Prenosimo reakciju na prvi krug regionalnih izbora u Francuskoj. Na sreću, u drugom krugu ekstremna desnica nije uspela da uzme ni jedan region. Ali to joj dozvoljava da nastavi da sebe predstavlja kao jedinu opoziciju. Stvar nije gotova. Ovde Alister Stivens analizira rast FN-a. Preneto sa lista Counterfire.
Nijedna krajnje desna, zapravo fašistička partija, nije tako dobro prošla na izborima u Zapadnoj Evropi još od tridesetih godina prošlog veka, piše Alister Stivens.
Nacionalni front (FN), na čijem čelu je Marin Le Pen otkako je nasledila svog oca Žan-Marija, uzeo je najveći deo glasova u prvom krugu lokalnih izbora, čitavih 30%.
Kontekst u kojem je ova partija zabeležila uspeh sasvim je predvidive prirode: visoka stopa nezaposlenosti, politička kriza, rastući rasizam. Razlozi su ipak drugačiji, jer, dok su neke od ovih nesrećnih okolnosti same po sebi podrazumevane, neke druge nisu. Kapitalizam je u krizi i to znamo, a u svakoj od tih kriza on rađa ista zla. Na njih se reaguje političkim izborima. Proboj FN-a je posledica neuspeha levice, u opštem smislu, da se ili pozabavi uzrocima krize ili ideološkom sredinom u kojoj je ekstremnoj desnici omogućeno da ovoliko poraste.
Proboj fašista?
Njihov uspeh se zaista može nazvati probojem. FN, prema anketama, nije samo prva partija na nivou države, već i prva u šest od trinaest regiona u Francuskoj. Glavna partija desnice, Republikanci, predvođeni Nikolom Sarkozijem, su drugi sa 27%, dok je Socijalistička partija, na čijem je čelu predsednik Oland, ostala iza njih sa samo 22%.
Za Socijalističku partiju katastrofa je još veća ako se uzme u obzir činjenica da su 2011. pobedili u svim regionima: od apsolutne pobede su obrisani u roku od samo četiri godine.
Pobeda FN se očekuje u severnoj regiji Nord-Pas-de-Calais-Picardie i u Provence-Alpes-Cotes d’Azur na jugu. Ovo bi bio stvarni napredak za partiju koja zbog konstelacije francuske politike u poslednje tri decenije i dalje nema narodnih poslanika, a kontroliše samo par lokalnih samouprava.
Pretnja koju FN predstavlja je stvarna. Partija ima korene u fašizmu, uprkos Marininim pokušajima da “umije” brend otkad je zamenila svog oca. Rezultati ovih lokalnih izbora nisu došli preko noći, FN je pobedio i na prošlogodišnjim izborima za Evropski parlament.
Napuštene nade
Svi elementi koji su doveli do rasta fašizma 1930-ih prisutni su i danas u Francuskoj. Zemlja je u dubokoj ekonomskoj krizi: privreda jedva da je zabeležila rast proteklih godina, a nezaposlenost nikako da padne ispod 10%. Poverenje u etablirane partije je u opadanju.
Nije moralo ovako da bude. Mnogi su mislili da se prekretnica desila 2012. kada je Fransoa Oland izabran za predsednika, zamenjujući gospodina Preskupog, omraženog Nikolu Sarkozija, najsposobniju ličnost koju je desnica uspela da proizvede u dužem periodu.
U teško izborenim i polarizujućim izborima Oland je obećao da će povećati poreze bogatima, stvoriti nove poslove i da će mu neprijatelj biti “krupni biznis”.
Kada je pobedio Sarkozija to je probudilo nade širom kontinenta. Pokazalo se da levica može da dobije izbore. Delovalo je kao prva velika pukotina u režimu štednje. Samo što se ispostavilo da nije. Nije se desio zaokret od štednje. To pitanje je izbegavano dve godine od strane tri kabineta, sve dok u avgustu 2014. ministar ekonomije, Arno Montebur, nije progovorio protiv nastavljanja štednje. Potom je on, sa još dva ministra levice, Benoom Hamonom i Aureli Filipeti, izbačen iz nove vlade premijera Manuela Valsa. Novi ministar ekonomije postao je desničar Emanuel Makron, bivši investicioni bankar kod Rotšilda.
Ovo je bio novi početak Olandovog predsedničkog mandata. Štednja i neoliberalne reforme su sada bile na dnevnom redu budući da se vlada obavezala na rezove u visini od 50 milijardi evra tokom tri godine.
Budući da je njegov dolazak na vlast probudio velike nade, nije ni čudo da je rejting Olanda i njegove vlade posle ovoga nezaustavljivo opao.
Nekada čvrsta uporišta Socijalističke partije, poput bivših industrijskih oblasti na severu Francuske, počela su da potpadaju pod uticaj FN-a.
