Više od 800 aktivista je u subotu 18. juna marširalo preko centra Zagreba u okviru manifestacije Zagreb prajd. Izveštava, Endi Hodžis
Okupili smo se u 14:00 kod džamije, na Trgu Antifašizma, da se spremimo za početak zakazan za 15:00. Ono što nam je bilo neverovatno je to da je država dozvolila istovremeno održavanje anti-gej protesta na glavnom trgu, navodno kao način da predupredi ostvarenje nekih pretnji.
Svi smo od našeg „redara“ dobili letak sa svim informacijama o tome kako bi trebalo da reagujemo na moguće opasnosti poput suzavca ili na nasilje. Policija je takođe organizovala obezbeđenje skupa, ali bilo nam je jasno na kojoj strani je većina njih bila.
Mada je manifestacija prošla bez puno ozbiljnijih problema, bilo je dosta uznemiravajućih incidenata, od kojih je jedan završio suspenzijom jednog policajca zbog brutalnosti.
Bilo je aktivista i iz gotovo cele bivše SFRJ, kao i jedna grupa iz Atine. Važno je da napomenem da je ova manifestacija bila deo globalne borbe, uprkos tome što je održana na nivou jedne države.
Ja sam učestvovao u antifa bloku, s puno aktvista iz Crvene akcije. Ponosan sam na to zato što nam je bilo važno da pokažemo da je u pitanju globalna borba za socialnu pravdu, a ne samo još jedna prilika koju će socijaldemokrate iskoristiti da istaknu svoje PridEU transparente – borba za osnovna ljudska prava obuhvata mnogo više od toga i ne sme poslužiti kao trojanski konj političarima koji žele da stvore jedan nepravedan sistem u kom većina nas mora da plaća, dok će mala bogata elita živeti u stanju relativne ekonomske sigurnosti.
U intervjuu za jednu televiziju uporedio sam situaciju ovde sa situacijom u Londonu i Mančesteru. Tamošnji Prajdovi su mnogo masovniji: na poslednjem mančesterskom Prajdu prisustvovalo je 250,000 ljudi. Naravno, policija je i tamo prisutna, ali ne u istoj mjeri, niti je opremljena za ulične sukobe.
Tamna strana Prajdova u UK je ta da su se pretvorili u komercijalne događaje koji pokušavaju da namaknu novac pomoću takozvane „Pink funte“ sa elitnom grupom mahom bogatih muškaraca koji imaju velike plate i koji su od Prajda napravili primamljivo tržište.
Dok u centru Mančestera imamo preko 30 gej barova i klubova, na istom mestu postoje samo dva lezbejska bara koji se s vremena na vreme bore da prežive. Osim toga, svako ko hoće da pristupi gej odeljku na Prajdu, mora da plati 15 evra i veće cene pića, što većina običnih radnika sebi ne može da priušti, ili prosto ne želi da izdvoji taj novac za bespotrebni trošak.
Mančesterski Prajd je izgubio svoj radikalni duh, u korist komercijalnog hedonizma. Mnogi zato ostaju kod svojih kuća, dok su aktivisti započeli protest protiv ovakvih promena, boreći se za ponovnu kontrolu nad selom. Ako pitanje getoizacije ostavimo po strani, Prajd bi trebalo da predstavlja siguran prostor za sve ljude, nezavisno od njihovih prihoda.
Borba u Zagrebu, kao i Beogradu, međutim, nosi potpuno drugačije značenje i stoga moramo da se borimo za emancipaciju, ali i protiv političara i biznismena koji teže da ovaj događaj izmanipulišu u sopstvenu korist. Kako Zagreb to može progutati, može i Beograd!