Juče smo zajedno sa desetinama hiljada ljudi izašli na ulice Srbije i protestovali protiv Rio Tinta i SNS režima. Pavle Ilić i Vladimir Unkovski-Korica pišu o iskustvima koja smo stekli, trenutku u kom se protest dešava i neophodnim koracima koje pokret mora da preduzme kako bi ostvario ciljeve.
Četvrti decembar je osvanuo vedar i prohladan. Do zalaska sunca posvedočio je jednim od najmasovnijih, najborbenijih i najoptimističnijih demonstracija u Srbiji u ovom veku. U preko pedeset mesta u Srbiji više desetina hiljada ljudi blokiralo je saobraćaj u znak protesta protiv najave izgradnje rudnika litijuma kompanije Rio Tinto u dolini Jadra i zakonskih izmena koje režim sprovodi kako bi tu izgradnju olakšao, uključujući izmene Zakona o referendumu i Zakona o eksproprijaciji.
Za razliku od prošlonedeljne blokade, tokom koje je policija bila sveprisutna i u punoj borbenoj opremi, jučerašnji protesti pokazali su da se vlast sprema da ponovo primeni taktiku povlačenja u nadi da će se energija protesta s vremenom istrošiti. Drugo, otvoreno policijsko nasilje, poput onog iz jula prošle godine, protiv ovoliko velikih i ovoliko jasno usmerenih protesta moglo bi da dodatno razgnevi javnost i izvede još veći broj ljudi na ulicu, ili ih povuče na radikalnije akcije. S druge strane, deluje da je na gotovo svim mestima blokade bio prisutan nemali broj policajaca u civilu, a policija je uznemiravala i „upozoravala“ brojne istaknute aktiviste u zemlji da se klone blokada.
Još jedna razlika ogledala se i u niskom samopouzdanju provokatora koji su u manjim grupama pokušavali da izazovu sukobe, mada su u tome bili daleko manje uspešni nego prošle subote u Šapcu. Deo razloga zbog kojeg su jučerašnji protesti i bili ovoliko masovni leži upravo u gnevu koji su u javnosti izazvale slike pristalica režima koje na mirne demonstracije nasrću bagerom, čekićima, motkama i drugim hladnim oružjem. Direktno u vezi sa gorenavedenim jeste i činjenica da – barem u Beogradu, mada izgledno i u drugim gradovima – ekstremna desnica vidi sve manje prostora da svoje mračne ideje širi u samim protestima kako oni rastu.
Grmi, seva, vreme se menja
Režim već pokazuje znake nesigurnosti i spremnosti da ustukne pred masovnim pokretom. Vučić je juče u poseti selu Gornje Nedeljice u dolini Jadra izjavio da želi da se dogovori o izmenama Zakona o eksproprijaciji sa meštanima, odnosno da, u nedostatku mogućnosti dogovora, vrati stari zakon. Takođe je najavio i uvođenje takozvanog „zelenog fonda“ za ovu oblast od 1. januara iduće godine.
Ne smemo imati bilo kakvih iluzija: ovi postupci su direktan rezultat delovanja masovnog društvenog pokreta sa kojim se vlast suočava. Režim reaguje povlačenjem nakon samo dve blokade saobraćaja u trajanju od par sati vikendom. Drugim rečima, režim strepi od mogućih posledica po njegovu popularnost pred izbore (predsedničke, republičke, gradske), koji se održavaju za manje od šest meseci.
Snaga narodnih masa pokazuje da je drugačija Srbija moguća. Međutim, ono što Vučiću daje više kapaciteta za opstanak nego što on zaslužuje jeste bezidejnost opozicije. Veliki problem, kao i uvek, jeste odanost opozicije kapitalističkom sistemu kao takvom, a u ovom slučaju privrženost Evropskoj uniji.
Realnost je upravo da EU podržava Rio Tinto. Vučiću je i Evropska komisija dala podršku, izjavom da eksploatacija litijuma predstavlja povoljnu ekonomsku priliku za Srbiju. Licemerje Evropske unije, koja u dolini Jadra vidi mogućnost da rudari litijum za svoju auto-industriju u najneposrednijoj blizini, dok sve negativne ekološke efekte njegove eksploatacije izvozi van svojih granica, ne bi trebalo nikoga da iznenadi.
Šta dalje?
Stoga, postavlja se pitanje da li protesti mogu da se izbore za alternativu. Njihova snaga je do sada bila njihova šarenolikost, ali sa njom dolazi i njena glavna slabost: nejasnoća o putu napred. Proteste karakteriše njihov mešoviti klasni sastav, dominantnost liberalnih i nacionalističkih ideja, nedostatak jasne artikulacije pozitivnih zahteva kroz konkretne parole, itd.
