Donald Tramp je pobedio na američkim izborima prošle nedelje ne zato što je oteo glasačko telo demokratama, već zato što je to glasačko telo mahom ostalo kući. Tačnije, jedan deo tog glasačkog tela je ostao kući.
To se lako vidi ako usporedimo broj glasova za demokrate i republikance na prethodnim izborima. Kako je preneo Bloomberg , Barak Obama je 2008. imao 69,5 miliona glasova, dok je 2012. izgubio nekih 3,6 miliona. To je išlo uz opadanje sa izlaznosti od 131,3 miliona te 2008. na 129,1 miliona glasova na narednim izborima 2012. Republikanci doduše nisu imali veliki rast. Mit Romni je 2012. imao 60.9 miliona glasova, samo otprilike milion više u poređenju sa Džonom Mekejnom 2008.
Potrajaće još neko vreme pre nego što stignu finalni brojevi za ove izbore. Međutim, Klinton za sada vodi za par stotina hiljada glasova, iako se očekuje da će dostići 63,4 miliona u poređenju sa Trampovih 61,2 miliona glasova. Ukratko, njen udeo će biti manji nego Obamin od pre nekoliko godina, dok će Trampov biti jedva veći od Romnijevog pre četiri godine, na opet nižoj izlaznosti.
Ako malo bliže ispitamo distribuciju tih glasova po kategorijama, za sada se uviđa da Klinton nije uspela da dostigne broj glasova koji je Obama imao među manjinama, ali ni među ženama.
Po istraživanjima javnog mnjenja CNN -a, na dan glasanja, Klinton je imala 37 odsto glasova belih, dok je Obama imao 39 odsto. Klinton je vodila sa 88 odsto prema Trampovim 8 među afričkim amerikancima – Obama je vodio pobedio Romnija sa 93 prema 7 odsto. Među Latinosima je slično: ove godine je odnos bio 65 prema 29 za Klinton, 71 prema 27 za Obamu.
Klinton je pobedila među ženama protiv Trampa, osvojivši 54 odsto, dok je Obama imao 55. Moguće je da će to da se marginalno promeni kada saznamo finalne rezultate za par nedelja, ali je zabrinjavajuće za Klinton da je čak 53 odsto belih žena glasalo za Trampa. Čak i protiv otvoreno mizoginog i rasističkog kandidata, Klinton nije uspela da osvoji simpatije dovoljno potlačenih u Americi da dođe do Bele kuće.
Bitnost klase
Očigledno, politike „identita“ nisu pomogle demokratama da osvoje vlast. Da bismo razumeli to, potrebno je da pitamo kako je ko glasao po klasama. Nažalost, do takvih informacija je teško doći, jer se ta kategorija ne koristi često u američkim istraživanjiima.
Ipak, ako prostudiramo neke podatke koje je ponudio britanski Gardijan , videćemo neke trendove. Gardijan je preneo ko je za koga glasao u odnosu na godišnja primanja. Oni sa manje od 50,000 dolara, 36 odsto glasačkog tela, glasalo je mahom za Klinton protiv Trampa: 52:41. Među onima koji zarađuju više, bilo je obrnuto: 49:47 za Trampa. Gardijan zaključuje da su imućniji doveli Trampa na vlast.
To nije loš zaključak, jer se često stvar predstavlja tako da je Tramp osvojio tradicionalnu radničku klasu. No, mnogo je verovatnije da nije. Vidi se da Tramp nije osvojio više glasova među „gubitnicima tranzicije“ – tranzicije iz industrijskog u servisno društvo u kom je potrebno da se radi duplo više za iste zarade od pre 40 godina. Ta tranzicija je pogodila 80 odsto ljudi u radnom odnosu.
Siromašniji prosto ne izlaze srazmerno sa imućnijima na izbore, a štaviše ovog puta je očigledno da ih je izašlo u manjem broju nego pre 8 godina.
Naposletku, vredi istaći još samo jednu seriju podataka. Kada se pogleda mapa država SAD gde je izgubila Klinton protiv levljeg Bernija Sandersa tokom bitke da osvoji kandidaturu demokrata za predsedničke izbore pre šest meseci, uoči se da je ona izgubila iste te države par meseci kasnije protiv Trampa. Velik broj tih država je bio u tzv. „zarđalom pojasu“ u SAD, gde je zatvorena industrija. Ne treba zato da čudi da su istraživanja pre par meseci davala ubedljiviju prednost Sandersu protiv Trampa u poređenju predviđanjima za trku Klinton protiv Trampa. Ne samo da to mnogi uočavaju , već je novo istraživanje to potvrdilo .
Neuspeh „trijangulacije“
Nemoguće je ne zaključiti da sve ovo govori o tome da je strategija koju je razradio Bil Klinton pre par decenija krahirala upravo sada. To je strategija „ trijangulacije “: odluka levog centra da ignoriše tradicionalno glasačko telo, jer ono nema više alternativu u vidu Komunističkih partija, te da se bori za „centar“. To je moglo da funkcioniše u godinama kada je kapitalizam bio u rastu, usled nedostatka takmaca na međunarodnom planu, te dok je radikalna levica bila slaba.
Sada, kada to više nije sve baš tako, levi centar se urušio. Klinton je samo poslednji primer u dugom nizu nakon gubitka levog centra u većem delu Zapadne Evrope. Glasačko telo mahom ostaje kući, povremeno prelazi na pozicije desnog populizma ili sve češće dom nalazi u novim partijama levice. Izgleda da je sa tranzicijom u globalnoj ekonomiji klintonovski „socijal liberalizam“ odigrao svoju ulogu. Ironija je da je ista porodica ilustrovala taj rast i pad uprkos tome da je Hilari Klinton bila šire prihvaćena u vladajućim krugovima od svog muža i od samog Trampa.
Tragedija američke levice je da je i dalje toliko privržena demokratama. Sanders je podržao Klinton i tako razočarao mnoge svoje sledbenike, odbio je da se kandiduje za Zelenu partiju i sada samo marginalno iskače iz konsenzusa među demokratama, da Trampu treba pomoći da bude dobar predsednik, izjavivši da će se istom protiviti ukoliko se on ponaša rasistički i seksistički.
Stvar međutim nije u tome da dosledni liberali neće posustajati pred rasizmom ili seksizmom. Ima ih koji nisu ćutali i ne ćute kada se sve više povećavaju ovlašćenja američkog predsednika u izvršnoj vlasti. Međutim, problem liberalizma je da njegova obećanja o jednakosti, slobodi i bratstvu ne mogu da se ispune u kapitalizmu. Taj sistem je potrebno prevazići kako bi se obećanja prosvetiteljstva ispunila. Jedino je tako moguće na duže staze pobediti „trampizam“ i sve ono što može da mu sledi.