Zašto je blokada fakulteta bez ideologije ne samo besadržajna već i nemoguća? Da li se iza aksioma apolitičnosti, na čemu plenum Filozofskog fakulteta toliko insistira, zapravo krije razračunavanje sa levicom, koje za posledicu ima stvaranje nove elite studentskih predstavnika? Objašnjava Katarina Đurđević, studentkinja Filozofskog fakulteta.
Blokiranje fakulteta od strane studenata i studentkinja do sada se uvek smatralo radikalnim korakom. Blokade su predstavljale i predstavljaju korak dalje, odgovor na ignorisanje Ministarstva prosvete, uprava fakulteta i raznih predstavnika visokoškolaca u vezi sa zahtevima mase studenata, i pokazatelj snage studentskog pokreta, kao što je to i protest. One su pokazatelj volje da se ide dalje u ostvarivanju zahteva.
Međutim, one nisu jedini vid borbe. Kao što se blokira fakultet, blokiraju se i ulice, kao što se insistira u jednom, tako se i insistira u drugom vidu borbe. Oni čak moraju ići zajedno, jer šta je i celi blokiran BU ako bude (samo)izolovan između fakultetskih zidova? Blokade su, tako, važne samo dok pozivaju na borbu, dok su potvrda svim studentkinjama i studentima kojima je dosta predstavništava, dosta nipodaštavanja, dosta zakonski omogućene hajdučije – da je otpor moguć, da je na njima da ga sprovedu, i da se pravo osvaja borbom.
Ovde smo upravo naznačili prvi problem – samoizolaciju. Njom se počinje onda kada se blokada uzme kao sledeći korak protesta, a ne samo kao njegovo proširenje. Grupa studenata koja isprva blokira neki fakultet možda jeste radikalnija od ostalih, ali to nije radikalizacija u zahtevima, to je radikalizacija u borbi za njih, i to u jednom trenutku, i na jedan način. Mora da se nastavi, širenjem i produbljivanjem borbe.
Izgleda, međutim, da ne misle svi tako. Tendencije prisutne na zboru Filozofskog fakulteta to govore. U odnosu na broj svih studenata ovog fakulteta i BU, broj studenata koji blokira i sada i ranije je bio znatno manji, ali problem ne počiva na tome. Problem se ogleda u stavu prema izražavanju studentskog nezadovoljstva koje nije blokada. Protest održan 15.10. 2014, organizovan od strane Studentskog fronta, za malo da ne bude podržan od strane plenuma Filozofskog fakulteta, uprkos istovetnim zahtevima i činjenici da su u organizaciji učestvovali dugogodišnji borci za studentske zahteve , i sami od početka učesnici blokade Filozofskog. Bilo je vatrenih pobornika toga da se protest PREUZME, a ne podrži. Preuzme? Od strane koga?
Već smo naznačili odgovor. Izgleda od ljudi koji smatraju da im je radikalizacija borbe koju su jednom sproveli zajamčila status novih predstavnika studenata. Dakle, ispod poziva na političku neutralnost nalazimo profiterstvo. Jer, pozivanjem na neutralnost, poziv se usmerava protiv dve prisutne („glavne“) ideologije: levičarske i desničarske. Obe su, dakle, neprihvaljive. Zašto?
Ako pomislimo da je to zbog stavova prisutnih u jednoj ili drugoj percepciji, nije jasno zašto se stavljaju u isti koš. S jedne strane imamo, u najblažoj varijanti, netrpeljivost prema ljudima druge nacionalne i verske pripadnosti i seksualne orijentacije, prema njihovim zahtevima i njihovom nezadovoljstvu, koji se proklamuju kao ugrožavanje, a u najoštrijoj, na tragu ovog „ugrožavanja“ – pozive na linč. Na drugoj strani, imamo pozive na odbranu ljudskih sloboda, pozive na borbu protiv represije i mera štednje. Studentski protest ne sme biti podložan desničarskom diskursu, jer ta vrsta stavova, ma koliko da se zagovornici nominalno zalažu za sve studente i studentske zahteve, kako vidimo isključuje druge, itekako u stvarnosti utemeljene ekonomske i političke zahteve, na primer, Roma, LGBTQ ili onih koji zahtevaju socijalnu pomoć usled toga što su izbegla ili raseljena lica (da podsetimo i na stavove po pitanju azilanata). Ista se logika ogleda i u stavu – neki studenti se bune jer su neradnici i besposličari [1] . Ostaje pitanje iz kog razloga tendencija da se „preuzmu“ protesti koji imaju levičarski prizvuk? Problem je izgleda u tome što se radi o ideologijama „uopšte“. Šta to zapravo znači?
