Trg Taksim u Istanbulu pridružio se trgovima Sintagma u Atini, Tahrir u Kairu i Puerta del Sol u Madridu kao globalni simbol otpora. Desetine hiljada demonstranata bore se s policijom za kontrolu nad trgom duže od dve nedelje.
Bitka se u više navrata širila po okolnim ulicama, jer su demonstranti periodično potiskivani i primoravani da utočište traže u zgradama i iza barikada izvan samog trga. Potom bi se iznova vraćali natrag na trg, obnavljući borbu za kontrolu nad ovim centralnim javnim prostorom. Obližnja predgrađa odjekuju zvekom šerpi i lonaca s bezbroj balkona – zvukom solidarnosti s uličnim borcima.
Demokratija novog masovnog pokreta osporava autoritarizam režima koji je vremenom postajao sve arogantniji, nakon decenije svoje neosporavane vladavine. Gomila mladih demonstranata je raznovrsna – ima socijalista, komunista, anarhista i kemalista; sindikalaca, studenata i ekologa; Kurda, Aleva, sunita i hrišćana; feministkinja, LGBT aktivistkinja i aktivista, aktivistkinja i aktivista koji se bore za građanske slobode i mnogih drugih. Oni se nedeljama suočavaju s napadima palicama, vodenim topovima, suzavcem i dimnim bombama, boreći se za kontrolu nad ulicama s brojnim jedinicama interventne policije.
Novi obrazac masovne borbe
Taksim se uklapa u novi obrazac masovne borbe odozdo: u pitanju je dugotrajna borba za kontrolu javnog prostora između autoritarne neoliberalne države i radikalne avangarde mladih uličnih demonstranata/kinja. Erozija parlamentarne demokratije, slabljenje sindikata i drugih narodnih organizacija i jačanje moći korporacija i neoliberalnih elita zajedno su proizveli masovno otuđenje od vladajućih struktura. Društveni mediji, s druge strane, omogućavaju stvaranje labavih mreža i bržih mobilizacija inače atomiziranih pojedinaca. Zatim, kada se okupe zajedno, ovi različiti predstavnici kontrakulture otkrivaju da su, zapravo, masovni pokret.
Varijacije od države do države svakako postoje, ali ovaj opšti obrazac je tu. Kao i u velikim borbama, on se ponavlja u stotinama manjih borbi i na hiljadama lokalnih protesta.
Erdogan: neoliberalizam s islamskim karakteristikama
Niko nije mogao da predvidi da bi nasilni policijski napad na improvizovani protestni kamp u Gezi parku detonirao takav talas besa i otpora širom Turske. Policijska vlast dugo je prolazila bez šireg izazova. Nasilje protiv demonstranata postalo je rutina. Delovalo je da je premijer Redžep Tajip Erdogan, nakon tri izborne pobede i decenije na vlasti, nedodirljiv. Nulta tolerancija prema protestima postala je norma u neoliberalnom Istanbulu.
Međutim, ispod spoljnog sjaja Erdoganova mešavina kulturnog konzervatizma i korporativne moći sve više je trulila. Erdogan je uspevao u dva sveta. Jedan je tipično zaostalo selo iz udaljene Anadolije, gde siromaštvo uništava život, a seoski imami umrtvljuju um; ili su to sklepani gradski sirotinjski kvartovi, gde se izbeglice iz takvih mesta bore za opstanak na marginama metropolskog kapitalizma.
Statistički podaci o bedi su užasavajući. Turska je druga na listi (iza Meksika) prema socijalnim nejednakostima, među 34 naprednije zemlje OECD-a. Jedan od šest Turaka živi ispod granice siromaštva, a među onima koji rade u poljoprivredi procenat raste na 40 odsto. Diskriminacija znači da manje od trećine žena ima zaposlenje (duplo manje u odnosu na OECD prosek), dok se dečji rad procenjuje na trećinu milliona.
Erdoganov drugi svet je svet turske buržoazije – svet milionskih palata i luksuznih jahti na Bosforu, svet Istinye Retail Parka, modernog stakleno-betonskog hrama dizajnerskog kapitalizma, s podzemnim parkingom na više nivoa i 300 elitnih prodavnica svega i svačega – od tašni za 1,000, preko satova za 10,000 i sportskih automobila za 100,000 dolara.
Simbol Erdoganovog autoritarnog neoliberalizma je niz građevinskih mega-projekata proklamovanih odozgo. Novi tržni centar planiran za Gezi park, jednu od retkih preostalih zelenih površina u Istanbulu, samo je poslednji u dugom nizu. Da bi se centar Istanbula preuredio i džentrifikovao bili su neophodni čitavi talasi „društvenog čišćenja”. Siromašni su proterani, a radništvo i omladina pritisnuti povećanjem stanarina, dok su neoliberalni kapital i novi bogataši polako kolonizovali grad.
