Drugarica Mojca Žerak iz slovenačke studentske organizacije Iskra dala je intervju za naš sajt na temu studentskog pokreta i njegove uloge u progresivnim borbama u Sloveniji.
Razgovor vodio: Nemanja Pantović.
Za početak, reci nam kada je Iskra nastala, koji su bili vaši prvobitni ciljevi i kako se odvijala borba u prvim godinama funkcionisanja Studentske Iskre?
Iskra je nastala 2012. godine, kao organizacija grupe studenata/tkinja koja je želela nastupiti na studentskim izborima. Prvi plan je bio preuzeti studentsku organizaciju studenata/tkinja u Ljubljani (Študentska organizacija Univerze v Ljubljani, skraćeno ŠOU), preko koje bismo mogli da utičemo na neke veće društvene promene. Nakon što smo na izborima 2012. dobili dovoljno glasova za malo opoziciono poslanstvo u studentskom parlamentu, odlučeno je da se pravi veća organizacija koja neće biti fokusirana samo na oficijelnu studentsku politiku.
Godinu dana posvećeno je organizovanju strukture i postavljanju temelja same organizacije, kako bi ona mogla raditi u kontinuitetu. Nakon toga počeli smo se baviti problemima organizovanja studenata/tkinja i svim problemima koji su vezani za postojeću organizaciju studenata/tkinja Univerziteta u Ljubljani (ŠOU), koja važi za komercijalnu organizaciju i funkcioniše kao preduzeće a ne kao reprezentativna organizacija koja zastupa interese studenata/tkinja.
Prva manja akcija bilo je pokretanje kampanje protiv gradnje hotela koje je želela sagraditi ŠOU, a koju je pratio studentski referendum gde su studenti rekli „NE“ izgradnji hotela. To je bila naša prva mala pobeda. Nakon toga, ŠOU menja pravila studentskog referenduma i povećava kvorum na deset hiljada glasova (što je petina ukupne studentske populacije u Ljubljani), što je za nas bilo nedostižno. Usledili su druga akcija i drugi referendum u decembru 2013. godine. Naime, uvideli smo da je način da se promeni funkcionisanje neke organizacije promena njene strukture i njenih pravila. Zato smo napisali novi statut, koji bi ŠOU učinio više demokratičnom i transparentnom, kako bi ona zavisila od aktivnosti samih studenata i studentkinja a ne od onih izdvojenih i organizovanih u male klijentelističke grupe unutar parlamenta. Na glasanje nije izašlo dovoljno ljudi, ali smo samu činjenicu da smo motivisali 6000 ljudi da izađu na glasanje razumeli kao pobedu. Studentska publika u Sloveniji je pasivizirana i jako je teško motivisati je da se angažuje povodom političkih pitanja.
Nakon toga, usledila je jedna veća akcija, u aprilu 2014, protiv Zakona o visokom obrazovanju. 2000 ljudi se pojavilo na protestu; zbog tadašnje političke situacije u Sloveniji zakon nije prošao, a sama Iskra je delom doprinela da se to ne desi.
Nakon ove tri kampanje, sa 100 članova/ica, organizacija je spala na svega 20–30. Agitovanje i rad na terenu, koji su u periodu ove tri kampanje od članova/ica na momente iziskivali i po 12 časova rada, ostavili su nas izmorenim. Za vreme tih akcija, članstvo je sprovodilo odluke Izvršnog odbora, koji je na osnovi demokratskog centralizma dodeljivao zadatke članovima/icama. Bilo je to previše posla za obavljanje u tako kratkom periodu. Nakon toga, odnosi među članovima/icama su se zaoštrili. Postavilo se pitanje šta treba napraviti od Iskre tako da ona postane bolja za svoje članstvo. Godinu dana smo posvetili pitanju restrukturiranja same organizacije.
Struktura je promenjena, te se do danas naše delovanje temelji na radu radnih grupa, koje se bave različitim pitanjima – grupa za feminizam, za PR, visoko obrazovanje itd. Postoje i fakultetske ćelije koje se bave konkretnim pitanjima na svojim fakultetima. Radne grupe i ćelije biraju svog/ju koordinatora/ku, a između i unutar sebe debatuju o tome šta i kako radi organizacija. Na Centralnom odboru, koji je glavni politički organ, koordinatori/ke razgovaraju o delovanju cele organizacije. Postoji i Izvršni odbor, koji se bira na kongresu i koji je zadužen samo za tekuće poslove. Ukoliko nas, na primer, nazove neki/a novinar/ka, možemo momentalno odgovoriti i obaviti zadatke u kratkom roku. Kada imaš potpuno demokratsku organizaciju, teško je obavljati zadatke koji zahtevaju brz odgovor. S jedne strane, nova struktura je pomogla da se ljudi zadrže u organizaciji, a s druge je organizacija sada premalo centralizovana – postoje grupe koje se bave pojedinačnim problemima, ali nam na ovoj tački fali ukupno delovanje. U procesu smo rešavanja ove situacije.
