliku ulogu u antikapitalističkom i antiratnom pokretu tokom dvehiljaditih.
Nažalost, iako je pokušala da obnovi svoju politiku, Rifondacione je ostala vezana za koncept klasnog kompromisa. Umesto da je svoje prisustvo u parlamentu koristila kao način da jača vanparlamentarnu borbu, ona je koristila vanparlamentarnu borbu da bi jačala svoju snagu u parlamentu.
Bez revolucije, doduše, država uvek ostaje jača od vanparlamentarnih pokreta. Zato je Rifondacione postepeno skretala udesno i 2006. godine završila u koaliciji s levim centrom, što je takođe pravdala potrebom da se zaustavi Berluskoni.
Neposredno posle toga glasala je za ostanak italijanskih trupa u Avganistanu i tako narušila svoj ugled u antiratnom pokretu koji je godinama gradila. Na narednim izborima 2008. je krahirala i od tada, po prvi put od Drugog svetskog rata, u italijanskom parlamentu nema komunista.
Ove godine je desno krilo, koje je napustilo Rifondacione, u koaliciji s Bersanijem dobilo nešto jače od tri odsto glasova, dok je sama Rifondacione, u koaliciji s manjim buržoaskim partijama, osvojila nešto više od dva odsto. Komunistička levica praktično više ne postoji.
Obnova komunističke levice mora da podrazumeva raskid s politikom klasnog kompromisa i parlamentarizma. Kriza italijanske politike će se nastaviti, što će dodatno produbiti krizu evrozone, budući da je italijanski dug veći i od grčkog i od španskog. Italija je istovremeno prevelika zemlja da bi mogla biti spašena ako uđe u krizu, ali i prevelika da ne bi bila – jer sa njom pada i evro.
Italijanska levica će se uskoro naći u prilici da igra novu ulogu u borbama koje predstoje. Narod je očigledno spreman, jer je glasao protiv političke klase i Evropske unije. Da li će italijanska levica uspeti da se uzdigne na nivo naroda ili će nastaviti, rascepkana, da kaska za buržoazijom?