Prenosimo vam i treći intervju koji je naš drug Pavle Ilić odradio na konferenciji Marx Is Muss u Berlinu, ovoga puta razgovarao je sa Kjangom Jamata-Tejlor, aktivistkinjom iz SAD.
Razgovaramo sa drugaricom Kjangom-Jamata Tejlor, asistentkinjom na Afro-američkim studijama na Prinstonu u SAD-u. Pričaćemo o važnosti pitanja rase za progresivnu politiku u Americi. Tako da, Kjanga, želeo bih da počnem time što bih te pitao da li su veze između dvopartijskog političkog sistema u SAD-u i rasne diskriminacije promenjene ili su ostale iste. SAD sada imaju prvog afro-američkog predsednika u svojoj istoriji, međutim, ostatak sveta izgleda da ne misli da su se stvari radikalno izmenile za crnce/kinje.
Zavisi o kojem periodu govorimo. Veliki je fokus u SAD-u na poslednjih pedeset godina jer obeležavamo pedesetogodišnjicu nekih uspeha Pokreta za građanska prava. Ukoliko se to koristi kao neka vrsta barometra, može se reći da se dosta toga jeste promenilo. Promena, zapravo, označava stanje u kojem su stvari drugačije od onoga što im je prethodilo, ne i da je danas suštinski bolje za ogromnu većinu crnaca/kinja. Mislim da je najznačajnija promena u životu crnaca/kinja u ovom periodu bila stvaranje crnog političkog establišmenta i crne elite koja je i dalje daleko malobrojnija od njihovih belačkih kolega. U gradovima i nekim predgrađima sa većinskom crnom populacijom uglavnom vladaju crni političari i crni zvaničnici što je stvorilo velike tenzije između opšte populacije i tih funkcionera. Nezaposlenost među crncima/kinjama je i dalje visoka u mnogim od tih oblasti, visok je i nivo siromaštva među istom populacijom i po većini merila kvaliteta života, afro-amerikanci su daleko ispod proseka. Ukoliko pogledamo šire, na nacionalnom nivou, imamo prvog crnog predsednika što je sigurno značajno u zemlji koja je izgrađena na ropstvu i legalnoj represiji nad crnim ljudima još sto godina nakon ukidanja ropstva, međutim, činjenica da je Barak Obama predsednik imala je malo ili nimalo uticaja na živote običnih crnih ljudi. Sami načini na koje je to ostvarilo uticaj na mnoge živote nisu bili pozitivni, budući da je Barak Obama, kao prvi crni predsednik, bio u poziciji da ojača politiku kulture siromaštva i lične odgovornosti na nacionalnom nivou u meri u kojoj to beli izabrani funkcioneri i predsednici nisu bili spremni ili nisu mogli da urade. On je uspeo da legitimizuje tipove politika koje okrivljuju crnce/kinje za njihovu poziciju u društvu. Kako ideološki, tako i materijalno, njegovo predsedništvo je bilo dosta štetno.
Imajući sve to u vidu, da li misliš da politička alternativa koju vidimo kroz razne levičarske proboje, na primer izborni uspeh Kšame Savant, pokret za minimalnu nadnicu od 15 dolara i tako dalje, jeste alternativa koja može da pruži manjinama u SAD-u politički glas?
Da, sigurno. Društveni pokreti oko antirasizma i policijskog nasilja su učinili dosta toga da bi se postavilo pitanje policijske brutalnosti kako bi se ona kaznila, mnogo više nego što bi bilo koja grupa izabranih zvaničnika mogla da se nada da uradi. Bili su efikasniji nego bilo koja reforma koju je establišment sproveo. Mislim da smo trenutno u procesu formiranja alternative.
