Na današnji dan Italija je oslobođena od fašizma. Ali, ko ju je oslobodio: partizanski pokret otpora ili Savezničke trupe? Kao odgovor, preveli smo članak pisan 2005. godine, povodom 60. godišnjice od oslobođenja.
Jedan od najvećih mitova o Drugom svetskom ratu je taj da je Saveznička vojska samostalno oslobodila Evropu od nacizma. Istina je drugačija – mnogi narodno-oslobodilački pokreti odigrali su ključnu ulogu u proterivanju nacista iz svojih zemalja.
Jedna od najinspirativnijih priča dolazi iz Italije, gde je gerilska vojska od oko 300,000 partizana sabotirala nemačke naciste i italijanske fašiste iza linije fronta. Ne samo da su iznova gađali mostove, elektrane, telefonske i železničke mreže, nego i kasarne, pa čak i vojne kolone dok su prolazile kroz gradove.
Nacistički komandant, feldmaršal Keselring, priznao je da mu je bilo potrebno više trupa da bi se suprotstavio gerilacima nego za borbu na frontu protiv Saveznika.
Pa ipak, narodno-oslobodilački pokret (1943-45) bio je ujedno i građanski rat, rat između italijanskih fašista i antifašista. Odjeci te borbe čuju se i danas – veliki broj ovogodišnjih komemoracija predvodi predsednik Italije, Karlo Azeljo Ćampi, koji se borio u pokretu otpora.
Ali sadašnju italijansku vladu predvodi Silvio Berluskoni. Njegovi koalicioni partneri, „post-fašisti” iz Nacionalne alijanse, angažovani su u organizovanju kampanje koja za cilj ima da zbriše uspomenu na to iskustvo. Nedavno su za 85 odsto smanjili budžet ANPI-ju, udruženju nekadašnjih partizana.
Frančesko Storaće, guverner regiona Lacio (koji uključuje i Rim) iz redova Nacionalne alijanse, traži da školski udžbenici iz istorije prenose viđenja „obe strane” rata. Trenutno je u skupštinskoj proceduri vladin predlog zakona koji bi omogućio fašističkim borcima da budu tretirani kao „vojnici” što bi im omogućilo primanje ratnih penzija i drugih beneficija.
Besmisleno je pretvarati se da obe strane u građanskom ratu mogu da se tretiraju kao ravnopravne –šta je to onda u antifašističkoj borbi što vlada pokušava da sahrani? Najsubverzivna ideja od svih je ta da je moguće koristiti se gerilskim ratom za uspešno savladavanje daleko moćnije vojne sile.
Nacistička okupacija
Kada je italijanska vlada potpisala primirje, a zatim se i srušila u septembru 1943. godine, nacisti su preneli veliki broj vojnika preko Alpa u žurbi da zauzmu zemlju.
Hteli su da blokiraju saveznike, koji su već bili na jugu Italije. Ideja da bi nemilosrdna i efikasna nemačka vojska mogla da se zaustavi borbom delovala je kao loša šala. Ipak, manje od dve godine kasnije nemački feldmaršal bio je prinuđen da se preda jednom komunističkom radniku iz fabrike automobila u Torinu.
Italijanske gerilske grupe rasle su velikom brzinom. Situacija je bila toliko loša da su mnogi smatrali da nemaju više šta da izgube. Saveznici su noću bombardovali gradove, radnih mesta je bilo sve manje, kao i hrane.
Mario Veconi, mladi radnik milanske fabrike TLM, podseća se: „Roditelji su smršali na 40 ili 50 kilograma, jer su ono malo hrane davali deci. Stigli smo do tačke da između gladi i metka biramo da umremo od ovog drugog.”
Mnoge porodice su imale ponekog člana koji je bio ubijen, ranjen ili zarobljen u borbama na strani vojske italijanskog fašističkog diktatora Musolinija. Za mnoge je sama ideja da se bore na strani nacističke invazije, ili daju život za Musolinijev marionetski režim ponovo uspostavljen zahvaljujući nemačkoj vojnoj mašini, bila odbojna.
