U ovom specijalu o ženskoj borbi za oslobođenje i ravnopravnost bilo bi potpuno promašeno ne osvrnuti se na „Klip”, debitantkinje Maje Miloš – film koji je u svakom smislu obeležio srbijansku kinematografiju 2012. godine. U centar pažnje stavljena je junakinja srednjoškolka, koja odrasta u tranzicionom paklu anonimnog i oronulog predgrađa, u nefunkcionalnoj i tragičnoj porodici.
To bi samo po sebi trebalo da bude preporuka. Međutim, film ne uspeva da oživi svoje junake, kamoli da zagrebe ispod površine koju oslikava. On je još jedan primer fenomenološkog pristupa većine domaćih umetnika i komentatora: predstavlja stvarnost kakvom je vidi i ništa više od toga.
Rediteljka želi da nam pokaže jedan „tipičan” odnos, koji prerasta iz grubog, seksualnog susreta u strasnu, ljubavnu vezu između dvoje mladih ljudi. Ona, pritom, ne pokušava da osudi naizgled perverzne izbore i samodestruktivne običaje mladih. „Pornografizacija” seksa, na primer, nije ni u funkciji potcenjivanja omladine, niti erotizacije filma zarad komercijalnog uspeha.
Naprotiv, film se trudi da pokaže kako ovo dvoje mladih, uprkos svim teškoćama odrastanja u Srbiji danas, prevazilaze okove koji su im nametnuti neljudskim uslovima života i bolno izrađaju topla, iskrena, pa čak uzbudljiva ljudska osećanja, uprkos sveobuhvatnom nasilju koje karakteriše svaki njihov susret. Tako dečko ostaje nem dok ona pokušava da razgovara s njim, kako tokom njenog pokušaja seksualnog uzbuđivanja, tako i pred njenim suzama što joj otac umire od bolesti. Oba puta scena se završava tužno, pa čak neprijatno: ispraznim analnim seksom, odnosno ponudom droge.
Kraj filma je trebalo da na neki način okrene stvar naglavačke. Do tada je tok bio jasan: svaki pokušaj nežnosti vodio je napetosti i pucanju. Na kraju je napokon došlo do određene inverzije: do ekplozije nasilja, kada dečko prebije devojku, ali i do pomirenja i prvog pravog, zaključnog poljupca.
Nesporno je da je rediteljka imala nepretenciozne i humane težnje pri pravljenju ovog filma, što njen pokušaj odvaja od liberalskih bljuvotina poput „Šišanja”. Taj film odražava elitistički pogled na svet koji deli društvo na manjinu prosvećenih, zapadnjačkih NVO aktivista i manipulisanu, huligansku masu, predvođenu provincijalnim, nacionalnističkim intelektualcima i korumpiranom državom.
Takav neprefinjen pokušaj da se na umetničkom polju kritički liberalizam Latinke Perović suproststavi primordijalnom konzvervatizmu Dobrice Ćosića prosto je farsičan – on pokazuje na šta je spao neuspeli srbijanski liberalizam. (Čak i Ždanov bi se postideo!) Uostalom, to smo videli i na prošlogodišnjim izborima, kada je LDP propao u svom utvrđenju, Beogradu, neuspevši da pređe cenzus.
Međutim, plitko veličanje i idealizacija naše svakodnevnice nisu kvalitativan napredak u poređenju s praznom liberalštinom. Uporedimo „Klip” Maje Miloš s maestralnim „Akateneom” Pjera Paola Pazolinija, komunističkog reditelja na koga se Maja Miloš poziva kao na jednog od svojih heroja. Pazolini takođe prikazuje bedu i (seksualno) nasilje posleratne Italije, kao i vitalnost običnog čoveka, poput junaka „Akatonea”, koji je vidno kontradiktorna ličnost, spremna na junaštvo i kriminal zbog ljubavi.
Pazolinijev glavni junak nije crno-bela ličnost, kao što to nije ni glavna junakinja Maje Miloš. Međutim, Pazolini nam jasno govori da spas ne leži u svakodnevici. On nas približava junaku, tera nas da se saosećamo s njim, iako nas istovremeno navodi i da ga osuđujemo zbog zla koje čini ženama u svom životu, prvenstveno kada ih podvodi i njihovu sudbinu zanemaruje zarad lične slobode od odgovornosti koju mu patrijarhalno društvo nameće kao muškarcu. Saosećamo se s junakom, dakle, zato što osećamo društvenu nepravdu nad njim, ali vidimo da je njegov izbor bekstva i kriminala put u propast – što njegova smrt pri bežanju od policije na kraju filma samo potvrđuje. On je tragični anti-heroj priče.
U „Klipu” imamo plići nivo saosećanja s junakinjom i još pliću osudu sistema u kom ona živi. Mi osećamo njenu dosadu u društvu koje joj ne pruža ni sadašnjost ni budućnost, a vidimo i osudu patetičnih neuspeha generacije naših roditelja, kao i ljudsku tugu tamo gde smo s njom suočeni. Pa ipak, iza toga ne stoji nikakva analiza, već samo konstatacija onoga što većina mladih oseća, ali ne razume. Film nam ništa ne objašnjava, niti pokušava da nam objasni. On konstatuje: ljubav je spas, ljubav trijumfuje čak i u „pornografiziranom” i patrijarhalnom društvu, gde dečko pre nego što će vas poljubiti prvo mora da vas privoli na analni seks i opali vam šamar.
Takav optimizam nije lek. On nam nudi ljubav u društvu bez srca, dušu u bezdušnim okolnostima. On je opijum za mase. U bekstvu od liberalskog elitizma, „Klip” beži od svake analize, pa utehu nudi u sadašnjosti. Možemo ipak da budemo ljudi, da se volimo. Nije potrebno puno koraka da bi se prešlo s takvog pogleda na svet na simpatije prema nekom pokretu poput Dveri, čiji je simbol na izborima bilo upravo srce, a poruka odbrana porodice. Naravno, Miloš nikako nije klerikalna konzervativka, ali ne nudi jasno drugačiji put omladini.
Kuda to može da odvede vidi se na primeru nekih nazovi levičara, koji izjavljuju da „ako žena provocira, treba da dobije po njušci”. To je put u provaliju.
Naravno, kada je narod već dvadeset ili trideset godina suočen sa svakodnevnim izazovom preživljavanja, kada je uništena privreda, nema posla i razoreni su javni servisi koje je društvo pružalo, za očekivati je da će se spas tražiti u onome što nam je najbliže: porodici, ljubavi, mašti.
Porodica, međutim, kao što Miloš pokazuje, često nije oslobođenje, već naprotiv zatvor. Ali, da li bekstvo iz nefunkcionalne porodice u virilnu vezu predstavlja održivu opciju na duži rok? Mnogi se nauče da u životu nije tako, pa će možda iz poslednje nužde da se okrenu nekom pokretu poput Dveri, jer on traži funkcionalniju porodicu i snažnu državnu podršku domaćinskoj privredi. To je reakcionarna utopija koju „Klip” instinktivno odbacuje.
U nedostatku snage koja može da promeni društvo, doći će do veličanja malog kriminalca ili sitnog gazde, koji zna da uvede red u kuću. Posle šamara sledi poljubac, posle poljupca tamnica. Možda i nije tako čudno što se Maji Miloš u žanru superheroja dopada Betmen, mačo bogataš koji čuva grad od rulje, kako je priznala u intervjuu za Popboks.
Jedan pazolinijevski film predvođen junakinjom završio bi se drugačije od „Klipa”. Takav film i takva junakinja potrebni su nam danas, više nego ikad.