Majk Braun je ubijen pre devet meseci u Fergusonu, još uvek je to sveže, ali u tih devet meseci više je pažnje skrenuto na ovu krizu nego što je to bio slučaj prethodnih godina. Rekla bih da se mnogi ljudi koji su se priključili pokretu nisu ograničili samo na pitanja reformisanja policije, već se postavilo pitanje preklapanja policijskog nasilja i brutalnosti sa ogromnom ekonomskom i rasnom nejednakošću što oblikuje živote crnih ljudi u SAD-u danas. Mislim da će se, kako se događaji odvijaju i radikalizuju, ovakva pitanja i kritike sistema dodatno razvijati. Upravo je to prostor za levicu, za radikalne socijaliste da odigraju svoju ulogu u smislu pomoći ljudima da povežu ekonomsku nejednakost i nasilje države. Ovakva pitanja su već počela da se javljaju, iz prostog razloga što se policija smatra, poprilično ispravno, nekom vrstom nedodirljive institucije sa neograničenim sredstvima i budžetom, dok se u isto vreme dešava napad na javne izdatke širom SAD. U gradu kao što je Čikago gde je 50 javnih škola zatvoreno u proteklih deset godina, gradske vlasti su u istom periodu potrošile 500 miliona dolara isplaćujući odštete za ubistva i zlostavljanja koja su počinili policajci. To pomaže ljudima da uspostave vezu.
Ono što si upravo opisala jeste jedan od rezultata #blacklivesmatter kampanje, ali, da li možeš da nam kažeš nešto više o strukturi same kampanje?
Ona do sada i nije bila nešto strukturisana. To je skup različitih grupa širom zemlje koje uvek reaguju na slučajeve policijske brutalnosti ili ubistva. U nekoliko slučajeva one su se pretvorile u dugotrajne organizacije, ali, u najviše slučajeva imate trenutnu mobilizaciju oko jednog događaja koja zatim jenjava, iako nikad potpuno ne nestaje, i ljudi zatim ponovo izađu na ulice kada se desi nešto slično. Desila se neka vrsta organizovanog napora od strane različitih organizacija kako bi ostale decentralizovane i labavo povezane kroz online komuniciranje i društvene mreže. Mislim da su ljudi umorni od toga da postoji jedna centralizovana dominanta organizacija, žele da funkcionišu autonomno i u neku ruku veličaju takvu formu organizacije.
U isto vreme, pokret se suočava sa posledicima toga – to znači da ne postoji mogućnost da se iskustvo generalizuje i prenese sa jedne lokacije na drugu, da se stalno mora izmišljati topla voda i da se resursi ne mogu kolektivno koristiti kako bi se pokret ojačao. Pokušava se izaći na kraj sa time da ljudi imaju različite ideje o tome kako bi trebalo odgovoriti na ova pitanja. I dalje postoje ljudi koji misle da bi trebalo koristiti postojeće političke kanale kako bismo promenili stvari, dok neki drugi misle da je direktna akcija jedino rešenje, a treći su došli do radikalnijih zaključaka. Sve te različite grupe pokušavaju da shvate kako bi trebalo ujediniti ove različite ideje da bi se borili protiv glavnog problema. Sada je tu uskočila i dinamika nevladinih organizacija. Neke od njih su liberalnije od ostalih i žele da daju novac organizatorima, ali često taj novac ide zajedno sa određenim uslovima, a ako ne sa uslovima, onda sigurno sa očekivanjima da će se organizovanje demonstracija raditi na određen način. Krajem jula ove godine će se održati prvi nacionalni sastanak koji će okupiti najreprezentativnije i najpoznatije organizacije koje su do ovog trenutka učestvovale u protestu. Održaće se u Klivlendu, država Ohajo. To će biti prvi pokušaj sastanka mnogih ljudi koji su bili odgovorni za organizovanje na lokalu. Dakle, to je bitan događaj i videćemo šta će ispasti od toga. Jedna je stvar sigurna, društveni pokret oko pitanja policijske brutalnosti i kvaliteta života za crnce/kinje nikako nije pri kraju.