Marksizam 2010, festival naše sestrinske organizacije u Grčkoj, Socijalističke radničke partije (SEK), održan je od 13. do 16. maja, na talasu najvećeg generalnog štrajka u grčkoj istoriji koji je 5. maja na ulice izveo nekoliko stotina hiljada ljudi u znak protesta zbog napada MMF-a, EU i PASOK-ove vlade na radnike Grčke.
Od tada pa do danas u Grčkoj su održana još tri generalna štrajka, 20. maja, 29. juna i 8. jula, što sveukupno predstavlja šest generalnih štrajkova samo ove godine. Procesi kroz koje grčka radnička klasa prolazi u ovom periodu veoma su značajni.
Radnici su 5. maja pokušali da zauzmu grčki parlament, sukobljavajući se sa policijom uz povike „lopovi, lopovi, spalićemo parlament“. U pitanju nisu bili nekakvi anarhisti kako to mediji često prenose, već lojalni glasači PASOK-a, socijaldemokratske partije koja je krajem 2009. preuzela vlast od desničarske Nove demokratije uz obećanje da siromašni neće biti na udaru – obećanje koje je odmah pogazila.
Radnici koji tradicionalno podžavaju PASOK sada su besni jer ih vlada, koja tvrdi da zastupa njihove interese, laže i nameće im mere štednje koje srozavaju radnički standard na nivo na kom je bio u uslovima Drugog svetskog rata.
Ovo je trenutak u kom na desetine hiljada radnica i radnika gube iluzije u PASOK i u kom sindikalne birokrate, tradicionalno pod uticajem PASOK-a, ne mogu da odole pritisku odozdo i prinuđeni su da iznova sazivaju generalne štrajkove, kako bi predupredili da nezadovoljstvo poprimi neki mnogo drastičniji izraz. To je kontekst u kom je održan i ovogodišnji Marksizam u Atini.
Radnici su sada u potrazi za alternativom, budući da ih je reformistička levica već izdala.
Do nedavno je leva reformistička koalicija Siriza bila posmatrana kao moguće rešenje. Ipak, njihova nesposobnost da pruže vođstvo tokom talasa demonstracija nakon policijskog ubistva tinejdžera krajem 2008, dovela je do drastičnog pada njihove podrške – sa 16% na oko 6%. Kriza je prouzrokovala zaokret ulevo unutar Sirize, što je dovelo do cepanja desnog dela partije od ostatka, u jeku debate oko penzione reforme i „mera štednje“. I pored toga, Siriza ostaje nesposobna da ispostavi konkretnu alternativu budžetskoj seči, koja bi se zasnivala na radničkoj borbi.
S druge strane, Komunistička partija (KKE) koja je dobro organizovana i ima oko 8% nacionalne podrške, zauzela je apstinencijalističku poziciju u odnosu na neoliberalnu ofanzivu – levica ne treba da se bavi pitanjima rešavanja krize, ono što nama treba je „narodna vlast“, odnosno KKE vlada.
Primer njihovog sektašenja i ultra-levičarenja videli smo i uživo. Naime impresivna KKE kolona od oko 40,000 ljudi prošla je pored fakulteta na kom se održavao Marksizam. U pitanju je, međutim, bila partijska demonstracija, bez ikakve želje za mobilisanjem drugih radnica i radnika u zajednički front kako bi se stvorila konkretna alternativa.
Marksizam je, s druge strane, protekao u duhu izazova pronalaska novog političkog doma – izazova pred kojim se nalaze hiljade ljudi – i stvaranja pokreta koji će biti sposoban da se odupre vladinim namerama da otplate dug, a radništvu nametnu brutalne budžetske seče.
SEK-u je jasno da je trenutno previše mala organizacija da bi mogla da sama pruži jasnu i jedinstvenu alternativu. Zbog toga SEK pokušava da konkretniju alternativu ponudi unutar antikapitalističke koalicije ANTARSIA.
Za razliku od Sirize i KKE-a, ANTARSIA ima jasan i konkretan plan za rušenje bankarske diktature – odbijanjem otplate duga, uz nacionalizaciju banaka pod radničkom kontrolom.
