Korbinova pobeda je ulila novu nadu međunarodnoj levici razočaranoj kapitulacijom Sirize pred zahtevima Trojke. Iskustvo Sirize, doduše, mnoge tera da instinktivno, i prilično opravdano, sa još više opreza gledaju na svaki sledeći proboj koji dolazi iz redova pobunjene socijal-demokratije. Čini se, ipak, da se taj oprez često preliva u cinizam. Oprez je nužan, cinizam poguban.
Svi su izdajice, ako nisu biće, Korbin-Cipras-Vulin, jedino revolucijom. To je otprilike presek nekih intervencija koje su ovih dana osvanule na našoj Fejsbuk stranici povodom Korbinove pobede na izborima za lidera Laburističke partije. Na prvu loptu, ovo čistokrvno revolucionarno uverenje možda može da zagreje srce malom broju ljudi koji su otišli taj jedan korak dalje, pa pokušavaju da oko revolucionarnih ideja okupe revolucionarnu organizaciju. Nije li lepo znati da ima još ljudi koji veruju u revoluciju? Pa… nije da nije, ali samo donekle.
Odnos snaga
Da, „jedino revolucijom“, ali šta to tačno „jedino“? Jedino revolucijom možemo da srušimo kapitalizam? Apsolutno. Sve ostalo, ne baš.
Revolucije uglavnom izbijaju iznenadno i, kako se ispostavlja, nije baš uvek jasno šta ćemo s njima. Da jeste, ne bi se svaka dosadašnja revolucija završila porazom, često u dosta kratkom roku. Pritom, za razliku od prvih decenija XX veka, mi danas u Evropi nemamo ni masovne revolucionarne organizacije, razrađene, konstantno prisutne na terenu, testirane u štrajkovima i drugim borbama. Tamo gde kakve-takve revolucionarne organizacije zapravo postoje, nisu masovne. U Srbiji ćemo još neko vreme biti tek na početku. Pred onima koji su ubeđeni u ispravnost sopstvenih revolucionarnih stavova konstantno lebdi opasnost od toga da se ne učaure u uzan krug sličnomišljenika i, zaglavljeni na političkoj margini, u svakoj tuči vide početak revolucije, a u svakom levom političaru njen kraj.
Arapsko proleće je možda najsvežiji primer ovog problema, mada ni naš Peti oktobar nije daleko. Ko god da je tog dana izašao na ulice osetio je to adrenalinsko ludilo u vazduhu i sigurno bi voleo da ga oseti ponovo. Možda i svakog dana. Ljudi su bili zajedno na ulicama, probijali kordone vojske i policije da bi došli do Beograda, Skupštine, RTS-a i gledali u neverici kako uspevaju da konačno sruše Miloševićev režim. Rudari, demokrate, urbanoidi, čistačice, lumpen-četnici, inženjerke, studenti, doktori, blejači iz kraja, razočarani levičari, svi nabijeni u jedan pobesneli pokret koji je odbio poslušnost i poverenje državnoj izbornoj komisiji i ministarstvu unutrašnjih poslova. Nada na adrenalinskoj vožnji. Ali dan prođe, adrenalin se potroši i nada mora da pronađe čvršće uporište, ili sledi teško otrežnjenje. Nismo tu zbog adrenalina. Tu smo da nadu pretvorimo u pobedu. Da promenimo svet i promenimo ga trajno. Draga nam je revolucija, ali nam je revolucija draža.
Kako onda uopšte doći do revolucionarne situacije koju levica može da povuče ka uspešnoj revoluciji? Kako da izbegnemo tragični epilog Arapskog proleća i Petog oktobra, kako da (ponovo) ne doživimo pakao toga da dočekamo (ili čak pokrenemo) revoluciju, a da je onda gledamo kako se u agoniji pretvara u svoju suprotnost? Ili kako se rasipa i gasi u haosu nedostatka pravca, poput protesta koji svake godine potresu ovu ili onu tačku na Balkanu. Propuštene revolucionarne prilike daleko su pogubnije od izigranog poverenja u dojuče vatrene reformiste. Možda je to deo objašnjenja zbog čega u Srbiji već 15 godina nemamo ništa ni nalik na masovne proteste i ustanke od Slovenije, preko BiH, do Turske.