Vojnici su odlazili u planine i formirali ili se pridruživali demokratskom gerilskom pokretu. Za razliku od konvencionalne vojske, pokret otpora nije imao hijerarhiju činova.
Komandanti su birani odozdo i njihova ovlašćenja mogla su se momentalno opozvati. Glavni politički uticaj u ovim novim formacijama imala je Komunistička partija (PCI), jedina organizacija koja je uspela da održi nekakvo malo prisustvo tokom 20 godina Musolinijeve diktature.
Bez kompromisa
U pitanju je bila jedina stranka koja je imala iskustva u vođenju gerilskog rata – veliki broj njenih članova borio se u Španskom građanskom ratu.
Uprkos gajenju velikih iluzija u parlament i staljinističku Rusiju, PCI je bila privlačna jer nije pravila kompromise po pitanju proterivanja nacista i pobede nad italijanskim fašizmom.
Iako im je rukovodstvo bilo prilično oprezno, mnogi obični članovi i članice želeli su revoluciju. Partija je doživela ogroman porast članstva – sa 6,000 u septembru 1943. na 70,000 godinu dana kasnije.
Počeci otpora u udaljenim oblastima doveli su do rasta samopouzdanja u gradovima i samim tim otpora na radnim mestima.
Poseban uspeh komunista bio je u spajanju ekonomskih i političkih zahteva – isplata radnih sati izgubljenih zbog bombardovanja, delimična isplata u namirnicama zbog nestašice, povećanje plata i poziv na okončanje nemačke okupacije.
Gerino Turati, koji je postao član PCI dok je radio u inženjerskoj fabrici OM u Milanu, priseća se kako je hrabro počeo jedan protest: „To je bilo početkom januara 1944. – sećam se da je dan bio leden. U kantini smo za ručak dobili činiju pirinča i tanjir sa dve suve sardine. Svi su mrmljali i govorili, ‘Ovo nije dovoljno za osam do deset sati rada, dovoljno je samo da ne umremo od gladi.'”
Urnebes
„U kantini je bilo nekih 500-600 radnika. Sedeći za stolom počeo sam da udaram kašikom po limenom tanjiru. Za tili čas u kantini je nastala ludnica, niko nije jeo – a mi smo u ritmu nastavili da udaramo kašikama po tanjirima. U tom trenutku pobesneli predstavnik menadžmenta pojavio se i rekao nam: ‘Ako nećete da jedete, idite na posao gladni!’
Niko se nije ni pomerio, ili ga bar saslušao. Urnebes je postajao sve veći, a on je otišao. Onda je odlučeno da se svim radnicima da i porcija sira. Neki su bili u dvorištu čekajući da od delegacije čuju ishod. Drugi su bili u kantini.”
Štrajkovi su postajali borbeniji i češći, uprkos činjenici da su nemačke oružane straže patrolirale po spratovima fabrika. Radnici su počeli da prikupljaju sopstveno oružje, često tako što bi razoružavali fašističke milicionere s leđa, praveći se da u ruci drže pištolj – „Da su imali hrabrosti da se okrenu ubili bi te,” priseća se Gerino.
Ali, kao Dante Savinji iz milanske fabrike TIBB objašnjava, „milicioneri su svi bili kukavice. Čim se dokopaš nekoliko pištolja činilo se kao da si osvojio svet.”
Radnici su sada mogli da se uključe u oružanu propagandu, štrajkačke i vojne aktivnosti, čuvajući oružje u fabrikama. Italija je bila jedina evropska zemlja koja je svedočila nepokolebljivim masovnim štrajkovima pod nacističkom okupacijom.
U planinama su neke nezavisne demokratske republike postojale već mesecima, sa sopstvenom štampom i valutom.