Očigledno je da jedna ideologija ostaje izuzeta, ona kapitalistička. To je danas vladajuća ideologija države Srbije. Kao i svaka druga, ona nastoji da sebe prikaže kao jedinu moguću, kao neupitnu. Problematizovanje postojećeg ekonomskog i političkog modela prikazuje se kao nerazumni pokušaj koji vodi u haos. Na tragu te neupitne logike tržišta i pristupa se pljačkanju studenata. Za ovaj aparat problem je levica, baš kao i studentski zahtevi. Dakle, iza apolitičnosti se krije priznavanje politike koja i leve i desne proglašava kao puke ekstremiste, iako je „ekstremizam“ levice usmeren jedino protiv prisutnog uređenja koje sprovodi mere štednje. Oni koji nekritički odstranjuju ideologije sa protesta zaboravljaju ne samo da se upuste u to koji su stavovi u pitanju, nego i šta zapravo oni zastupaju. Otuda profiterstvo. Izgleda da je ključni problem u tome da ne budu proglašeni za ekstremiste, kao da blokiranje saobraćaja nije za državu ekstremni čin, kao da to nije ni blokiranje fakulteta. A zašto da ne budu ekstremisti? Izgleda zbog pregovaračkog potencijala. I evo ga, predstavništvo dolazi na mala vrata. Ko treba da pregovara? Naravno, oni „razumni“ koji nisu zadojeni ideologijom! Oni koji zapravo, ne izlaze iz postojeće društvene paradigme, dok nekritički udaljulju sa plenuma i ućutkuju, kako vidimo – samo levičare.
U tom svetlu treba razumeti i marširanje desničara na Filozofskom fakultetu. Pa oni su tu da obezbede da se blokada nastavi (ne i da se borba širi). Sve što čujemo je blokada, blokada, blokada, koja se proglašava jedinim delotvornim vidom protesta i kao takva se pretvara u svrhu po sebi. Samo takva ona može da obezbedi onima koji apolitičnošću pravdaju čak i neprikrivenu represiju – da postanu novi predstavnici. To su ljudi koji bez ustezanja mogu svakoga proglasiti ekstremistom, na onaj način na koji to radi država, a njegove stavove posledicom zadojenosti ideologijom. To nije, i ne može biti velika grupa ljudi. Jedno je ne svrstavati sebe u levičare ili desničare, a drugo je izbacivati i ućutkivati ljude zbog zahteva koji se tiču same stvari, mera štednje, pretvaranja znanja u robu – zbog toga što se deklarišu kao levičari, tj. pripadaju levoj ideologiji (da se vratimo na govor ovih lovaca na ideologe). Dakle, izdvaja se uzak krug novih predstavnika, kojima je blokada samo pokriće za politički uspon, njih samih, kao predstavnika. Zato, svi koji se i ne svrstavate u „ideologe“, već sutra možete biti svrstani i etikeirani kao nerazumni u borbi za prevlast nove elite u nastajanju.
[1] U skladu sa takvim rezonovanjem, kaže se : Samo takvim pregnućem, može se stati na put i kalkulantskim zloupotrebama studentskog poverenja, kao i manipulantima, besposličarima i večitim studentima svih boja i fela, koji i od univerziteta kao ustanova i od studentskih protesta, prave lakrdiju i ruglo.
Finansijski program koji se pri tome propagira je sledeći: Svaki student koji položi prijemni ispit i dolazi na upis studija, bilo da se radi o osnovnim ili diplomski i postdiplomskim studijama, potpisuje ugovor o zajmu sa državom, odnosno Ministarstvom za obrazovanje.