Ništavna medijska propraćenost radničkih protesta, koji traju od 12. jula, a čiji je cilj između ostalog povlačenje izmena Zakona o radu i Zakona o PIO, pokazuje da smo stigli do vrha ledenog brega u medijskom mraku Vučićeve Srbije.
U 2014. godini vladajuća stranka i njen lider priredili su čitav katalog medijskih manipulativnih strategija kao vid alternative jedinom ispravnom rešenju – nakon svih skandaloznih događaja u proteklih šest meseci – ostavci. Vučićev(sk)a medijska manipulacija zasniva se ne dva vrlo jeftina trika:
Scenario A – fingiranje raznoraznih napada na lik i delo A. Vučića, koje on stoički podnosi zarad dobrobiti građana Srbije, uz manje ili više očigledno demonstriranje sile, što ima za cilj samo skretanje pozornosti sa suštinskog problema. Ovaj scenario primenjivan je za vreme vanredne situacije izazvane poplavama biblijskih razmera.
Scenario B sastoji se iz pukog ignorisanja i/ili poricanja stvarnosti i socijalnog gneva. Setimo se samo serijala plagiranih doktorata istaknutih članova SNS-a.
Kada je postalo jasno da se problematizacija Vučićevih reformi i spornih zakona zahuktava, o čemu se nažalost uporno i upadljivo ćuti, vlast je rešila da primeni mešavinu obe strategije.
Dugogodišnje radničko nezadovoljstvo eskaliralo je u subotu 12. jula, protestnim okupljanjem ispred Vlade Republike Srbije. Mediji su, baš kao i vlast i narod, prepoznali, doduše nedovoljno artikulisan, ali ipak vrlo snažan revolt, za koji postoji objektivna mogućnost da preraste u već odavno neviđen otvoreni sukob s vlastima. S obzirom na to da usvajanje Zakona o radu dovodi u surovu egzistencijalnu opasnost hiljade radnika/ica u Srbiji, a najbrutalnije pogađa one zaposlene u privatnom sektoru, tekući protesti zaista zaslužuju neuporedivo veću pažnju medija, pa time i javnosti. Izliv radničkog i opštenarodnog nezadovoljstva jednostavno je prećutan. Nijedna televizija velike glednosti proteste nije prenela kao udarnu vest, dok je Vučić dobio više nego dovoljno prostora da, uz komentare o vlastitoj sposobnosti da predvidi pobednika mundijala, istakne i navodnu neminovnost usvajanja pomenutog zakona, uz pozivanje na svoj omiljeni mit o neradničkom mentalitetu srpskog naroda.
Uočivši razdor između sindikalnog vođstva, s jedne, i radnika i radnica, s druge strane, mediji su, pored bezumnog ignorisanja gotovo svakodnevih akcija nezadovoljnih radnika i radnica, pronašli novo jezgro opstrukcije. Tako se srednji prst, koji je predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, Ljubisav Orbović, navodno pokazao radnicima kao odgovor na pitanje odakle mu plata od 340.000 dinara, našao među glavnim vestima, rame uz rame sa Dačićem i Krstićem, a o pozivu na generalni štrajk i jasnoj tendenciji da se protesti ne obustave – ni reči.
Za one koji nisu u toku sa gorućim problemom putem Fejsbuka – kao trenutno praktično jedinog oblika komunikacije između sindikata, organizatora protesta i onih koji ovu borbu podržavaju – stvara se utisak da se ne dešava ništa od suštinske važnosti. Uprkos više nego očiglednim medijskim manipulacijama u vidu decentriranja fokusa javnosti sa nehumanog Zakona o radu na diskutabilni legitimitet sindikalnog rukovodstva; uprkos prikazivanju drastično, ako ne lepše, onda svakako drugačije stvarnosti, 17. jula, ispred Narodne skupštine protestovalo je preko 10,000 ljudi.
Cilj Vučićevih medija, među kojima se posebno ističu dnevni nazovilist Informer i TV Pink, jeste demonizacija institucije sindikata i radničke borbe, u čemu veliku ulogu igra predstavljanje obespravljenih radnika i radnica kao bahate, nesposobne i pre svega neradne populacije. Da je težište priče skrajnuto sa problema radničke borbe na pitanje sindikalne organizacije, svedoči i Vulinovo insistiranje na ulozi novog Zakona o radu u ukrupnjavanju sindikata, ma šta to značilo.
