Globalna recesija je upropastila bivše staljinističke zemlje Istočnog Bloka. Andreja Živković istražuje prirodu tih ekonomija i uzroke njihovih problema.
Ekonomska kriza koja je preplavila Istočnu Evropu i Rusiju lebdela je kao avet nad prošlogodišnjim ceremonijama obeležavanja revolucija iz 1989.
Svrgavanje jednopartijskih režima je 1989. bilo uopšteno shvaćeno kao pobeda slobodnog tržišta nad centralnim planiranjem i socijalizmom – čak i na levici.
Mnogi su insistirali na tome da će ove revolucije označiti početak nove ere prosperiteta i ekonomskog rasta – a ne propasti kakvu vidimo danas. Šta se, onda, dogodilo?
Kao prvo, takozvane komunističke države Istočne Evrope nisu bile socijalističke. U srži socijalizma je ideja o tome da radništvo može da se oslobodi jedino kroz sopstveni angažman, preuzimajući kontrolu nad proizvodnjom društvenog bogatstva i podvrgavajući je demokratskoj kontroli kako bi služila ispunjenju potreba ljudi.
Nasuprot tome, staljinističke, jednopartijske države Istočnog bloka, izuzev Jugoslavije, nisu nastajale na bazi narodnih revolucija ili radničke vlasti, već na bazi pobeda Staljinove Crvene armije protiv nacističke Nemačke.
I zaista, sovjetske snage odbile su da pruže pomoć autentičnim pokretima za oslobođenje, a čak su i slamale narodne organe otpora koji su paralelno sa propadanjem nacističke vlasti nastajali u zemljama poput Bugarske i Nemačke.
Odanost Moskvi bio je jedini kriterijum za članstvo u posleratnoj Komunističkoj partiji, što je dovelo do njenog trovanja karijeristima i bivšim saradnicima nacista, posebno tamo gde su komunisti bili manjinska partija, kao u Rumuniji.
Jugoslavija je bila izuzetak koji potvrđuje pravilo. Ovde je Komunistička partija bila noseća snaga narodne revolucije koja je oterala nacističkog okupatora. Upravo je zbog toga i došla u sukob sa planovima Sovjetskog Saveza da ceo region podvrgne svojoj imperiji, što je 1948. godine dovelo do raskola između Tita i Staljina.
Raskol je, međutim, sakrio suštinski kontinuitet između ova dva sistema. Narodni komiteti revolucionarne borbe su u Jugoslaviji raspušteni, a na njihovo mesto je došao monolitni sistem jednopartijske vlasti. Čak je i čuveni sistem radničkog „samoupravljanja“ fabrikama bio ništa više do mehanizam kojim su se radnice i radnici motivisali da ispune proizvodne ciljeve koje su im ševofi ispostavljali.
Ekonomije Istočnog bloka oblikovane su prema modelu staljinističke Rusije. Radnice i radnike je pod tim režimima – kao i u Rusiji – eksploatisala nova vladajuća klasa državnih zvaničnika i upravljača.
Intervenisanje
To su bile „državno-kapitalističke“ ekonomije – koje nije pokretala konkurencija između pojedinačnih preduzeća, već vojno i ekonomsko takmičenje sa Zapadom.
Nakon Drugog svetskog rata sve su države, zapravo, u velikoj meri intervenisale u ekonomskom životu – nacionalizovanjem industrija, preraspodelom investicija u prioritetne sektore i zaštitom ključnih industrija od direktne konkurencije na svetskom tržištu.
Istočni blok, tako, nije bio izuzetak kakvim se danas predstavlja, već krajnji izraz jednog kontinuuma oblika ekonomskog organizovanja kakvo je postojalo širom sveta.
Centralizovani državno-kapitalistički režimi bili su u stanju da postignu veći stepen rasta tokom 1950-tih i 60-tih od svojih zapadnih konkurenata koji su se više oslanjali na tržište. Skretanjem investicija sa proizvodnje na vojnu potrošnju rast ovih režima je, međutim, postavio temelje kasnije stagnacije.
