Protesti protiv režima u Srbiji traju već puna tri meseca. U njima su do sada aktivno učestvovale stotine hiljada ljudi, uz milionsku podršku kako u zemlji tako i u drugim bivšim jugoslovenskim republikama, ali i širom sveta.
Nakon ključnih događaja iz poslednjih nedelju dana, postavlja se pitanje u kom smeru pokret treba da se razvija kako bi ispunio očekivanja masa ljudi koje je uspeo da pokrene i razbudi im nadu u bolje sutra. Nakon ostavke premijera Miloša Vučevića i spektakularnog studentskog marša na Novi Sad koji je kulminirao blokadom tri mosta u tom gradu, neosporno je da je široka koalicija snaga, na čijem se čelu nalaze studenti i studentkinje, sposobna da drži režim u defanzivi i da mu nanosi teške udarce.
Ipak, svi znaju da je Aleksandar Vučić ključna tačka u čitavoj piramidi SNS-ove vlasti, i da je tek njegov odlazak preduslov za temeljne promene. Ono što bi drastično olakšalo Vučićev pad jeste jasna ideja o tome šta se dešava „dan posle“. Među ljudima koji bi voleli da vide kraj SNS-ove vladavine postoji mnoštvo različitih ideja o tome šta bi budućnost trebalo da donese. Te razlike postaju sve očiglednije i pre ili kasnije će nužno doći u sukob; neke ideje će značajno uticati na pokret, dok će druge biti istisnute iz njega.
Prvo, studentski pokret u savezu sa radničkim štrajkovima – na prvom mestu sa štrajkom u prosveti – kao i široke mase koje su se mobilisale da ih podrže, s pravom su skeptični prema željama parlamentarne opozicije da nametne svoje teme, strategije i rešenja. Potonje snage su uspele samo da ugase svaki masovni pokret čijeg vođstva su se domogle u poslednjih deset godina, što je samo dodatno produžilo Vučićevu vladavinu, dok bi se opozicija zadovoljavala blago uvećanim brojem poslanika i odbornika nakon svake epizode. Jasno je da parlamentarna opozicija ne zaslužuje poverenje pokreta, naročito onda kada pokušava da ga preusmeri ka svojim ciljevima. Promene koje ona želi su kozmetičke, a ne suštinske.
Drugo, iako pokret treba da pruža otpor pokušajima parlamentarne opozicije da se nametne, on ne sme da smanji pritisak na režim. SNS i Vučić moraju da padnu. Pokret mora da bude nepoverljiv prema opoziciji zbog toga što pad SNS-a treba da bude početak korenitih promena za koje opozicija nije ni voljna ni sposobna, a ne da bi time produžio Vučićev opstanak. Ovaj pokret ima potencijal da stvori novi politički pol u Srbiji – pol koji nije ni liberalan, niti nacionalistički, ni proevropski ni proruski; pol koji se zalaže za jačanje glasa običnog čoveka koji živi od svog rada, a bori se protiv moći bogataša, kriminalaca i slugu stranog i domaćeg kapitala. Podrška koju je pokret već dobio iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore pokazuje da takva politika može da bude osnova za prevazilaženje nacionalizma i izgradnju nove, zajedničke budućnosti Balkana.
Treće, ovaj pokret je efikasan zbog toga što se temelji na samoorganizovanju masa mimo postojećih institucija. Kada studentski parlamenti nisu blokirali fakultete, to su uradili studentski plenumi; kada su vođstva reprezentativnih sindikata u prosveti bila spremna da prihvate sramnu ponudu Vlade i zaustave štrajk, prosvetari su se organizovali na nivou radnih kolektiva i asocijacija škola u štrajku; kada vođstva sindikata u drugim granama nisu bila spremna da pozovu na štrajk, to su uradila radna tela i neformalne grupe radnika i radnica. Na sve to, radnici u kulturi počeli su da organizuju forume; obični ljudi su se organizovali u neformalne grupe da pruže podršku pokretu… primera je beskonačno mnogo. Upravo ti načini organizovanja sadrže suštinu promena za koje moramo da se borimo: više demokratije, više masovnog učešća u političkom i društvenom životu, snažniji glas ljudi koji nemaju ništa osim solidarnosti i interesa da žive u pravednijem društvu.
Studentski zahtev je da institucije rade svoj posao. Taj zahtev je vrlo teško ostvariti jer su to institucije kapitalističke države koje svoj posao rade u interesu kapitalističke klase. Međutim, svojom borbom i borbama koje je inspirisao, studentski pokret upravo postavlja temelje novih institucija koje će raditi svoj posao u interesu radnih ljudi. Jedino te institucije imaju potencijal da stvore pravednije društvo i bolji svet. One se moraju graditi, jačati i boriti za svoje pravo da osmišljavaju društvene promene, upravljaju njihovim tokom i brane ih od nasrtaja neprijateljskih snaga.