Za razliku od 1992, 1996/7. i 2000. godine, protesti kojima svedočimo danas odvijaju se u kontekstu generalne krize kapitalizma, piše Vladimir Unkovski-Korica.
Za mnoge mlađe ljude u Srbiji, masovni protesti predstavljaju noviju pojavu. Možda su učestvovali u protestima protiv „Beograda na vodi“ (ne tako) davne 2016, ili u aprilskim protestima protiv Vučićeve krađe na predsedničkim izborima 2017. godine.
No, većina mlađih ljudi nije imala priliku da vidi masovne pokrete na ulicama. To je velika razlika u odnosu na situaciju u kojoj se devedesetih godina nalazila generacija njihovih roditelja, kada su se masovne demonstracije održavale na svakih nekoliko godina.
Mnogi su o tim protestima slušali od roditelja, u školi ili u bleji sa društvom. Danas su u velikoj meri prisutna vrlo različita tumačenja tih protesta.
Za neke su oni predstavljali kraj jedne nedemokratske i nasilničke ere, a za druge veliku izdaju propraćenu sveopštom privatizacijom, raširenom nezaposlenošću i gubitkom osnovnog ljudskog dostojanstva.
Rezultat protesta devedesetih godina bilo je i jedno i drugo: s jedne strane, nakon obaranja Slobodana Miloševića više nije bilo bratoubilačkih ratova, ali s druge jeste došlo do intenzifikacije tržišnih udara na svakodnevni život.
Devedesete i današnjica
Možda to zvuči kontradiktorno, ali se savršeno uklapa u međunarodni kontekst devedesetih. Bila je to decenija zapadnog trijumfalizma. Štaviše, prodavali su nam priče da liberalna demokratija ide uz neoliberalnu ekonomiju: to je prirodan ishod ljudske istorije, tvrdili su.
Zato su masovni protesti u Srbiji jako često uključivali i radništvo. Radnicama i radnicima Srbije bilo je dosta Miloševićevog režima. Kolubara je 2000. godine bila ključna za njegov pad. Niko, međutim, nije išao na proteste sa zahtevom da mu se smanji penzija, ukine radno mesto, oduzme zdravstvena knjižica…
Ali niko nije znao za alternativu. Sve partije su nudile tada nov i naizgled uspešan: zapadni model. Ono staro, zvano „socijalizam“, nije uspelo – ako nije uspelo u velikoj zemlji poput Sovjetskog Saveza, kako bi moglo u maloj i izolovanoj Srbiji? To da je SSSR bio radnička država ili da je Miloševićev režim bio socijalistički bile su, naravno, zablude, iako su se ovi režimi tako (samo)nazivali.
No, zablude su potentna stvar. To nas vraća na današnju politiku. Kada je petooktobarska vlast pukla 2012. godine, svetska kriza kapitalizma uveliko je trajala – bio je to početak kraja onog poretka kom smo se 2000. pridružili sa velikim zakašnjenjem. Na vlast su stigli Vučić i vučićevci, koji su nastavili suštinski istu politiku privatizacija, šikaniranja, klijentelizma i dužničkog ropstva.
Zemlja je nastavila da propada. Narod je postajao sve besniji. Tako je od 2016. godine krenuo talas raznih protesta koji, međutim, nemaju jasnu ideju kako dalje. Oni u većoj ili manjoj meri artikulišu socijalne zahteve, ali bez političkog pravca. Zato ne čudi da su i protesti „1 od 5 miliona“, koji su krenuli krajem prošle godine i prelili se i u novu 2019, po sastavu i dometima prilično konfuzni.
Čudna su, ipak, vremena kada na iste antirežimske proteste izlazi garnitura od ekstremnih desničara iz Dveri, preko liberala poput Dragana Đilasa, sve do revolucionarne levice okupljene u Marks21, a u okviru šireg levog bloka. Takva je, međutim, i svetska situacija: stari režim propada, a na ulice pokušavaju da izađu svi, nudeći svako svoj pravac u uslovima velike polarizacije.
Protesti u svetu i politička polarizacija
Osvrnimo se na situaciju u Latinskoj Americi. Do pre samo godinu dana je najpopularniji čovek u Brazilu bio sada zatvoreni levičar i bivši predsednik Lula. Kada mu nije dozvoljeno da se kandiduje na izborima, pobedio je kandidat ekstremne desnice. Centar je takoreći nestao u toj zemlji. Sada i u ostatku Latinske Amerike kreće američka ofanziva uz pomoć lokalne desnice: primer su pretnje Maduru u Venecueli.
S druge strane Atlantika, širom Evrope, razgorevaju se protesti. Na predsedničkim izborima u Francuskoj 2017. godine, ekstremna desnica prošla je u drugi krug. Danas se održavaju ogromni protesti protiv neoliberalnog pobednika na tim izborima, Emanuela Makrona.
Među „žutim prslucima“ na ulici nalaze se razni, uključujući i desnicu; no, dominantnu ulogu sada igra radikalna levica. Za februar je najavljen generalni štrajk: jednodnevni od strane sindikata, kontinuirani od strane „žutih prsluka“ i Žan-Lika Melanšona, lidera radikalne levice.
Jasno je da stari centar svuda propada, a da se na ulicama odvija bitka za budućnost. U tom ključu treba shvatiti i okršaj između Dragana Đilasa i nas od pre nekoliko dana. To je simbolična bitka za značenje protesta za šire društvo. Postoje dve alternative.
Na čijoj ste strani ako ste na ulicama protiv Vučića?
S jedne strane je Savez za Srbiju. Ko ga čini? Pa, Đilas je tajkun koji je, između ostalog, uveo BusPlus i koji na proteste i na izbore izlazi sa ekstremnom desnicom, Dverima. Kako je on drugačiji od Vučića ili, čak, alternativa Vučiću, koji i sam brani tajkune i potiče iz tabora ekstremne desnice?
S druge strane je relativno mala, ali glasna levica, koja govori u ime radničke većine. Mi koji činimo tu levicu nećemo moći da preko noći zamenimo Đilasa kao glavna opoziciona opcija. To je, međutim, nužno ako želimo da oborimo režim, a da nam se ne ponovi scenario iz 2000. godine. Ne treba nam politika koja propada širom sveta. Treba nam nova, leva politika, koja stavlja čoveka iznad profita i radničku klasu iznad tajkuna.
Ukoliko ste saglasni, pridružite se levom bloku. Ukoliko želite korenite promene u Srbiji, učlanite se u Marks21. Dolazi vreme velikih okršaja u svetu, a budućnost je još uvek otvorena – sve može da ode udesno ili ulevo. Može da ode u korist onih koji puštaju fašiste s lanca, ili u korist radničke klase. To će se odraziti i na dalji tok politike u Srbiji. Što smo jači sada, to ćemo, kada taj trenutak okršaja nastupi, imati veće šanse da pobedimo.