Od podsmeha i potcenjivanja, preko neopravdano represivnog vanrednog stanja i policijskog časa, do tragike i ravnodušnosti. Tako se može opisati odnos države prema epidemiji koronavirusa.
Koronavirus nije nigde nestao, iako bi se po nepostojećim merama zaštite lako moglo pomisliti da jeste. Država je uradila retku hvale vrednu stvar i obezbedila vakcine. Onda je uradila ono što inače najbolje radi: digla je ruke od ljudi i pustila da epidemija ide svojim tokom.
Dokle nas je to dovelo? Srbija, koja se do pre nekoliko meseci hvalila neznatnim brojem zaraženih i delotvornim podsticajima na vakcinaciju, početkom oktobra bila je prva u svetu po broju zaraženih na milion stanovnika. (Ne treba zaboraviti da su u pitanju samo registrovani slučajevi – stvarni broj zaraženih verovatno je višestruko veći od zvaničnog.) Čak i letimičan pogled na kretanje broja zaraženih i umrlih govori nam da je stanje gore nego u decembru prošle godine, kada smo se po prvi put približili brojci od 8000 pozitivnih na dan. Sada smo je i prevazišli.
Nakon početnog (iako sporog) poleta, procenat vakcinisanih tvrdoglavo stoji na oko 40%. Novčani i slični podsticaji na vakcinaciju su presušili, pozitivne medijske kampanje su ili slabo vidljive ili nepostojeće, a, što je i ključno, organizovano i temeljno informisanje, odnosno edukacija o vakcinama ostaje misaona imenica.
Jedino što državni funkcioneri s vremena na vreme rade jeste da stanu pred kamere i krše ruke, pitajući se zašto su ljudi tako nerazumni i neće da se vakcinišu. Licemerje Vučića i kompanije koji su mesecima unazad dopuštali šarlatanima da šire teorije zavere i laži o „najsmešnijem virusu u istoriji čovečanstva“, koji su čak davali ordenje takvim šarlatanima, koji su sve kritički nastrojene zdravstvene radnike i radnice pljuvali na svakoj konferenciji za medije, a sada se pitaju zašto ljudi nemaju poverenje u zaštitne mere, zaista je kriminalnih razmera. Svakako nije pomoglo ni hapšenje i brutalno pendrečenje mnogih ljudi koji su prošlog leta protestovali protiv nerazumno uvođenih represivnih mera i političkih kalkulacija države u nošenju sa epidemijom.
Problem nepoverenja, dakle, i nije tako nerazumljiv. On je stvaran i veliki. Činjenica da država, umesto zdravlja ljudi i što bržeg izlaska iz epidemije, prioretizuje privredni uspeh i populističko sticanje političkih poena u susret izborima (na svim nivoima) sledeće godine, dodatno odmaže stvaranju realne slike o borbi protiv koronavirusa. Ilustracije radi, dovoljno je reći da se medicinski deo kriznog štaba, poznat po osporavanjima svojih kritičkije nastrojenih koleginica i kolega, sada u nizu zahteva približio apelima lekarki i lekara na prvoj liniji borbe – ali je, kao uostalom i ostatak kriznog štaba, potpuno nevidljiv i impotentan.
Dok nam država maže oči statistikama o skokovitom privrednom oporavku, ne oporavlja se ni javno zdravlje niti naši džepovi. Inflacija od 5,7% (podaci za septembar) za prosečnog radnika u Srbiji predstavlja kataklizmu. Čak ni sa povećanjem minimalne cene rada na 35.012 dinara, koje je najavljeno za sledeću godinu, najmanje trećina radnika i radnica ne može sebi da obezbedi ni minimalnu potrošačku korpu (koja je u julu skočila na 39.420 dinara).
Među najizloženijima i najpogođenijima tokom duboke zdravstvene krize kroz koju prolazimo svakako su zdravstveni radnici i radnice. Od početka epidemije preminulo ih je više od stotinu. Bez lekara i medicinskog osoblja bili bismo potpuno nemoćni u sudaru sa epidemijom. Država pak malo radi da sačuva zdravstveni kadar, koji se i mimo epidemije kovida odliva iz zemlje u alarmantnim razmerama. Epidemija je, zapravo, samo potvrdila da sistem koji nas leči i štiti od bolesti u prvom redu čine ljudi. Ako se tim ljudima obećaju povećanja plata i ugovori na stalno, a daju samo privremene novčane stimulacije (koje su deo zaposlenih u kovid-zonama u potpunosti zaobišle); ako ti ljudi do iznemoglosti rade u iznošenoj opremi za „jednokratnu upotrebu“; ako je prosečna starost specijaliste u Srbiji 55 godina, postaje jasno zašto je toliki broj zdravstvenih radnika umro tokom epidemije, zašto zdravstveni sistem puca po šavovima, zašto pacijenti ne mogu da dobiju potrebnu negu, a i zašto u Srbiji ostaje sve manje onih koji čuvaju naše zdravlje.
Zato se moramo boriti da država hitno promeni svoje prioritete. Umesto milijarde evra bačene u jednokratnu pomoć, država bi trebalo da dugoročno ulaže u privredu: za početak, da pošteno isplati radnike i radnice bez kojih ne bismo preživeli ni dan epidemije. Umesto izvlačenja na ustavne prepreke (kojih nema) i podilaženja antivakserskim sentimentima, država bi trebalo da posluša zdravstvene radnike i sprovede obaveznu vakcinaciju zaposlenih u javnim službama, kao i da se protiv nepoverenja u vakcine bori sistematskim edukovanjem i realnim informisanjem. Umesto da u ime rasta BDP-a pušta mutirane oblike virusa da odnose desetine života dnevno, država bi trebalo da privremeno zatvara manje esencijalne delove privrede i vrati se sada potpuno napuštenom praćenju širenja zaraze.
Radnice i radnici u različitim sektorima od početka epidemije bune se protiv neadekvatno sprovođenih mera zaštite. Zdravstveni radnici okupljeni u inicijativi „Ujedinjeni protiv kovida“ izradili su operativne planove za izlazak iz zdravstvene krize i zalažu se za uvođenje obavezne vakcinacije u javnom sektoru. Prosvetni sindikati u više navrata su upozoravali na brzo širenje zaraze u školama i zahtevali da se onlajn nastava učini svima dostupnom i kvalitetnom. Poštari su stali u odbranu obolelih kolega kojima nisu isplaćene naknade i zahtevali ujednačavanje u platama i radnim ugovorima. Radnička klasa, koja je i tokom ove epidemije na prvoj liniji fronta, ostaje glavna snaga koja može da nametne svoju političku volju i natera državu da, umesto funkcionerskih fotelja i profitiranja na krizi, svojim prioritetom učini javno zdravlje.