Rat i islamofobija
Zemljište na kojem je uspelo seme francuskog fašizma bilo je prihranjeno i stalnim porastom islamofobije. Rasizam koji karakteriše francusko društvo, kao i kod ostalih zemalja zapadne Evrope, postaje sve više fokusiran na islamofobiju.
Prelivajući efekat ratova na Bliskom Istoku je s jedne strane doprineo rastu islamofobije u Francuskoj, a u poslednjoj godini i više brutalnih napada povezanih sa ISIS-om, iako su svi, to se mora kazati, bili sprovedeni od strane ljudi koji su živeli u Francuskoj ili Belgiji.
Ideja da islam predstavlja životnu pretnju francuskom društvu legitimisana je ratom protiv terorizma. Ovu poruku su neki i na levici prihvatili u sklopu odbrane “sekularizma” ignorišući davni kompromis koji francuska država ima sa katolicizmom. Prava muslimana u Francuskoj su stalno bila pod napadaom u ime “slobode savesti i veroispovesti”. Sve od hidžaba pa do molitve na ulici je zabranjeno. Francuska je na čelu onoga što se mnogima čini kao rat protiv islama.
Sve ovo je podmazalo mašinu Le Pen i kompanije.
Retorika protiv “islamizacije” bila je sve prisutnija u propagandi Nacionalnog Fronta. Optužbe protiv islamofobije dosad su bile izbegavane. Marin Le Pen je dozvoljeno da poredi ljude koji se mole na ulici sa nacističkom okupacijom. Ova bolesno izopačena logika izjednačuje najsiromašnije i najpotlačenije delove francuskog društva sa okupacijom od strane najmoćnije evropske države. Takav isti način razmišljanja vodio je milione ka uverenju da su Jevreji bili životna pretnja evropskoj “civilizaciji”.
Verzija “francustva” koju propagira Le Pen jeste ona koja isključuje 10% populacije zemlje zato što su muslimani. “Da biste cenili pripadnost francuskoj naciji, morate da govorite francuski, da jedete i živite na francuski način,” izjavila je Le Penova, što naravno, ako govorimo o obrocima u školi, onako kako ih država shvata, znači jesti svinjetinu.
Kako je javno mnjenje postajalo sve više islamofobično, retorika Le Penove prestajala je da izgleda tako ekstremno i zadobijala je veću prolaznost.
Levica je, uz izuzetke vredne pomena, takođe reprodukovala to, na primer propagirajući da sekularizam zahteva da zakon govori ženama kako se mogu oblačiti.
Posle skorašnjih ubistava u Parizu čitav diskurs je dodatno osnažen. Vlada Socijalista je zatvorila stotinu džamija i objavila rat iz osvete. Sve to je možda dovelo do trenutnog rasta u Olandovom rejtingu, ali i pre je bilo takvih situacija, poput perioda posle ubistava novinara Šarli Ebdoa. U ekstremno polarizovanoj sredini, dok pretnja islama izgleda zastrašujuće blizu, mnogi su se okrenuli izvornoj priči kada se radi o islamofobiji.
Čak i oni koji su levlje od Socijalista nikom ponikoše. Svi narodni poslanici Komunističke partije glasali su za produženje vanrednog stanja. Njihov saveznik i vođa Partije levice, Žan-Lik Melanšon, protivio se tome, ali on nema nijedno mesto u parlamentu.
Jedinstveni front
Izbori sa kojima će se levica suočiti u drugom krugu su sumorni. Prisutan je pritisak na trećeplasirane kandidate da se povuku iz utakmice u drugom krugu kako bi se glasači koji podržavaju Socijalističku partiju i desni centar ujedinili iza jednog kandidata, a protiv Nacionalnog Fronta; nešto slično onome kada su glasači socijalisti osetili da prosto moraju da podrže Žaka Širaka protiv Žan-Mari Le Pena u predsedničkim izborima 2002.
To nikada nije bila dobra opcija, a uzimajući u obzir lošu situaciju u kojoj su trenutno socijalisti, ovo znači predavanje mesta desnici. Ni Republikanci ne sarađuju i odbijaju da odstupe tamo gde su trećeplasirani.
Desnica se igra sa fašizmom, misleći da ga može iskoristiti za sopstvene ciljeve, kao u Nemačkoj 1933.
Ipak, što je veća pobeda za FN na ovim izborima, to je za njih veći korak ka pobedi na opštim izborima 2017.
Iako su izbori bitni oni ne predstavljaju sve niti kraj svega, a trenutni raspored izbornih snaga znači da izbori nisu mesto gde će se plima okrenuti protiv FN-a. Jedinstveni front protiv fašizma je potreban, ali takođe je potrebna i jedinstvena borba protiv mera štednje, rata i islamofobije.