U poslednjem delu feljtona, Vladimir Unkovski-Korica piše o borbi Trockog protiv Staljina, ujedinjenom frontu protiv Hitlera, nastanku Četvrte internacionale i nastavku autentične marksističke teorije i prakse u XXI veku
Pobeda Crvene armije u ruskom građanskom ratu označila je konsolidaciju boljševičke vlasti. Nova radnička država je preko noći postala inspiracija milionima radnica i radnika širom Evrope i Azije.
Sovjetske republike su uspostavljene na kratko u Mađarskoj i Bavarskoj tokom 1919. U Italiji je iste godine počela serija masovnih štrajkova, koja je trajala sve do 1920. Ameriku, Englesku, Kanadu i Španiju potresli su takođe značajni štrajkovi.
Doduše, Komunistička partija Nemačke, zbog neiskustva i unutrašnjih podela, promašila je 1923. šansu da izvrši revoluciju i otvori vrata komunizmu širom Evrope.
Od samog početka, Lenjin i Trocki verovali su da je ruska revolucija samo početak svetske revolucije. U Moskvi se neposredno posle oktobarskog prevrata rodila nova Komunistička internacionala ili Kominterna.
Međutim, Boljševici su ostali izolovani, opkoljeni imperijalističkim silama i izloženi svim pritiscima iscrpljenog stanovništva. Bilo je očigledno da još neko vreme svetska revolucija neće doći u spas mladoj komunističkoj državi.
U tom teškom trenutku, Lenjin je teško oboleo i početkom 1924. umro.
Borba za vlast: Trocki protiv Staljina
Borba za vlast unutar Komunističke partije Sovjetskog Saveza, koja je usledila nakon Lenjinove smrti, nije bila puka borba za vlast između vodećih ličnosti ruskog revolucionarnog pokreta. Naprotiv, ona je bila borba između revolucije i kontrarevolucije.
Revolucija je za Marksa označavala samooslobođenje radničke klase. Oktobarsku revoluciju je iznela radnička klasa putem radničkih saveta – sovjeta, na ruskom.
Međutim, borba starog poretka i stranog imperijalizma protiv crvene vlasti tokom ruskog građanskog rata iznudila je veliki stepen centralizacije revolucionarne države. Malobrojni ruski proleterijat se stopio sa Boljševičkom partijom, koja se stopila sa državnim aparatom.
Kako je Lenjin rekao, umesto da se stvorila sovjetska država, na njenom mestu se nalazila „stara apsolutistička država koja je primila pomazanje sovjetskim uljem“.
Sledilo je da je jedino širenje revolucije odozdo u zemljama razvijenog kapitalizma moglo da spase revoluciju u Rusiji. Pitanje je bilo šta raditi u međuvremenu.
Lenjin je o tome duboko razmišljao, ali nije formulisao jasnu alternativu. On, doduše, jeste u Staljinovim grubim postupcima prema nacionalnim manjinama prepoznao signal povratka velikoruskog šovinizma. Poslao je pismo kongresu da zatraži smenu Staljina sa položaja generalnog sekretara partije.
Staljin je Lenjinovo pismo ugušio i okrenuo se protiv Trockog koji se zalagao za ubrzanu industrijalizaciju na račun sela, kako bi se stvorila nova radnička klasa i baza za obnovu sovjetske demokratije. On je, međutim, jasno govorio da bez pomoći revolucionarnih država na zapadu nema socijalizma.
Nasuprot tome, Staljin je tvrdio da je moguće izgraditi „socijalizam u jednoj državi“ i optužio Trockog za defetizam. To se dopalo demoralisanim kadrovima partijske države, koji su bili razočarani izolacijom ruske revolucije. Ovo je privuklo i sav oportunistički šljam koji se pripojio novoj državi kako bi izgradio sopstvenu karijeru.
Nažalost, to je uskoro prouzrokovalo duboke društvene promene u Sovjetskom Savezu, sa pogubnim rezultatima za komunizam kao svetski pokret. Već od Lenjinove smrti Kominterna je sve više izražavala Staljinovu liniju: da su interesi međunarodnog pokreta podređeni interesima Sovjetske države.
Štaviše, spoljašni pritisak je terao Staljina na ubrzanu industrijazaciju – ali ne radi ispunjavanja želja i potreba radništva, već na njihov račun. Prvi petogodišnji plan je podredio proizvodnju vojnom takmičenju SSSR-a protiv zapadnog imperijalizma. On je započet 1928. godine.
Trocki je još pre toga upozoravao da vlast prisvaja novi birokratski sloj. Na desetu godišnjicu Oktobarske revolucije, otvoreno je pokušao da levu opoziciju na izvede na ulice i obrati se radništvu. Taj potez je došao prekasno.
