Na današnji dan 1940. godine, Lav Trocki, jedna od najistaknutijih ličnosti Ruske revolucije i svetskog radničkog pokreta u prvoj polovini XX veka, preminuo je od posledica atentata.
Nakon desetak godina pisanja za radničke listove, sindikalnog organizovanja i života po sibirskim zatvorima i u egzilu, Trocki krajem 1905. biva izabran za predsedavajućeg prvog radničkog sovjeta uspostavljenog tokom ovog prvog pokušaja revolucije u Rusiji. Nedugo zatim, delegati sovjeta bivaju uhapšeni, a Trocki osuđen na deportaciju.
Između revolucija 1905. i 1917, Trocki bezuspešno pokušava da pomiri dve struje ruskog radničkog pokreta – boljševike i menjševike – i radi na elaboraciji svoje teorije o permanentnoj revoluciji. Njegovo shvatanje revolucije ispostavilo se kao ispravno. Nasuprot tada neupitnom shvatanju da je u nazadnoj Rusiji neophodno prvo izvršiti buržoasku, demokratsku revoluciju, pa tek onda staviti i ekonomske interese radničke klase na dnevni red, Trocki je insistirao na tome da će slabašna ruska buržoazija nakon početne podrške revoluciji uvek prelaziti na stranu starog režima, odnosno kontrarevolucije, uplašena od rastućeg radničkog i seljačkog pokreta. Zato je, tvrdio je Trocki, neophodno revoluciju održavati permanentnom – odnosno, ne osvajati vlast u ime buržoazije, nego se odmah dati na uspostavljanje institucija radničke demokratije i izgradnju socijalizma. Lenjin će ovo stanovište prihvatiti tek u svojim Aprilskim tezama, pisanim u pokušaju da boljševike i radničku klasu Rusije ubedi da je Februarska revolucija, koja je 1917. zbacila cara, ili prvi – ili poslednji korak revolucije. U oktobru te godine, teorija permanentne revolucije prvi put biće sprovedena u praksu, a svetlost dana ugledaće prva radnička država.
Nakon napada carističke Bele armije, pomognute imperijalističkim napadima na mladu radničku Rusiju, Trocki biva izabran za komandanta Crvene armije – privremene vojne organizacije uspostavljene za odbranu revolucije. Ako su ga dotadašnja iskustva u pisanju i oratorstvu promovisala u jednog od najtalentovanijih ruskih revolucionara, sposobnost da inspiriše, organizuje i strateški orijentiše vojsku sklepanu od štapa i kanapa, koja će u konačnici pobediti neuporedivo snažnije protivnike, učinila je od njega vrhunskog vojskovođu. Ipak, ovo će se ispostaviti kao Pirova pobeda. Ionako mala radnička klasa Rusije, bila je desetkovana u građanskom ratu ili je zbog oskudice hrane u gradovima pobegla na selo. Radničkoj Rusiji je bila neophodna pomoć međunarodnog pokreta. Revolucija je morala da se proširi.
Godine koje su usledile bile su obeležene usponom birokratije, kako unutar Komunističke partije, tako i unutar državnog aparata. Trocki i Lenjin su predvodili borbu protiv ovakvog potencijalno kobnog razvoja. Jedan od glavnih zadataka bilo je proširenje revolucije iz nazadne i ratovima uništene Rusije. Za te potrebe je 1919. godine uspostavljena Treća internacionala, ili Kominterna, u kojoj je Trocki tokom prva četiri kongresa igrao ključnu ulogu. Njegov doprinos razvoju strategije jedinstvenog fronta revolucionara i reformista u borbi za slabljenje vladajuće klase i pridobijanje svih eksploatisanih i potlačenih za socijalističku revoluciju ostaje jedan od glavnih doprinosa savremenoj teoriji antikapitalističke borbe.