Dakle, kako? Tako što konstantno, na svakom mestu, u svakom trenutku, svim raspoloživim sredstvima menjamo odnos snaga u društvu u korist radničke klase i potlačenih – u korist nas kojima je revolucionarna promena društva u neposrednom interesu. Male revolucionarne organizacije, poput naše, to mogu da rade uglavnom na sitno, koliko im društveni uslovi, kapaciteti i, na kraju krajeva, sopstvene sposobnosti dopuštaju. Značajniji potresi statusa kvo uvode nemir u redove vladajuće klase i jačaju samopouzdanje eksploatisanih i potlačenih. Ljudi koji su do juče menjali kanal kad vide skupštinski prenos, sada ne samo da navijaju za „svog čoveka“, već su potencijalno spremni da urade sve što je potrebno da bi se ono što on zagovara sprovelo u delo.
Zato Korbinova pobeda nije samo signal promene u klasnom odnosu snaga u Britaniji. Ona omogućava dalje širenje prostora za intervenciju i rast revolucionarne levice – u Britaniji, ali i međunarodno. Sumanuti Fejsbuk status premijera Kamerona kristalno jasno pokazuje da torijevci, vodeća snaga britanske vladajuće klase, shvataju da je Korbin sada u poziciji da opasno menja uslove mejnstrim politike i potencijalno širi kapacitete čak i one levice koja se ne oslanja na institucije sistema da bi promenila sistem. One levice koja zna da svet menjaju pokreti, a ne partije i njihovi lideri.
Ovo nisu samo lepa nadanja. Džeremi Korbin je jedan od osnivača Stop the War Coalition, anti-ratne koalicije revolucionara i reformista koja je 2003. godine organizovala najveći politički protest u istoriji Britanije, protiv invazije na Irak. On je čovek koji od 70-tih godina aktivno učestvuje i podržava pokrete protiv aparthejda u Južnoj Africi, za priznanje Palestine, za javno i besplatno školstvo i zdravstvo, sindikalna prava, nuklearno razoružavanje, izgradnju socijalnih stanova, protiv „mera štednje“ itd, čak i kada je to značilo da se suprotstavlja direktivama sopstvene partije. On je integralni deo pokreta za socijalizam.
Drugim rečima, pobede poput Korbinove menjaju objektivne uslove u našu korist i samim tim stavljaju veću subjektivnu odgovornost na nas koji smo revolucionari – da radimo u skladu sa sopstvenim uverenjima, odnosno da gradimo široke i borbene pokrete i njihove najbolje aktivistkinje i aktiviste okupljamo u nezavisnu revolucionarnu organizaciju. Do sada nije zabeležen borbeni pokret nastao na cinizmu.
Reformistički lideri i revolucionarni pokreti
Cinizam spram Korbinove pobede govori i još nešto. Upozorenja na izdaju odjek su prevelikog težišta koje se stavlja na lidere, dok se istovremeno zanemaruje tok razvoja klasne svesti. Sami često ne verujemo u sopstvenu snagu. Ali ako znamo da je svako klasno društvo ujedno i poprište borbe između klasa, potpuni je promašaj tu borbu svoditi na borbu između trenutnih predstavnika različitih klasa. To je ono u šta nas ubeđuju institucije: svakih nekoliko godina odaberite svoje predstavnike, oni neka se sporazumeju kako znaju i umeju, neka glasaju, pa kako vam bude. Sve karte su u njihovim rukama, narod se tu više ne pita – i bolje što je tako, jer „narod je glup“. To je neka logika.