To podrazumeva povezivanje radničkih borbi protiv seče budžeta sa idejom o tome da jedino preuzimanjem kontrole nad svojim radnim mestima radnice i radnici mogu da preokrenu tok krize. Ovo je osnova njihove politike koja im na taj način povećava ulogu unutar pokreta i šansu za uspehom u budućim izazovima.
Tokom prve večeri Marksizma 2010. održana je fenomenalna antirasistička tribina. SEK je sastavni deo Sindikata radnika imigranata kroz koji žrtve rasizma i potpune društvene izopštenosti mogu da počnu da razvijaju samopouzdanje neophodno za uzvraćanje udarca i pridruživanje širem sindikalnom pokretu.
U Grčkoj danas PASOK i ekstremna desnica pokušavaju da za krizu okrive upravo imigrante.
Ova lekcija je važna i za nas u Srbiji, jer je nakon pogoršanja krize došlo do učestalijih napada na pripadnike romske i LGBT populacije i pripadnike manjina.
SEK je pokazala kako i mala organizacija može bitno uticati na društvena pitanja u celoj zemlji. SEK je uspela da se izbori za donošenje bitnih odluka u sindikatima prosvetnih radnika, usled čega su u školama širom Grčke održana jednočasovna predavanja protiv rasizma.
U petak je održana velika tribina posvećena svetskoj krizi, na kojoj su govorili Dejvid Harvi, čuveni marksistički ekonomista i Aleks Kalinikos iz naše sestrinske organizacije u Engleskoj (SWP).
Činjenica da je Dejvid Harvi, marksista koji nije član nijedne organizacije, odlučio da provede tri dana na konferenciji koju organizuje relativno mala revoluciona organizacija i da otvara čak tri predavanja, upućuje na značaj koji grčka kriza ima i za međunarodnu kapitalističku klasu, ali i za međunarodni radnički pokret.
Oba govornika su se potvrdila analizu koju smo izneli u našem pamfletu Ustajte narodi Evrope! ističući da nema jednostavnih rešenja za krizu, jer gomilanje dugova ukazuje na činjenicu da nije uništeno dovoljno kapitala kako bi se nastavilo sa profitabilnom akumulacijom. Kako smo i tvrdili, ako dopuste uništenje kapitala rizikuju padanje u depresiju, dok, u suprotnom, upumpavanjem novca zarad spasavanja institucija koje su „prevelike da bi propale“, rizikuju novi finansijski krah.
Dejvid Harvi je podvukao da finansijska zaraza nije jedina zaraza koja bi mogla da se proširi Evropom – Grčka je aktuelan primer političke zaraze, tj. „zaraze“ međunarodne klasne borbe koja preti da se proširi van grčih granica. Kalinikos je istakao da radnici širom sveta moraju da „nauče da govore grčki“.
Još jedna značajna tribina sa 1000 prisutnih održana je na temu evropske antikapitalističke levice. Ovo je bio važan korak unapred. Tema oko koje se razgovor vodio bila je potreba za izgradnjom sve-evropskog programa zasnovanog na saopštenju evropske antikapitalističke levice, koje smo mi takođe potpisali. Govorili su delegati iz SWP (Britanija), NPA (Francuska), Die Linke (Nemačka) i Levog bloka (Portugal).
Ovaj program trebalo bi da se stavi u praksu u vidu evropskih demonsracija po ugledu na Prag 2000. i Strazbur 2006. godine, kao i kroz skupove u većim gradovima kontinenta na kojima bi zajedno nastupali predstavnici evropske antikapitalističke levice kako bi radnicima i građanima Evrope pokazali da grčki narod nije sam, da međunarodni radnički pokret odbija da robuje bankarima. Kao dobro polazište mogao bi da posluži i evropski dan akcije koji je Evropska sindikalna konfederacija sazvala za 29. septembar.
Ovo je od vitalne važnosti za nas u Srbiji, jer naša vladajuća klasa EU predstavlja kao uzoran model za mir i prosperitet, dok Grčku sklanjaju i sa TV ekrana. Bilo kakav evropski otpor mogao bi da socijalistima u Srbiji širom otvori vrata, u smislu pokazivanja radnicima da se i u drugim zemljama ljudi bore protiv budžetskih seča i „reformi“.