Ipak, neuspeli pokušaji revolucija u Italiji i Nemačkoj ostavljaju Rusiju izolovanom, a nedugo nakon Lenjinove smrti birokratska klasa, predvođena Staljinom, čvrsto uspostavlja vlast, ubija i proteruje svoje protivnike s levice. Na prvom mestu proteruje Trockog, kao vođu levice unutar partije. U staljinističkim čistkama nestali su svi preživeli članovi i članice Centralnog komiteta boljševika koji je 1917. godine predvodio Oktobarsku revoluciju. Na birokratsku kontrarevoluciju u Rusiji Staljin je stavio autorski potpis u vidu „teorije” o tome kako je ipak moguće izgraditi socijalizam u samo jednoj zemlji (zašto ne, i u jednoj kafani).
Kominterna odustaje od strategije jedinstvenog fronta, što dovodi do katastrofalne situacije u Nemačkoj, ali i drugde: nemačke socijal-demokrate bivaju proglašeni za „socijal-fašiste”, što dovodi do oštrog raskola u radničkom pokretu i olakšava Hitleru dolazak na vlast u jeku najveće kapitalističke krize u XX veku. Komentar Komunističke partije Nemačke bio je: „Posle njih – mi.” Nema potrebe posebno se osvrtati na nivo i posledice ove halucinacije.
Trocki je iz egzila nastavio da kritikuje degeneraciju revolucije u Rusiji i zvaničnu politiku Kominterne i njenih nacionalnih organizacija. Njegove analize fašizma i prilagođavanje strategije jedinstvenog fronta za uništavanje nacističke partije u Nemačkoj i pripremanje radničkog pokreta za revoluciju dan danas ostaju neprocenjiv izvor znanja. Ipak, sve do dolaska nacista na vlast 1933. godine, Trocki se suprotstavljao uspostavljanju paralelnih komunističkih organizacija koje ne bi bile pod komandom Kominterne. Želja mu je bila da inspiriše angažovane komuniste u Sovjetskom Savezu da izvrše političku revoluciju i smaknu birokratiju s vlasti i da se tako pomogne vraćanju Internacionale na kurs iskustava uspešne Ruske revolucije – kurs koji je birokratija u hodu zamenila oportunističkom politikom zaštite sopstvenih privilegija na polju međunarodne politike. Ipak, propast u Nemačkoj i zalet fašizma, kao i hegemonija „sovjetske” birokratije koja ga je uspešno izolovala od većine međunarodnog pokreta, podstiču ga da 1938. godine, u zoru Drugog svetskog rata, proglasi osnivanje Četvrte internacionale.
Poslednje godine života Trocki je proveo u egzilu u Meksiku, gde je jedno vreme odsedao u kući Dijega Rivere i Fride Kalo. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja atentata, Trockog je 20. avgusta 1940. u radnoj sobi napao Staljinov agent, Ramon Merkader, nanevši mu smrtonosne povrede glave bodežom za led. Uprkos operaciji, Trocki je preminuo dan kasnije. Merkader je osuđen na 20 godina robije, a Staljin je nedugo po atentatu, u svom maniru, njegovu majku odlikovao Ordenom Lenjina. Nakon nepunih 20 godina robije, Merkader je oberučke prihvaćen u Havani od strane Kastrove vlade, a uskoro ga je i šef KGB-a odlikovao najvišim odlikovanjem – Herojem Sovjetskog Saveza.
Trockijeve ideje nadživele su ne samo njega, nego i Sovjetski Savez. Teorija permanentne revolucije ključna je za razumevanje i napredak ustanaka i revolucija kojima poslednjih godina svedočimo na polu-periferiji kapitalističkog sistema. Vojni puč u Egiptu i najava oslobađanja svrgnutog diktatora Hosnija Mubaraka možda su i najdramatičniji primer. U Evropi, na prvom mestu u Grčkoj, strategija jedinstvenog fronta ponovo je na testu organizovanja osiromašenog naroda protiv krize i novog uspona fašizma. Zapravo, nova levica je na testu. Uprkos decenijama staljinističkog dogmatizma i neoliberalne magluštine, lekcije Trockog i revolucionarna previranja iz kojih je sam učio imaju novu priliku da nam pomognu da se izborimo za bolji svet.