Drastično opadanje kupovne moći, rast cena i ukidanje socijalnih prava su druga strana medalje onoga što evroatlantske integracije podrazumevaju, a to je politika dužničkog ropstva. Kako je većini ljudi jasno da priklanjanje Evropskoj uniji uništava privredu, a obećanja o većoj zaposlenosti i višem standardu nikako ne bivaju ispunjena, postoji opasnost od prećutnog prihvatanja nacionalizma kao alternative neoliberalnom kapitalizmu, koji se doživljava kao ekskluzivno zapadnjačka tvorevina.
Dugo najavljivane pretnje „reformama“ i „stezanjem kaiša“ svakodnevno se realizuju na brutalan način. Ofanziva vučićevske autoritarnosti nije se zaustavila na ukidanju radničkih prava, smanjenju zarada i penzija, već je učinila i korak napred – primoravanjem korisnika socijalne pomoći da rade kako bi ostvarili pravo na tu pomoć. Vučićeve reforme nailaze na otpor nesrazmerno slabo artikulisan u odnosu na njihovu ozbiljnost. Vučićeva samovolja i samovlašće utemeljeni su na podršci koju dobija iz EU, čija je najskorija manifestacija novi dogovor sa MMF-om. Još jedan neoborivi dokaz Vučićeve otvorene odanosti zapadnom kapitalu jeste nezvanično preuzimanje železare Smederevo od strane američke kompanije Esmark. Na pomolu su nove privatizacije: fabrika Metal sistemi iz Kragujevca, državni mediji, 13 rehabilitacionih centara među prvima su na udaru. Nedavno usvojenim medijskim zakonima predviđa se privatizacija državnih medija do 1. juna 2015. Za zaposlene u medijskim kućama koje će biti privatizovane to podrazumeva otpuštanja i nemogućnost sindikalnog organizovanja. Problem (auto)cenzure, čija je neuralgična tačka „Utisak nedelje“, uprkos liberalskoj bajci koja tvrdi da je sloboda medija zagarantovana ukoliko medijske kuće posluju kao privatne kompanije, neće biti rešen privatizacijom. Naprotiv. Privatizacija je formalno opravdanje države pred optužbom da cenzuriše medije. Cenzura, međutim, baš kao i u slučaju „Utiska nedelje“, nastaje iz sinergije vlasti i vlasnika kapitala, koji se uzajamno štite. Privatizacija rehabilitacionih centara širom Srbije ima zadatak da inauguriše ideju privatizovanja zdravstva, kao jednog od sledećih koraka u obračunu vlasnika kapitala sa javnim sektorom. Za sada je još uvek reč o privatizaciji „viškova kapaciteta“ rehabilitacionih centara, banja koje su u državnom vlasništvu, što je zapravo pilot projekat, kojim će neoliberalna vlast pokušati da prokrči put ka daljoj privatizaciji javnog dobra.
Drastično opadanje kupovne moći, rast cena i ukidanje socijalnih prava su druga strana medalje onoga što evroatlantske integracije podrazumevaju, a to je politika dužničkog ropstva. Kako je većini ljudi jasno da priklanjanje Evropskoj uniji uništava privredu, a obećanja o većoj zaposlenosti i višem standardu nikako ne bivaju ispunjena, postoji opasnost od prećutnog prihvatanja nacionalizma kao alternative neoliberalnom kapitalizmu, koji se doživljava kao ekskluzivno zapadnjačka tvorevina.
Desnica ne nudi alternativu
Šešeljev dolazak iz Haga i pregrupisanje na desnici ostaju u senci Vučićevih samoproklamovanih „istorijskih“ uspeha, u koje spada i novi dogovor sa MMF-om, eufemizam za novo zaduživanje. Ipak, nakon odluke Rusije da odustane od izgradnje gasovoda Južni tok, naizgled monolitna vlast je krenula da pokazuje znake podeljenosti. Izjava predsednika Tomislava Nikolića da će Srbija biti suočena sa izborom ili EU ili Kosovo, te da on neće biti u vladi koja prizna nezavisnost Kosova, pokazuje da povratak desnice na političku scenu nije nemoguć. Pred Srpskom naprednom strankom je težak period, jer će stranka biti na čelu vlasti koja sprovodi nepopularnu štednju i koja se suočava sa velikim izazovima na spoljnopolitičkom polju.
