Džamalu je ostalo samo jedno pitanje da bi pobedio u indijskom „Milioneru“ kada se oglasila sirena uz glas „vreme za današnju emisiju je isteklo“. Njegovo anksiozno iščekivanje nastavka šoua podstiče prekida koja ga baca u zatvor. Kako je moguće da jedan „čaj valah“ (čajdžija) iz kol-centra stigne dalje u kvizu od bilo kog advokata ili vojnog komandanta bez varanja?
Privezanog za akumulator „ispituju“ ga cele noci. Puštaju mu kviz i traže mu da objasni, pitanje po pitanje, kako je moguće da je znao odgovore. Svaki odgovor je urezan u Džamalovom sećanju kao prekretnica u njegovom neverovatnom mladom životu. Njegova priča nam se saopštava dok se priseća pitanja iz kviza.
Ovo je priča o Džamalu, njegovom bratu Salimu i ljubavi njegovog života, Latiki.
Braća ostaju siročad nakon što im je majka ubijena u anti-muslimanskom pogromu. Prisiljeni su da odu u sirotište i uskoro završavaju proseći. Da bi pobegli od svoje nesreće bave se mutnim poslovima i sitnim prekršajima.
Filmu prikazuje nekoliko mučnih scena, od kojih su neke prilično jasno dočarane, ali su uvek prenete sa beskrajnim optimizmom. Ovo je moderna bajka.
Deni Bojl je režirao film sa relativno nepoznatom glumačkom postavom koja trećinu filma govori hindu. Snimano je na lokaciji u Mumbaju koji su teroristički napadi godinu dana kasnije razorili.
Ovo je takođe i priča o gradu koji se razvija vrtoglavom brzinom, stvarajući nekoliko milionera, ali i milione siromašnih porodica koje se bore za opstanak, i koje žive u straćarama u siromašnim kvartovima. Oni su slumdogs (en: slum – deo grada u kom živi sirotinja, dog – pas).
Poređenja ove priče sa Čarslom Dikinsom su česta i nisu daleko od istine. Postoje očigledne paralele između modernog Mumbaja i viktorijanskog Londona. Surovost i pohlepa vlasti su očigledne, kao i duh onih ugroženih koji odbijaju da se predaju.
Džamal u jednom trenutku postavlja pitanje vezano za „Milionera“: „Zašto svi vole ovu emisiju?“ Latika odgovara: “To je šansa za beg, da uđeš u novi život.“ Taj san može da se ostvari. Džamal je nadomak bega.
Tokom filma se konstantno javlja opasnost od toga da se u pokušaju dočaravanja brutalnog realizma stvara ambivalentnost i odvojenost od publike, kao i od ozbiljnosti same teme. Mislim da, u celini, ipak uspeva da postigne svoj cilj. Insistiranjem na nadi u beg, on upoznaje novu publiku sa problemima indijskog društva, ali je ne šalje u očaj.
Karl Marks je za Dikinsa rekao da je „izneo u svet više političkih i socijalnih istina od svih profesionalih političara, publicista i moralista zajedno.“ Ovaj film je urađen u istom duhu.