Unutar zatvorenih ekonomija državnih kapitalizama Istočnog bloka postojala su ograničenja internih resursa koji su mogli biti izdvojeni za potrebe akumulacije – čak i u ekonomiji velikoj poput bivšeg SSSR.
Kako bi povećale stopu investicija vlasti su iznova pokušavale da problem reše prisilnim pritiskanjem kupovne moći radništva. Ovo je imalo ograničene efekte – i odgovor radništva je uvek završavao ili revoltom ili revolucijom – u Berlinu 1953, Mađarskoj 1956, Poljskoj 1970-1 i 1980-1.
Državno-kapitalistički režimi su tako bili primorani da se više uključe u svetsko tržište i počnu da pozajmljuju ogromne svote novca kako bi finansirali uvoz tehnologije koja bi im omogućila da nastave takmičenje sa Zapadom. To je 1950-tih počelo u Jugoslaviji i proširilo se do 1970-tih na Istočnu Evropu.
Ovo je, međutim, otvorilo zemlje državnog kapitalizma dvostrukom riziku. S jedne strane, njihov rast je sada postao zavisan od ritmike svetske ekonomije.
S druge srane, zavisnost od svetske ekonomije, u smislu ulaganja u proizvodnju i izvoznih tržišta, značila je dalju nemogućnost preraspodele resursa unutar domaće ekonomije, u slučaju da izvori rasta presuše.
Ovo se pokazalo tačnim. Projekat rasta zasnovanog na izvozu uništen je velikim globalnim recesijama iz 1974-5 i 1980-1.
Štaviše, uprkos njihovom sve većem učešću u trgovini, međunarodne ekonomske mreže koje su iznikle tokom posleratnog buma zaobišle su zemlje državnog kapitalizma.
Do 1970-tih godina, nijedan nacionalno organizovan kapitalizam nije više mogao da se nada obezbeđivanju resursa neophodnih za prosperitet na globalnom tržištu – na kom su se multinacionalne korporacije, uz državnu potporu u SAD, Evropi i Istočnoj Aziji, nadmetale oko kontrole.
Budući da je finansiranje njihovog rasta postajalo sve zavisnije od svetskog tržišta, ali i da na tom istom tržištu nisu bile u stanju da se takmiče, zemlje državnog kapitalizma su tokom većine 80-tih godina stagnirale uhvaćene u zamku dugovanja, da bi se na kraju konačno srušile.
Nekadašnje birokrate iz Komunističkih partija su pune entuzijazma prihvatile ideje neoliberalizma. Ideja o otvaranju stranom kapitalu viđena je kao rešenje problema investicija.
Kako se do tada izvoz borio da održi korak s uvozom, budući da je uvoz tehnologije dovodio do visokih trgovinskih deficita, spoljni dug je rastao.
Strane direktne investicije (SDI) podmetnute su kao nešto što će poboljšati izvozne kapacitete ekonomije, kako bi se duh otplatio.
Kako je general Vojček Jaruzelski – arhitekta puča protiv poljskog sindikata Solidarnost, početkom 1980-tih – primetio 1989, tržišna obećanja bila su jedini način da se radništvo natera da prihvati punu cenu restruktuiranja u cilju postizanja međunarodne kompetitivnosti.
Režimi
Jednom kada je postalo jasno da su se revolucije iz 1989. protiv jednopartijskih režima zaustavile pred kapijama fabrika, ministarstava i kasarni, kao i da su bastioni moći ostali netaknuti, vladajuća klasa je mogla da baci svoje partijske knjižice i preuzme kontrolu nad državnim vlasništvom kroz unutrašnju privatizaciju.
Državni zvaničnici postaju konsultanti zapadnim multinacionalnim korporacijama i sede u odborima zapadnih banaka i filijala, dok su upravljači dobro pozicionirani da mogu da otpočnu unosni posao otvaranja satelitskih firmi oko privatizovanih preduzeća.