Grad nezadovoljstva
Režim Erdoganove AKP (Partija pravde i razvoja) izgradio je izbornu bazu među najzaostalijim delovima turskog društva, mahanjem islamskom zastavom i podržavanjem simboličkih konzervativnih političkih projekata poput zabrane abortusa, preljube i alkohola. To je, međutim, samo veo koji obavija neoliberalni program, suštinski ništa drugačiji od politike koju promoviše ostatak globalne političke elite.
Deregulacijom ekonomije, prizivanjem stranog kapitala i obezbeđivanjem niza zajmova od MMF-a, Erdogan je turski kapitalizam pretvorio u proizvodnog i energetskog izvoznika, uz godišnji rast od oko sedam odsto tokom dobrog dela njegove decenije na vlasti. Sasvim mali deo ovog bogatstva otišao je u ruke običnih stanovnika Turske. Sindikati su u zakonskim okovima još iz perioda vojne diktature, žene su žrtve rutinske diskriminacije pri zapošljavanju, a životi mladih opustošeni su visokom stopom nezaposlenosti i rastućim stanarinama, tako da se nezadovoljstvo gomilalo godinama.
Erdoganova spoljna politika nadovezuje se na njegov neoliberalizam. Uprkos retoričkoj podršci Palestincima, realni sadržaj te politike je borba za tursko članstvo u EU, sa sve merama štednje, privatizacijom i savezništvom sa zapadnim imperijalizmom u sirijskoj krizi.
Zato i ne čudi da su među demonstrantima i bivši glasači AKP-a – zajedno s mnogim drugim turskim muslimanima.
Pa ipak, ulični protesti prilično su mali, imajući u vidu činjenicu da u Turskoj živi 76 miliona ljudi, čak i kada se u obzir uzme onih 50-ak većih gradova po kojima su se protesti proširili – uprkos tome, pružili su izraz široko rasprostranjenom nezadovoljstvu u dubinama turskog društva. Osećaj da je otpor moguć ponovo je probuđen među milionima radnih ljudi. Oni su zato gurnuli AKP režim – tako pretenciozan, arogantan i ratoboran – u krizu.
Beskompromisnost i policijsko nasilje režima mogli bi da pobede ulični ustanak. No, bez obzira na ishod, to ne bi razrešilo protivrečnosti koje razdiru tursko društvo, niti će uništiti masovni pokret otpora koji je nastao. Turska se neće vratiti stanju pre Taksima. Novo doba protesta je počelo.
Novi pokret
Ukoliko želi da napreduje, svaki masovni narodni pokret suočava se sa tri osnovna zadatka. Možemo ih sažeti u tri reči: jedinstvo, demokratija i jasnoća. Jedinstvo se postiže kada se najveće moguće društvene snage uvuku u zajedničku borbu. Demokratija zahteva stvaranje oblika narodnog organizovanja koji mogu da neposredno izraze volju masa aktivnih ljudi. Jasnoća, kako svrhe, tako i pravca u kom se ide, neophodni su da bi se pokret orijentisao, omasovio svoju podršku i da bi išao napred u pravcu radikalnih promena.
Levičarski ekonomista i novinar Pol Mejson je pokret na trgu Taksim uporedio s Pariskom komunom iz 1871. godine. Komuna je bila poražena posle samo 50 dana. Njene ograničene ambicije bile su jedan od glavnih razloga neuspeha. Ona ženama nije dala pravo glasa i nije iole ozbiljno pokušala da revoluciju proširi izvan grada. Reakcionarna Versajska vlada bila je u prilici da upotrebi vojsku seljaka-vojnika i uguši revolucionarni Pariz.
Trenutna faza Egipatske revolucije pruža nam još jednu istorijsku lekciju. Tu je revolucionarna avangarda, masovni urbani pokret oko trga Tahrir, smrvljena (barem za sada) pod planinom seoskih glasova za islamske neoliberale. Revolucija je u zastoju.
Da bi pobedio, masovni narodni pokret ne može sebi da priušti stajanje u mestu. On mora da dopre do širih masa, da proširi svoju bazu i uvuče nove snage u borbu. Da bi to uradio, pokret mora da ujedini borbu za demokratiju u gradu s borbom za socijalne reforme koju vode mase radnika, seljaka i siromašnih ljudi.
Najbolji primer iz istorije ostaje Boljševička partija u Rusiji tokom 1917. godine. Slogan „Mir, hleb i zemlja” kristalizovao je ciljeve revolucionarnog pokreta i ujedinio najveći mogući broj iza vođstva revolucionarne avangarde. „Sva vlast sovjetima” uzdigao je savete radničkih, vojničkih i seljačkih delagata, veliku mrežu direktne demokratije, u alternativu starom državnom aparatu. Oktobarska revolucija je realizacija ova dva slogana u praksi.
Formula – jedinstvo, demokratija, jasnoća – još uvek nije prevaziđena u borbi za bolji svet.