Ostali mediji su svojom nedovoljnom angažovanošću i nedostatnim izveštajima o, dugoročno gledano, za radničku klasu potencijalno najrazornijim zakonima do sada, kao o jednoj u moru vesti, neizmerno doprineli Vučićevim planovima. Dakle, uprkos najavama generalnog štrajka, prikupljanja potpisa za referendum, masovnog protesta zakazanog za 17. jul, za mnoge redakcije ovo nisu bile vesti koje zaslužuju krupni plan na naslovnoj strani, ali je za glasilo vladajuće stranke ipak bilo neophodno oglasiti se.
Banda ruši državu – ovaj naslov osvanuo je 17. jula u Informeru, propraćen tekstom u kome se govori o građanskom ratu, blokiranju auto-puteva i molotovljevim koktelima, koje pripremaju vođe sindikata i levičarskih organizacija. Frivolna retorika upotpunjena je plamenom u pozadini slike na kojoj se nalazi dotična banda – Orbović, Čanak, Pajtić i Ratibor Trivunac. Ni dan nakon protesta, završenog minutom ćutanja za socijalni dijalog, stvari ne stoje mnogo bolje.
Dnevni listovi Blic, Politika i portal B92 spominju cifru od oko 4000 okupljenih na protestu. Pojedini listovi nisu se potrudili ni da tačno prenesu poruka sa transparenata. Utešno je ipak što je Politika, kao list sa takvom i tolikom tradicijom, odlučila da ne prepisuje opšta mesta sa internet-portala, već da ponudi svoj autentični doprinos grčevitoj radničkoj borbi – izjave jednog radnika i jedne radnice, koji su se u strahu da će izgubiti i 25,000 dinara kojima trenutno izdržavaju porodice, pridružili protestu. Dnevni list Danas objavio je podatak o oko 10,000 prisutnih na protestu, u tekstu koji verno prenosi protestnu atmosferu jedinstva i gneva.
No, činjenica je da ni Danas 17. jula, na sam dan protesta, nijedan veći naslov ili članak nije posvetio protestu, kao i da načelno zastupa kapitalističku jednačinu: jaki sindikati – ućutkano radništvo. Informer u svojoj frenetičnoj pokornosti režimu Aleksandra Vučića 18. jula piše o fijasku rušenja vlade sa 4,200 ljudi.
Negiranje radničkog očaja i njegovo medijsko blokiranje jesu kapitalističke tekovine, na koje se svaka vladajuća klasa – bilo DS-ovska bilo SNS-ovska – oslanja. S obzirom na to da je Vučić odlučio da krvoločno i bespoštedno liberalizuje srpsko tržište, morao je da ode korak dalje i zapečati od demokrata nasleđenu tradiciju ignorisanja.
Svakome ko se tog četvrtka oko podneva našao u blizini Narodne skupšine bilo je jasno da medijski mrak pod dirigentskom palicom Aleksandra Vučića, kao najglasnijeg eksponenta krupnog kapitala i borca za njegove interese, neće još dugo biti u stanju da zanemaruje toliku revoltiranost i odlučnost.
Međutim, ostaje ključno pitanje – kako je moguće da na skup od preko 10,000 ljudi, koji u podne zaustavljaju saobraćaj u centru glavnog grada, RTS ostane nem i nemušt?!
Mediji snose ogromnu krivicu za to što je, još uvek, za mnoge omasovljen radnički protest ostao sasvim ili nedovoljno zapažen. Srbijanski mediji pokazali su da nastavljaju trend zastrašivanja i nepostavljanja pitanja, prećutkivanja odgovornosti i ućutkivanja radnog naroda – trend koji je u vreme katastrofe u Obrenovcu demonstrativno ustoličio A. Vučić.
Univerzalno ignorisanje radničkog NE, uz tek po koji disonantni ton, 18. jula pretočeno je u gromoglasan kapitalistički poklič usvojenim zakonima o radu i PIO.