Glavni organizator oktobarskog prevrata i osnivač Crvene armije je izbačen iz partije, zatvoren u kućni pritvor u Sibiru i potom prognan iz Sovjetskog Saveza. Stiže 1929. na tursko ostrvo Prinkipo. Nikad se više neće vratiti u zemlju revolucije.
Trocki upozorava na Hitlera
Kao i Marks, Engels i Lenjin, Trocki je verovao u tesnu vezu između teorije i prakse. Gde god se našao, a sve do 1936. kada je primljen u Meksiko neprestano je morao da putuje Evropom jer nijedna zemlja nije htela da primi revolucionara njegovog ugleda, Trocki se obraćao komunističkim partijama u pokušaju da oživi komunistički pokret.
Možda je najvažnija lekcija koju je Trocki pokušao da prenese revolucionarnom radničkom pokretu bila praksa „jedinstvenog klasnog fronta“ protiv fašizma. Nažalost, nije uspeo i to je imalo tragične rezultate po ceo svet.
Naime, nakon finansijskog kraha 1929. na Vol stritu, najdublja kriza kapitalizma u dvadesetom veku je zahvatila svet. Kominterna, po Staljinovom nalogu, zauzima stav revolucionarne ofanzive.
Mnogi Staljinovi saveznici protiv Trockog još iz vremena građanskog rata imali su sličan pristup vojnoj strategiji: kapitalizam je u krizi, vreme je za ofanzivu!
To je u praksi značilo da su komunističke partije, često bez ikakve šire podrške, pokušavale da izvedu oružani ustanak u svojim zemljama. Štaviše, kao glavne neprijatelje obeležile su socijademokratiju i fašizam – kao dva lica iste medalje!
Teorija kojom su se vodile glasila je otprilike ovako: „Fašizam je otvorena teroristička diktatura najreakcionarnijih i najšovinističkijih imperijalističkih elemenata finansijskog kapitala“.
Vođe Komunističke partije Nemačke zagovarale borbu ne protiv fašizma, već protiv kapitalizma: „Širenjem bauka Hitlerovog fašizma, socijaldemokratija pokušava da sputa mase sa energične borbe protiv diktature finansijskog kapitala… Postoje neki ljudi koji ne vide socijaldemokratsku šumu od fašističkog drveća.“
Nije čudno da je na poziv Trockog na „jedinstveni klasni front“ komunista i socijaldemokratije, koji su zajedno čak i 1932. imali više glasova od Hitlera, Ernst Telman, vođa nemačkih komunista, odgovorio:
„U njegovoj brošuri Kako pobediti nacionalsocijalizam? Trocki uvek daje samo jedan odgovor: ‘Nemačka KP mora da napravi blok sa socijaldemokratijom’… U okviru tog bloka Trocki vidi jedini način da se nemačka radnička klasa spase od fašizma. Ili će KP da pravi blok sa socijaldemokratijom, ili će nemačka radnička klasa biti izgubljena sledećih 10-20 godina. Ovo je teorija jednog potpuno propalog fašiste i kontrarevolucionara. Ova teorija je najgora, najopasnija i najkriminalnija teorija koju je Trocki izgradio u poslednjih par godina njegove kontrarevolucionarne propagande.“
Tragično je čitati takve reči kada znamo šta je usledilo. Možda bi reči samog Trockog iz 1931. najbolje opisale posledice Hitlerovog dolaska na vlast:
„Radnici komunisti, vas je sada na stotine hiljada, miliona; ne možete otići u bilo koju zemlju, nema dovoljno pasoša za sve vas. Kada bi fašizam stigao na vlast, pregazio bi vaše lobanje i vaše kičme kao zastrašujući tenk. Vaš spas leži u nemilosrdnoj borbi – a jedino akciono jedinstvo sa socijaldemokratskim radnicima može da vam donese pobedu. Požurite, radnici komunisti, imate vrlo malo vremena!“
To danas treba da bude pouka i onima koji tvrde da u Srbiji ne postoji fašistički pokret, te da fašizam služi za odvlačenje pažnje levičara od pravih, socijalnih problema, i onima koji tvrde da „ko neće da govori o kapitalizmu treba da ćuti o fašizmu!“. Takvi stavovi su u drugačijem obliku viđeni još tridesetih godina i njihovo ponavljanje danas može samo da nas oslabi u borbi protiv fašizma.
Važno je napomenuti da je Kominterna napokon zvanično promenila svoju katastrofalnu liniju 1935. Kominterna je, međutim, otišla predaleko u drugom pravcu: podredivši komunističku partiju „naprednoj buržoaziji“ u sklopu „narodnog fronta“ nasuprot metodu „jedinstvenog klasnog fronta“ ili „ujedinjenog fronta“.
