Prevremeni izbori za narodne poslanike, održani dvadeset četvrtog aprila, ishodili su relativno izvesnim ishodom: Srpska napredna stranka ponovo je odnela ubedljivu pobedu sa, prema poslednjim podacima Republičke izborne komisije, 48.2% glasova. Razliku u odnosu na prethodne parlamentarne izbore, održane 2014. godine, predstavlja, barem u mogućnosti, veći broj opozicionih stranaka – ili potencijalnih koalicionih partnera – koje će iz Skupštine vedriti i oblačiti srbijansku društvenu realnost.
Premda broj stranaka koje će se pridružiti većinskoj Srpskoj naprednoj stranci u Skupštini još nije utvrđen, usled na biralištima „uočenih neregularnosti“ (od nedelje verovatno najučestalije optužbe koja u oba smera teče kolosekom vladajuća partija – opozicija i koja će rezultirati ponavljanjem izbora na 15 birališta, četvrtog maja), na srbijanskoj, lokalnoj političkoj sceni primetna je globalna tendencija tzv. desnog zaokreta. Biračice i birači koji su se na izbore zaputili sa, kako se prema rezultatima čini, fantastičnim naumom da „sruše Vučića“ (a po društvenim mrežama sudeći, takvih je bilo u nezanemarljivom broju), adekvatnu opoziciju očito su prepoznavali (i) u strankama eksplicitnije desne orijentacije. Suprotstavljanje prozapadnom kursu kojim Aleksandar Vučić sa svojom strankom smera otelovilo se u glasanju za drugačiji vid nacionalizma od onog koji Srpska napredna stranka zastupa – za njegovu izolacionističkiju i prema Rusiji daleko blagonakloniju varijantu, poput one kakvu zastupaju Srpska radikalna stranka i koalicija DSS–Dveri.
Desni zaokret je vidljiv ne samo u budućem (najverovatnijem) sastavu Skupštine, već i na osnovu novonastalih stranaka koje su se nadmetale za svoje mesto u kožnoj fotelji. Mlada, sveža krv „Srpskog sabora Zavetnici“ i „Dijaloga – mladih sa stavom“ – uz, vaistinu, liberalnije koncipiran program drugih, te i retoriku manje prožetu duhom srpskog srednjovekovlja – potekla je ka ostvarenju prvenstveno nacionalnih ideala, ka odbrani neupitne patriotske privrženosti i s naglaskom na tradiciji Srbije. Zavetnici su na tom polju nesumnjivo konkretniji, s manje šetanja kroz krupna obećanja savremenih demokratija: pravnu državu, pravdu, de iure i de facto jednakost itd., te s više rezoniranja klerikalnog i konzervativnog: za Kosovo i protiv Evropske unije, za ćirilicu i kulturni preporod srpstva, za ženu – majku i rodilju, a sve to „uz Božju pomoć“.
U nedostatku Zavetnika i stranaka koje u imenu sadrže pridev „ruski/a/o“ u skupštinskom okrilju, glas za nacionalno jaku i prorusku Srbiju odzvanjaće iz usta poslanikâ Srpske radikalne stranke i, potencijalno, koalicije DSS–Dveri. Stranka Vojislava Šešelja, koja je, prema poslednjim podacima, dobila 8.1% glasova, vraća na političko pozorje retko doslednog političara, kom se poradovao nezametan broj učesnica i učesnika radikalskih mitinga pod kokardama, počev od puštanja Šešelja iz Haga. No, ni Šešeljeva politička doslednost nije sasvim neupitna, imajući u vidu nakon izbora dat komentar da ne isključuje mogućnost koalicije sa manje doslednom (i dotad kontinuirano kritikovanom) čeljadi Srpske radikalne stranke, sada najvećma sabranom u naprednjačkom taboru. Koalicija DSS–Dveri, ukoliko uđe u Skupštinu (staklene noge prethodno objavljenog osvajanja ravno 5% glasova jutros su se, prema Republičkoj izbornoj komisiji, urušile na ispodcenzusnih 4.9%), ionako nedovoljno feministički i LGBTQ+ osvešćeno srbijansko društvo zasuće jakim talasom heteronormativnih porodičnih politika, kao navodnog autentičnog jezgra srpskog spasa nasuprot „evropejskim“ proklamovanim tobožnjim ravnopravnostima.
Oko cenzusnih 5% oscilirala je i koalicija Liberalno demokratske partije, Socijaldemokratske stranke i Lige socijaldemokrata Vojvodine, po vođima stranaka popularno zvana koalicijom „Čeda–Boris–Čanak“. Boje demokrata u Skupštini će, uz njih, braniti i koalicija okupljena oko Demokratske stranke Bojana Pajtića. Iako prilično glasno „demokratski opozicioniraju“ – svaka za sebe, pitanje je koliku će koherentnost u opozicionom delovanju postići kada se nađu u Skupštini; na kraju krajeva, ona „izvornija“, Demokratska stranka u predizbornom pluskvamperfektu, prethodila je rastanku Tadića i Pajtića.