Zaustavljanje Rio Tinta bilo bi velika stvar i verovatno bi poljuljalo Vučićevu vladavinu, no veliko je pitanje da li je uspeh moguć bez jasnih poruka o putu napred za Srbiju.
Setimo se Petog oktobra. Milošević i njegova politika nisu mogli da padnu dok nije došlo do stupanja organizovane radničke klase na scenu, tj. do štrajka u Kolubari. Međutim, usledile su godine privatizacije, uništavanja privrede i razvojnog modela zasnovanog na stranim direktnim investicijama i dužničkoj ekonomiji – koja je upravo i dovela Rio Tinto u Srbiju.
Slično bi moglo da se ponovi i sada – da sjaše Kurta, kako bi uzjahao Murta. Za nekoliko godina, ukoliko dođe do smene Vučićevog režima, put bi i dalje bio otvoren da neka druga međunarodna rudarska kompanija pokuša da zauzme mesto Rio Tinta. Bila ona neka zapadna ili kineska kompanija, uništavanje prirode i životnih uslova građana Srbije bio bi neminovan rezultat – za tuđu korist i profit.
Čovek i priroda iznad profita!
Da bismo izgradili alternativnu politiku, koja bi stavila radnog čoveka i ekološku održivost ispred profita, morali bismo da izgradimo socijalističku političku alternativu.
Borba protiv Rio Tinta može da preraste u borbu protiv stranih investitora, protiv domaćih novopečenih kapitalista i bilo kakve eksploatacije i opresije u Srbiji. Ona može da se raširi na čitav Balkan. To se vidi i u pobuni rudara u BiH: radnička klasa širom regiona uviđa svoju snagu u kolektivnoj moći na ulici i na radnom mestu.
Zato je potrebno raditi na uključivanju svih onih rezervoara pobune koji i dalje oklevaju da se pridruže. Na prvom mestu su to sindikati, među kojima su malobrojni, poput recimo Sindikata lekara i farmaceuta, pružili aktivnu podršku protestima, ali tu su i sindikalno neorganizovani radnici i radnice iz privatnog i javnog sektora, žene, nacionalne manjine, itd. To podrazumeva i stvaranje jasnog plana radikalizacije protesta u smeru širenja njegovog udara na sistem.
Zato leve snage moraju uložiti ogroman napor da se aktivno uključe u pokret i u praksi rade na ostvarenju njegovih ciljeva, umesto da se ograniče na komentare i analize izvana. Ovaj rad je ključan ukoliko želimo da radikalno proširimo krug ljudi koji prihvataju levicu kao izvor ideja koje vode političkim rezultatima i pobedama.
Pridružite se Marks21!
Mi smo deo pokreta i trudimo se da mu doprinesemo. Marks21 je izašao na blokadu kod beogradskog Sava centra u bloku koji su činili naše članstvo i simpatizeri i simpatizerke organizacije. Nosili smo transparent sa parolom „Stop investitorima, spasimo prirodu!“, koji je naišao na jako topao prijem kod svih okupljenih sa kojima smo pričali (i masovno je prenošen u medijima i preko društvenih mreža kao jedna od ključnih poruka protesta).
Prodali smo preko 120 primeraka našeg časopisa Kontranapad, zaradivši 7000 dinara od solidarnih učesnika i učesnica demonstracija. Nadamo se da će mnogi od njih postati redovni čitaoci i čitateljke našeg lista i da će se pridružiti našem bloku i na narednim protestima. Nadamo se i da će nam pomoći da nastavimo da gradimo Kontranapad u organ masovnih borbi u Srbiji. Sav prikupljen novac biće uložen u širenje naših aktivnosti i pripremu i štampu dodatnog tiraža novembarsko/decembarskog broja.
Što su jače leve snage u Srbiji, to je veća šansa da se ovi protesti ne završe povratkom na staro, te da iz borbe u borbu levica izraste u ozbiljnu snagu u Srbiji. Zato vas pozivamo da nam se javite i pridružite: na protestima, na radnim mestima, pa i putem učlanjenja u našu organizaciju.
Ni vlast ni opozicija nemaju odgovor na pretnju koju po životnu sredinu predstavljaju predatorske kompanije poput Rio Tinta, iz prostog razloga što se i jedni i drugi zalažu za opstanak kapitalizma, dovođenje stranih investitora i držanje Srbije u dužničkom ropstvu prema velikim silama. Ovaj čvor može raspetljati samo radikalna socijalistička politika. Zato, ponovimo još jednom poziv:
Stop investitorima, spasimo prirodu!
Sindikati, u proteste!
Proširimo blokade u štrajkove i okupacije institucija i kapitala!