Dok je životni standard ogromne većine stanovništva dramatično propadao tokom 1990-tih, elita je itekako dobro prolazila u uslovima nove ekonomske situacije.
Iako je privatizacija popunila džepove upravnika i funkcionera, ona nije rešila stari problem investicija. Prvi talas privatizacije pokupio je krem najkonkurentnijih ogranaka proizvodnje – npr. proizvodnju automobila.
Njihova integracija u proizvodne mreže multinacionalnih korporacija, međutim, nije nužno pokrenula i razvoj lokalne trgovine.
Drugi talas privatizacije svedočio je pomeranju stranog kapitala u sektore trgovine na veliko i malo, transporta i komunikacija, finansijskih usluga i bankarstva.
Državni monopoli postali su privatni. Ipak, ovi sektori ne doprinose izvozu.
Naprotiv, ovakav oblik investiranja pokazao je sklonost ka usisavanju još većeg broja uvoznih proizvoda. Na taj način, dotok stranih investicija i kredita izrodio je visoko-nestabilan oblik rasta, baziran na rastućim privatnim dugovanjima i trgovinskim deficitima i zavistan od stalnog priliva jeftinih kredita.
Ovo se najočiglednije vidi na primerima nedavnih potrošačkih bumova u Bugarskoj, Rumuniji, Srbiji, Hrvatskoj, Mađarskoj i u baltičkim zemljama.
Bum iz 2000-tih je, tako, bio izgrađen na kliznom zemljištu. Dubina pada koji je usledio otkriva makaze krize izvoza i kreditne krize u koje su ove privrede uhvaćene.
Pad je veliki u onim oblastima koje proizvode za potrebe multinacionalnih korporacija – u Češkoj, Mađarskoj, Slovačkoj i Sloveniji.
Baloni
On je, međutim, katastrofalan tamo gde je rast bio baziran uglavnom na potrošačkim i kreditnim balonima, poput Ukrajine i baltičkih zemalja.
Dužničke krize iz 1970-tih i 1980-tih vratile su se sa hladno serviranom osvetom, praćene neodrživim trgovinskim deficitima.
Zapadnoevropske banke su u regionu izložene u protivvrednosti od 994 milijarde dolara, dok regionalni dug za 2009. godinu iznosi 257 milijardi dolara.
Prestrašene izgledima da će nemogućnost vraćanja dugova dovesti do novog talasa bankarske krize, zapadne države upumpavaju jeftin novac kako bi podržale zapadne banke. Dok iluzija stabilnosti savladava paniku, spekulativne finansije se vraćaju da prazniče nad „novonastajućim tržištima“.
Gradi se nova kula od karata. I na Istoku i na Zapadu radnice i radnici su ti od kojih se očekuje da plate duplo – i za dugove zapadnih banaka i za novi krug spekulacija.
Širom regiona, zaposleni u javnom sektoru i penzioneri suočavaju se sa zamrzavanjem plata i penzija, dok su milioni ljudi nezaposleni i na granici siromaštva – kao i na Zapadu.
Dužnička kriza je, takođe, otvorila vrata i povratku Rusije. Nakon finansijske krize iz 1997-8, ruska država je ponovno nacionalizovala ključne energetske resurse i iskoristila ih za suprotstavljanje ekonomskom i vojnom uticaju Zapada u regionu.
Prošle zime je presekla dotok gasa Ukrajini, a nekoliko meseci pre toga ušla u rat sa Gruzijom. Danas nudi milijarde dolara prezaduženoj Srbiji, kako bi kontrirala MMF-u i zapadnom uticaju na Balkanu.
Istočna Evropa je ponovo žrtva ekonomskog i vojnog takmičenja suprotstavljenih imperijalizama.
Zato naš otpor ne sme biti usmeren samo protiv suprotstavljenih kapitalista koji daju sve od sebe da nateraju radnice i radnike da plate za krizu, već i protiv proksi ratova koje imperijalne sile potpiruju.
Iz tog razloga, socijalisti moraju da još jednom vrate u život stari slogan: Ni Vašington ni Moskva, već međunarodni socijalizam!