Treće prominentno lice pluskvamperfektne Demokratske stranke, Borko Stefanović, koji ju je napustio krajem 2015. godine, na ove izbore izašao je sa svojom novom strankom – Levicom Srbije. Ova nominalno levičarska partija osvojila je manje od 1% glasova. U kom će se smeru razvijati nakon izbora, ostaje otvoreno pitanje – no, čukarička koalicija sa DSS-om i Dverima, uz levičarski narativ i eksplicitnu ogradu Levice Srbije od ma kakvih saveza sa desničarskim partijama, mogla je doprineti ideološkom nesnalaženju i skepsi potencijalnih glasača/ica. (Isuviše) „provereni recept“ Socijalističke partije Srbije na izborima je prošao daleko bolje – partija Ivice Dačića, u koaliciji sa Jedinstvenom Srbijom Dragana Markovića Palme, sa osvojenih gotovo 11% glasova sledi vodeću Srpsku naprednu stranku. Pa ipak, frakcijašenje po receptu Demokratske stranke preti i prekaljenoj socijalističkoj lađi, čiji jedan bok (Ivica Dačić, Aleksandar Antić) naginje (ponovnoj) saradnji s naprednjacima, dok drugi (Branko Ružić, Slavica Đukić-Dejanović, Milutin Mrkonjić) drži kruću opozicionarsku liniju. U skupštinske klupe će ponovo i Saša Radulović, doduše, ovaj put ne kao po neslavnom, reakcionarnom Zakonu o radu upamćen ministar privrede u Vučićevoj vladi, već kao predvodnik stranke opozicije zvučnog imena Dosta je bilo, koja je na izborima osvojila 6% glasova.
Generalno posmatrano, dakle, parlamentarni izbori aprila 2016. godine nisu doneli naročita iznenađenja. Možda i zbog specifičnog patosa harizmatskog vođe Srpske napredne stranke, tragičkog junaka srbijanske epopeje, koji srazmerno usvajaju i drugi/e članovi/ice stranke, najveći procenat biračkog tela koje na izbore izlazi poverenje ukazuje naprednjacima i Vučiću – opsežno zauzimanje medijskog prostora tome je bez ikakve sumnje doprinelo. Zbog oprečnih informacija koje su kružile internetom, nevažećih glasačkih listića je na ovim izborima bilo manje nego na onim 2014, a manje je bilo i bojkotovanja neizlaskom na izbore; s druge strane, izlazak i glasanje po principu „manjeg zla od Vučića“, iako su protkali skupštinski milje novim (i/ili novim starim) nitima, uveli su u zvaničnu državnu politiku i opasne, ekstremnije desničarske narative, što korelira sa stanjem i u ostatku Evrope i sveta.
Sve ovo najavljuje i više povoda, i više nuždi za društvenim angažmanom. Vanparlamentarna desnica bi, zahvaljujući formalnopolitičkom desnom zaleđu, zahvaljujući istim onim sentimentima – nacionalističkim, evroskeptičnim, anti-NATO i proruskim, a u savremenom kontekstu i naglašeno islamofobičnim – koji su u osetnoj meri doprineli formiranju predstojećeg sastava Skupštine, mogla da oseti jači vetar u leđa za mobilizaciju dotičnih sentimenata, širenje svojih ideja i praksi i suzbijanje leve opozicije.
S druge strane, leva opozicija još je slabo integrisana i nedovoljno jaka. Parlamentarno delovanje jedan je moguć kanal kojim se leva politička misao i praksa mogu probijati, ukoliko se organizuje dovoljno stabilna partijska struktura, dosledna u reči i na delu. Aprilski izbori, u tom pogledu, nisu pružili uverljiv primer, premda je zanimljiv mladenovački slučaj ulaska u strukturu vlasti pokreta „Samo jako“ Luke Maksimovića, alijas Ljubiše Preletačevića Belog, nastalog zarad parodiranja višedecenijske srbijanske parlamentarne politike; put od Jutjub parodije do 21% na lokalu svedoči i o farsičnosti parlamentarne politike, ali i o efektu drugačijosti u političkom pejzažu.
Zaključak koji je, pak, za svakodnevicu neuporedivo značajniji, jeste taj da društveni angažman ne podrazumeva isključivo čin glasanja na izborima. Izbori se zgode tokom jednog dana (ili dva, uz „uočene neregularnosti“) u nekoliko godina; izbori poput ovih, pokazuju da pravog izbora, izbora između suštinski alternativnih opcija, zapravo i nema. Dokle Srpska napredna stranka obećava dalju poslušnost diktatu Međunarodnog monetarnog fonda, dalje privatizacije i budžetske rezove, dotle „opozicione snage“ predstavljaju ili u vladajućoj roli na istovetan način oprobane aktere/ke (sada mahom u osveženom ruhu), ili one čiji partijski programi vrcaju od krupnih reči i bledih strategija. Štaviše, odluka da se na izborima pošto-poto glasa za ma koju „opozicionu“ opciju, bez ozbiljnijeg sagledavanja posledica te odluke, u odveć krupnu igru može uvesti i igrače u različitim segmentima ekstremnije i s potencijalno štetnijim posledicama delovanja nego što je to slučaj čak i sa aktuelno vladajućom partijom. Za sutra najavljen protest koalicije DSS–Dveri i opozicionih podržavalaca, u odbranu (pre ovih izbora prisutnih?) „izbornog poštenja“ i „demokratije“, te apel biračkom telu da se četvrtog maja solidariše s DSS-om i Dverima, uvešće vrlo upitnu demokratiju na velika vrata.
Društveni angažman je svakodnevni angažman. Društveni angažman odvija se predominantno van parlamenta, a da bi bio efektivan i vidljiv, zahteva široko uključenje akterki i aktera. To je strategija od koje su, povodom Prvog maja koji se ove godine preklapa sa Uskrsom, odustali mnogi sindikati, opredelivši se da simbolični dan radničke borbe, za promenu, ne provedu protestujući na ulicama. Pa ipak, prvomajski protest će poteći najmanje beogradskim i subotičkim ulicama, a za njim i brojni drugi. Marks21, zajedno sa drugim organizacijama – članicama Levog samita Srbije, borbeno obeležava Prvi maj i poziva na široko pridruživanje protestu. Što nas je više, što svakodnevnije i predanije delamo, to će naš glas i naš pokret veću težinu imati.