Šešeljev povratak u Srbiju nije još značajno uticao na režim, ali u ovom kontekstu ipak otvara pitanje osnaživanja desnice. Šešelj može da utiče na bivše saradnike u SNS, ali je još uvek pitanje da li će doći do oporavka Srpske radikalne stanke. Za sada je oporavak primetan na strani koja zastupa gotovo identičan ekonomski program i etnocentričnu politiku kao SRS, ali uz pomoć rafiniranije i manje humoreskne retorike. Nova liderka DSS-a, Sanda Rašković-Ivić, inicirala je osnivanje „Patriotskog bloka“, koji treba da ujedini veliku većinu desnog spektra, a sudeći po izveštajima iz medija već sada nalazi podršku među javnim intelektualcima desnog centra kao što su Lompar, Kojen, Siniša Kovačević.
„Patriotski blok“, koalicija DSS-a i Dveri, za sada se predstavlja kao jedina legitimna opozicija Vučiću i navodno se protivi merama štednje. Stožerni pojmovi na kojima desnica, posebno ona deesesovske provenijencije, zasniva svoju demagogiju jesu politička neutralnost, „ekonomski patriotizam“, „građanski nacionalizam“ i anti-EU politika. Već iz letimičnog pogleda na listu ovih pojmova jasno je da je prepoznatiljiva deesesovska floskula o političkoj neutralnosti Srbije samo mrtvo slovo na papiru. Ona služi kao nominalni otklon od rusofilskih (proto)fašističkih organizacija ekstremne desnice, koje svoju putinofiliju ni ne skrivaju. Budući da je Vučićeva bespogovorna odanost Briselu uzela maha, logično je da će desnica zaigrati na kartu svog konsekventnog protivljenja evrointegracijama. Vučićevo insistiranje da neće uvoditi sankcije Rusiji, iako je zaokret prema EU dosledno sproveden, treba tumačiti u tom kontekstu, kao bezuspešan populistički trik.
Iako nastoje da se legitimišu kao kontrateža američkom imperijalizmu i neoliberalnom kapitalizmu, desničarske stranke niukoliko nisu ni antiimperijalistički ni antikapitalistički orijentisane, već se zalažu za podršku drugoj imperijalnoj sili – Ruskoj federaciji. „Ekonomski patriotizam“ nije ništa drugo do podrška domaćim kapitalistima. Jedino istinsko bratstvo između dva naroda o kome tu može biti reči jeste „bratstvo“ vlasnika kapitala iz obe zemlje. „Građanski nacionalizam“ jeste floskula kojom se fokus sa socijalnih pitanja premešta na izmaštanu ugroženost nacionalnog identiteta i opstanka, a zaštita domaćeg kapitala predstavlja kao patriotski interes. Stoga je potpuno očekivano što interesi radničke klase ne figuriraju ni kao retorički ukras, te da „Patriotski blok“ nije nikakva suštinska opozicija privatizaciji i merama štednje, čiji teret pada na radnike. Zato je potenciranje nacionalnog jedinstva jedini način da pregrupisana desnica dopre do širih društvenih slojeva, nastojeći da postojeće socijalno nezadovoljstvo reartikuliše kao nacionalnu, a ne klasnu problematiku. Otpor evroatlantskim integracijama ne treba da podrazumeva pokroviteljstvo Rusije, već povezivanje balkanskih naroda na klasnoj osnovi.