Naravno da je nemoguće negirati uticaj lidera. Oni su ti koji su u poziciji da milionima ljudi svakodnevno ispostavljaju naše zahteve. Da milionima razočaranih i obespravljenih ulivaju samopouzdanje i nadu da je drugačiji svet moguć. Da pozivaju da se glasa za ovo, a ne za ono, da se protestuje protiv a) a ne protiv b). Korbin je čovek koji decenijama zapravo radi taj posao i dokle god ga bude radio – radiće u našem interesu. Zato smo, kao i celokupna revolucionarna levica u Britaniji, oduševljeni Korbinovim izborom za lidera laburista, kao što smo bili i Sirizinim uspesima, dokle god je predvodila borbu protiv evropskog diktata „štednje“. To ne znači da revolucionari mogu konačno da predahnu i odu na neko pusto ostrvo na zasluženi odmor. Naprotiv.
Ideje reformista su često upravo one ideje koje revolucionarna levica pokušava da plasira, ali uglavnom jako uskom krugu ljudi. Saglasni smo, dakle, sa ključnim idejama koje im omogućavaju toliku popularnost u narodu – zaustavljanje „mera štednje“, nacionalizacija pod demokratskom kontrolom, drastično povećanje oporezivanja kapitala, državne investicije u nova radna mesta itd. – i koje su dovele do toga da nakon Korbinove pobede u roku od samo jednog dana Laburistička partija dobije 15,000 novih članica i članova, ali ne i sa time da je to sve moguće postići intervencijama u parlamentu. Na nama je da nadu investiranu u lidere, pretvorimo u živi pokret. Da ovo novo uspostavljanje leve kontra-hegemonije u društvu pretvorimo u konkretno oružje klasne borbe.
Da, reformisti umeju da koče i, na kraju krajeva, izdaju nade pokreta. Suočen sa odlučnim otporom kapitala, bez pokreta koji je u stanju da ga pogura ili momentalno smeni, i najdosledniji reformistički socijalista biće prinuđen da pre ili kasnije položi oružje, ili završi kao Aljende. Ali mi nismo revolucionari zato što je to tako kul i primereno mladima, nego zato što je to jedino što čovek može da bude ako je svestan da je institucionalni okvir vekovima pakovan tako da osigura opstanak sistema kom služi, da vladajućoj kapitalističkoj klasi osigura društvenu dominaciju. Revolucionari smo zato što smo svesni da će promena koju zahtevamo morati da dođe izvan tih institucija, izvan propisanih pravila igre i da će morati da je iznese revolucionarni pokret, gradeći sopstvene institucije. Naš zadatak u svakom trenutku je da gradimo taj pokret i to se utoliko lakše postiže ako su naše ideje u usponu i ako ih mnogo širi slojevi ljudi kojih se tiču prepoznaju kao legitimne.
Da li je onda jedan Korbin rešenje? Nije. Da li nam može pomoći da dođemo do rešenja? Može. Koje su šanse da poklekne pred otporom kapitala i odustane od stvari za koje se do sada zalagao? Ko zna, ali važno je da smo svesni toga da postoje. Lider nije zamena za pokret, ali može da bude jedan od njegovih katalizatora – i to više ne zavisi samo od njega.
U Srbiji ne postoji niko nalik Korbinu. Nijedan prepoznati političar koji je decenijama gradio poverenje na levici i bio dosledan internacionalista i zastupnik radničkih prava, žena i potlačenih manjina. Postoje, doduše, oni koji bi manje ili više iskreno želeli da budu identifikovani sa njim – od Vulina, do Borka Stefanovića. Na Vulina ne vredi trošiti reči, a o Stefanoviću i njegovom Manifestu ćemo pisati nešto više narednih dana. Ipak, iz iskustava u zemljama sa razvijenijom levicom možemo mnogo toga da naučimo o izazovima koji će se vremenom postavljati i pred nas same, ukoliko budemo uspešno pronalazili rešenja za naše lokalne zagonetke. To podrazumeva što širu i iskreniju diskusiju među nama koji se identifikujemo sa revolucionarnim idejama i pokretima. Cinizam ostavimo vladajućim klasama i njihovom „kraju istorije“ koji puca po svim šavovima.