Panos Garganas iz SEK-a je bio apsolutno u pravu kada je rekao da ova strategija podrazumeva da se kriza ne može rešiti u nacionalnim okvirima. Odbijanje otplate duga sa antikapitalističkih pozicija, ispraćeno napuštanjem evrozone, pružilo bi vođstvo svim revolucionarnim snagama u Evropi za kontra-napad na kapitalističku Tvrđavu Evropu.
Upravo to je strategija permanentne revolucije. Grčka je slaba karika u kapitalističkom lancu upravo zbog slabosti same monetarne unije (slabi nacionalni kapitali podrivaju snagu evra kao međunarodne valute).
Panos je zato insistirao da zahtev za odbijanjem otplate duga mora da postane zvanični stav socijalističke alternative kapitalističkoj krizi.
SEK je nа tаj nаčin pokаzаo dа imа hrаbrosti i volje dа obezbedi vođstvo evropskoj levici.
Srbijа pаti od dužničkog ropstvа, dugа i MMF tutorstva i to će se nаstаviti budemo li jednog dana ušli u EU. Zato grčki otpor protiv evro-kаpitаlizmа pokаzuje dа rаdnici u Srbiji mogu odoleti dugu i nаći podršku širom Evrope. On nam takođe pokazuje i dа odgovor koji se u Srbiji traži nije EU već međunarodni socijаlizаm. To i nama, kao revolucionarima, omogućava da se po internacionalističkoj liniji ogradimo od neizbežne nacionalističke anti-EU reakcije.
Koja je uloga studenata u svemu tome? Jedna od važnih tribina ticala se saveza između studenata i radnika, na kojoj smo imali priliku da prenesemo skromna skustva iz Srbije i regiona: od okupacija beogradskih fakulteta 2006, preko okupacija širom Hrvatske tokom 2009. godine, pa sve do skromnih pokušaja povezivanja borbi protiv tržišta u obrazovanju sa radničkim borbama, kao što smo radili na proleće ove godine.
Ovo poslednje pitanje je dugo vremena mučilo naše drugarice i drugove u Grčkoj, budući da su morali da se bore sa različitim autonomističkim i anarhističkim idejama koje su sprečavale studente da se bore rame uz rame sa radnicima: „sindikati su korumpirani“, „političke organizacije nemaju šta da traže na fakultetu“, itd.
Ipak, oni su uspeli da u toj borbi odnesu pobedu i studenti sada kada radnici uđu u štrajk organizuju masovne sastanke, zovu štrajkače da na njima govore, pokušavaju da okupiraju fakultete iz solidarnosti, pridružuju se radničkim demonstracijama, itd.
Postojanje revolucionarne organizacije na fakultetu je, stoga, nužno koliko i kretanje ka plenumskom vidu neposredno-demokratskog organizovanja. Hrvatski primer nam pokazuje da je masovne spontane plenume moguće organizovati i da će se takve stvari svakako dešavati s vremena na vreme. Takvi pokreti, međutim, mogu da pobede jedino ukoliko postoji politički organizovana struja među studentima koja je spremna da u ključnim trenucima ponudi pravo vođstvo.
To takođe omogućava i da se kontinuitet borbe nastavi čak i u periodima kada ne postoji direktan fokus za borbu – u Grčkoj, recimo, studenti zovu štrajkače da govore na Univerzitetu, da prikupe solidarne donacije za svoj štrajk, ali i da kroz razgovore sa studentima podižu njihovu političku svest, što ih sprema za narednu fazu borbe.
Grčka je otvorila novo poglavlje ekonomske krize, povlačeći liniju u pesku između međunarodne kapitalističke i međunarodne radničke klase.
Mi u Srbiji moramo da učinimo sve kako bismo dostigli nivo na kom ćemo biti u stanju da adekvatno odgovorimo na izazove koji nam predstoje. Grčka borba i njena iskustva moraju ostati ključan fokus ne samo antikapitalista iz zemalja evrozone, već i svih nas na Balkanu.
Sava Jokić i Andreja Živković