Protiv politike obespravljivanja
Jedna od najsvežijih eskalacija socijalnog bunta jeste štrajk prosvetnih radnika/ica, koji traje od 17. novembra. Uprkos potencijalnu koji ovakav događaj poseduje sam po sebi, čini se da sindikati prosvetnih radnika ponavljaju greške ovogodišnjeg studentskog pokreta. Njihovi zahtevi, kao i studentski, predstavljaju minimum minimuma. Oni zahtevaju izuzimanje iz programa štednje tj. neumanjenje zarada i uvođenje platnih razreda. U samoj retorici predstavnika/ica sindikata vidljivo je identično pogrešno rezonovanje koje je obeležilo najveći deo ovogodišnjih studentskih protesta: želeći da postignu dogovor, oni izlaze sa najmanjim mogućim zahtevima, što je samo po sebi defanzivno i defetističko pozicioniranje. Umesto da pokušavaju da alarmiraju širu javnost i pokrenu pitanje da li je zaista neophodno da javni sektor bude žrtveni jarac mera štednje, insistirajući na svojim usko definisanim i krajnje partikularnim zahtevima, sindikati prosvetnih radnika/ica se ograđuju od mogućnosti povezivanja sa onima koji su žrtve iste ekonomske politike. Time se gubi ogroman broj potencijalnih saboraca. Oni zahtevaju izuzimanje, a ne organizovanu borbu protiv Vladinih mera. S jedne strane, sindikati, a među njima i sindikat prosvete, trenutno su jedine relativno čvrste i etablirane, ali iznad svega birokratske strukture radničkog organizovanja. Stoga je njihov grčevit pokušaj da zaštite partikularne interese logičan i očekivan. S druge strane, politika izolacionizma jeste ono što Vladi omogućava da ignoriše prosvetne radnike/ice, a ovaj štrajk ostane samo još jedan u nizu štrajkova prosvetnih radnika/ica, koji se, zbog sve većih izazova i opterećenja sa kojima se prosvetni radnici suočavaju, relativno često događaju. Imajući u vidu da je smanjenje plata u javnom sektoru jedan od, dugoročno gledano, najriskantnijih poteza, koji nikako ne može da regeneriše privredu, te da revolt u narodu neprekidno raste, poziv na ujedinjenje imao bi veću težinu i politički potencijal u odnosu na sindikalni oportunizam.
Neuspeh politike izolovanosti i neutralnosti uticao je na kardinalni napredak amorfnog studentskog pokreta, kako je on izgledao u oktobru ove godine. Studenti su, suočeni sa ignorisanjem i represijom, shvatili da je jedini efektan način borbe povezivanje između opljačkanih i obespravljenih društvenih slojeva. Nažalost, krajnja zaoštrenost sukoba studenata u protestu sa upravom Fakulteta, kao i pritisci (poput velikog broja prekršajnih prijava protiv studetkinja i studenata koji su učestvovali u blokadi) kojima su studenti izloženi i nakon okončanja blokade, sprečavaju studente u konkretnom povezivanju sa potencijalnim saveznicima. Blokiranje nastave na Filozofskom fakultetu i štrajk u prosveti izneli su na videlo i neke manje upadljive oblike opstrukcije socijalnih nemira: dezavuisanje metoda borbe u medijima ima prioritet nad kritikom odluka vladajućih struktura ili nad diskusijom o ciljevima protesta i štrajkova. Samovolja i krajnja nezainteresovanost države vidljivi su i na primeru štrajka advokata. Štrajk traje više od dva meseca. Jedina strategija koju vladajuća elita ima jeste beskompromisno ignorisanje, tj. iznurivanje nezadovoljnih građana sa ciljem da oni samoinicijativno odustanu od borbe. Štrajk radnika preduzeća Nega kola, koji su od letos u više navrata blokirali železnički saobraćaj zbog neisplaćenih zarada, i dalje gravitira pod velom medijske blokade. Najavljenje izmene zakona o štrajku treba posmatrati u svetlu načina na koji će aktuelni štrajkovi biti (ne)rešeni. S obzirom na to da neoliberalna vlast lako može da pronađe zakonski okvir kojim neće ukinuti ili zabraniti, već obesmisliti i obezvrediti štrajkove i proteste kao načine izražavanja nezadovoljstva, neophodno je braniti ove tekovine radničke borbe pozivanjem na samoorganizovanje i uspostavljanjem saradnje između svih onih čiji je životni standard na udaru: studenata, radnika u javnom, ali i privatnom sektoru, penzionera.
U vreme krize dolazi do porasta snaga i levog i desnog spektra političke scene. Stoga je zadatak Levog samita Srbije, a time i organizacije Marks21 kao njegove aktivne učesnice, dvostruk. Neophodno je sprečavanje prodora reakcionarnih ideologija, ali i demaskiranje svih desničarskih narativa, koji prikrivaju fundamentalnu činjenicu – da desnica štiti postojeći kapitalističkih poredak. Takođe, u narednom periodu Levi samit Srbije treba energničnije da osigura adekvatno kanalisanje nezadovoljstva u različitim društvenim grupama, te da, pored ujedinjenja svih defanzivnih oblika otpora merama štednje, izgradi dugoročnu strategiju, koja će omogućiti blagovremeno suprotstavljenje novom talasu neoliberalne ofanzive.