Pobuna
Većina velikih italijanskih gradova – poput Napulja, Firence, Bolonje – uspela je da se izbori za slobodu dok su se Saveznici još polako pomerali ka severu zemlje. Tri glavna industrijska grada – Milano, Torino i Đenova – ustali su 25. aprila 1945. godine i brzo naneli poraz nacistima i italijanskim fašistima.
U Milanu je pobuna počela 24. aprila. Jedan komandant otpora zapisao je: „Svi vozači tramvaja obustavljaju rad; u popodnevnim satima milanski radnici zauzimaju svoje fabrike; u Pireliju radnici zauzimaju nemačko komandno mesto. Sledeće noći partizani i patriote zauzimaju regionalne vladine zgrade i kasarne.”
Stiže i raport iz fabrike Motomekanika: „Radništvo je do večeri okupiralo celu fabriku, dok su socijalisti i komunisti organizovali unutrašnji otpor stavljajući barikade na vrata i prozore i zauzimajući borbene stanice na krovu.
Nacisti i fašisti odmah su reagovali i u ranim satima 25. aprila opkolili Motomekaniku. Do 13h milicija je udarila preko kapije Minčo. Onda nam je stiglo pojačanje u vidu radnika Vancetija na dva tenka, koji su naterali napadače na beg.”
Oko 600 partizana iz Garibaldi divizije „Gramši” stiglo je 26. aprila u grad. Sutradan su glavne partizanske kolone probile nemačke linije i stigle na gradsku periferiju gde ih je dočekalo komunističko rukovodstvo.
Zarobljeni nemački borbeni avion nadletao je scenu, sa ispisanim „Valsesia” na krilima. U pitanju je oblast u kojoj su bili stacionirani borci. Pilot bacio letke koji su pozdravljali masu koja se ispod okupila.
Na čelu sa sedam zarobljenih tenkova kolona je ušla u Milano, krivudajući gradskim ulicama i nakratko se zaustavivši na plosadi Loreto, trgu gde su godinu dana ranije Nemci istakli tela 15 boraca pokreta otpora.
Neka visi
Sutradan je Musolinijev leš obešen na trgu iznad mase koja je slavila. Borcima iz pokreta je trebalo čak četiri sata da se probiju do trga ispred katedrale. Savezničke trupe su i dalje bile na dan udaljenosti. Grad je pripadao svom narodu.
Ipak, nade pokreta otpora – 80 odsto sačinjenog od komunista – bile su uništene. Ruski diktator Staljin je sa Saveznicima sklopio dogovor koji je Italiju ostavio u okvirima zapadnog tabora.
Vođstvo PCI sledilo je Staljinovu liniju i odgovorilo svoje članice i članove od kretanja ka nečemu radikalnijem od parlamentarne demokratije.
Vlasnici fabrika – prestravljeni za svoju bezbednost, s obzirom na to da su mnogi od njihovih radnika sada imali oružje i zabrinuti za dalji tok dešavanja – postali su u završnim mesecima borbi veoma prijateljski nastrojeni prema pokretu otpora.
Jednom kada je osnovana nova desničarska stranka hrišćanskih demokrata, a saveznici stekli potpunu kontrolu, gazde su se okrenule protiv svojih radnika.
Uprkos gorkim plodovima, ovo je inspirativna priča. Mahom neiskusni pokret izašao je na crtu mnogo superiornijim vojnim i ekonomskim silama i uspeo da ih zaustavi.
Tako da i te kako ima razloga zašto je najpoznatija pesma otpora, Bella Ciao, postala najpoznatija pesma anti-kapitalističkog pokreta u Evropi.
A ima i razloga zašto političari poput Silvija Berluskonija i njegovih partnera hoće da sahrane ovu priču. Imajući u vidu njegove odjeke u današnjem otporu Iračana, možemo se kladiti da kada Toni Bler ili Džordž Buš budu slavili „svoju” pobedu nad nacizmom – neće govoriti o italijanskom pokretu otpora.
Tom Behan je autor knjige The Resistible Rise of Benito Mussolini