To je u praksi značilo da su komunisti u Španiji, kada su Hitler i Musolini podržali puč generala Franka protiv republičke vlasti 1936-1939, potiskivali socijalnu revoluciju koja je eksplodirala protiv fašizma u pokušaju da održe savez sa buržoaskim partijama.
Metod ujedinjenog fronta isključuje podređivanje revolucionarnih partija buržoaskim elementima, jer on pretpostavlja nezavisnost revolucionara u akcionom jedinstvu. Taj način rada je, štaviše, posebno bitan danas kada levice u biti nema, a potreba za akcionim jedinstvom različitih snaga po raznim pitanjima, od fašizma do seče javnog sektora, je više nego goruća.
Borba Trockog, drugim rečima, nije bila samo borba za pravilnu strategiju i taktiku komunističkog pokreta tokom tridesetih godina, već je bila putokaz za sve buduće generacije boraca protiv kapitalizma.
Četvrta internacionala i „trockizam“ posle Trockog
Nakon dolaska Hitlera na vlast, Trocki je shvatio da je Kominterna odigrala svoju istorijsku ulogu i da je, zarad očuvanja istorijskog nasleđa boljševizma kao obnove izvornog marksizma, potrebno da se osnuje nova, Četvrta internacionala.
Trocki je, međutim, imao veoma mali broj sledbenika: par hiljada aktivista u SAD i par hiljada komunista u Evropi. Staljin je u Sovjetskom Savezu započeo veliki teror u kom su prvi stradali upravo stari boljševici i milioni drugih.
Zato je sačekao 1938, kada je postalo jasno da je Kominterna postala kontrarevolucionarna, da proklamuje svoju internacionalu. Ona je sav svoj autoritet crpela od samog Trockog kao čoveka koji je uz Lenjina predvodio Oktobarsku revoluciju.
Nije zato čudno to što je Staljin učinio sve da bi eliminisao Trockog. Gonio ga je sve do Meksika i jedan njegov agent je najzad uspeo da velikog revolucionara ubije 1940. godine.
Ali, kao što je Trocki napisao, „osveta istorije je strašnija od najmoćnijeg generalnog sekretara“.
Iako su „trockisti“ dugo ostali na marginama međunarodnog radničkog pokreta, oni su danas glavna snaga na radikalnoj levici u zemljama razvijenog kapitalizma.
Da Trocki nije ustao protiv Staljina, nit koja nas kao revolucionarne socijaliste povezuje sa samooslobođenjem radničke klase bila bi zauvek presečena. Nove generacije bile bi primorane da iznova uče na svojim greškama i da iznova izmišljaju marksizam.
Upravo zahvaljujući Trockijevom nepokolebljivom duhu i odbijanju da posustane, njegov internacionalizam i njegova vera u pokrete odozdo preživeli su do dan danas.
To, naravno, ne znači da je Trocki uvek bio upravu. On je pred smrt, kao neminovne ishode Drugog svetskog rata, predvideo krizu kapitalizma, krizu staljinizma i rast komunističkih pokreta u kolonijalizovanim zemljama.
U svakom predviđanju je pogrešio: kapitalizam je neposredno nakon rata doživeo rast i doneo blagostanje bez presedana koje je trajalo naredne dve decenije. Staljinizam je preživeo rat i proširio se na zemlje Istočne Evrope. U zemljama Trećeg sveta su jaram kolonijalizma zbacili mahom seljački pokreti sa sitnoburžoaskim vođstvima okrenuti Staljinizmu, a ne radnička klasa.
Da bi se tradicija kreativnog, izvornog marksizma nastavila bilo je potrebno raskinuti sa nekim od Trockijevih ideja. Od presudnog značaja je bilo odgovoriti na pitanje da li je moguće stvoriti radničku državu bez ključnog učešća radničke klase.
Marks21 u tom pogledu prihvata zaključke jednog Trockijevog sledbenika, Tonija Klifa, koji je smatrao da to nije moguće i koji je razvio teoriju birokratskog državnog kapitalizma kako bi objasnio posleratni tok istorije sa eksplicitno marksističkog stanovišta.
No, ako su neki marksisti posle Drugog svetskog rata uspevali da vide dalje i da izgrade nove revolucionarne partije boljševičkog tipa, to su činili zato što su stajali na ramenima divova – među kojima je Trocki bio jedan od najvećih.
Mi danas nastavljamo istu borbu – da unapređujemo marksizam i promenimo svet. Pridružite nam se!