Studentski aktivizam se u Srbiji i regionu često oslanja na plenume, zborove i druge varijante neposredne demokratije kao metod kojim će se donositi odluke i voditi studentska politika. Čini se da se ovaj model pokazao nepodobnim za ispunjavanje dugoročnih ciljeva za koje se studenti i studentkinje zalažu. Da li se organizacija koju je primenila Iskra pokazala funkcionalnijom?
Kada sve ostaje na ravni skupština ili plenuma, nastaju problemi već kada organizacija broji više od dvadeset članova/ica. Ono što se dešava jeste da dođe deset ljudi na sastanak na kome se donose odluke u ime cele organizacije – e, to je stvarno nedemokratično. Ako želimo imati veliku organizaciju koja ima za cilj da svakim danom postaje sve veća, onda je potrebna nekakva struktura. Potrebni su organi i njima odgovarajuće funkcije koje im posreduju odgovornost za ostvarenje ciljeva. Ukoliko oni ne ostvare dodeljene zadatke, naravno da članstvo treba imati opciju da im udeli kritiku, a da se oni odazovu na ovu kritiku. Mislim da direktna demokratija nije jedini način da jedno društvo bude stvarno demokratično. Treba imati onoliko direktne demokratije koliko je nužno, ali mislim da delegatski sistem održava organizaciju funkcionalnom kada je ona veća.
U Statutu Iskre postoji mogućnost delegatskog glasanja. Naime, nakon što jedna fakultetska ćelija ili radna grupa podnesu predlog na Centralnom odboru, koordinatori/ke idu nazad u svoje radne grupe, gde se o tom pitanju raspravlja i glasa. Izglasanu odluku koordinator/ka na kraju prenosi nazad, Centralnom odboru. Na svaka dva meseca organizujemo diskusije svih članova i članica. Politički, ova institucija bi se mogla staviti u istu ravan s kongresom: ono što se na takvim raspravama izglasa, svi organi moraju poštovati.
Dakle, u isto vreme može postojati i hijerarhija i demokratija. Nije mi poznata nijedna organizacija u Sloveniji koja je bazirana na skupštinama i plenumima, a da je jaka organizacija koja može napraviti neke promene. Stvar je u tome da čak i onda kada nemaš formalno vođstvo, nastaje neformalno – koje je gore od formalnog. Njega ne možeš kontrolisati, dok je za kontrolu formalnog potrebno nekoliko odredaba u statutu.
Koji bi to bio najmanji zajednički ideološki imenilac za članove/ice organizacije?
Ono oko čega nema nikakvih konflikata jesu antikapitalizam, antifašizam i antiseksizam. Teško je reći da li će se svi složiti oko ovoga – imamo dosta novih članova/ica – ali sebe smatramo za socijalističku organizaciju. Otvoreno smo socijalisti/kinje. Znamo svi kako je to kada se glasno priča o socijalizmu i komunizmu u bivšoj Jugoslaviji, tako da pazimo kako govorimo o tome. Posmatramo politiku iz perspektive radničke klase; kada pričamo o učinku politika i društvenim problemima, govorimo o njihovom učinku na generalni položaj radničke klase. Marksistička perspektiva teorijski, a [praktično]politički uvek socijalistička.
Reflektujući o protestima protiv Zakona o visokom školstvu 2014. godine, u Programu 2016–2017. se navodi kako je Iskra tada u javnosti nastupila sa univerzalnom i masovnom politikom; da je vaše delovanje bilo usmereno ka studentima/kinjama čije ste objektivne probleme interpretirali kao klasne. Kako su studenti i studentkinje reagovali na ovakav pristup i da li je on uspeo da poveže druge društvene grupe radničke klase sa borbom studenata/tkinja?
Donekle je uspeo. Podržalo nas je Društvo penzionera, Društvo za javno zdravstvo i zadobili smo podršku sindikata. Klasna linija privukla je puno drugih organizacija, ali nismo sigurni koliko je uticala na studente i studentkinje. Od strane drugih organizacija na levici imali smo punu potporu, ali još nismo sigurni da li je linija – „Student/kinja je radnik/ca“, dobra za nagovaranje studenata/tkinja. Mi smo puno agitirali za ovaj protest, možda i više nego za referendum o kome sam pričala, a na kraju je došlo manje studenata/tkinja nego na referendum. Nismo napravili neke valjane analize, ali mislim da je to delom zbog naše linije. Mi smo tada klasnu borbu hteli da obrazložimo preko ovog zakona, koji je bio neoliberalan, ali u vrlo apstraktnom smislu. Nije odmah uvodio školarine, ali bi neki deo studenata/tkinja koji nije bio tako dobar u srednjoj školi morao da plati deo svojih studija. Odlučili smo analizirati zakon preko klasne borbe i tako nastupiti – bilo je teško, ali je istovremeno bilo jako dobro za obrazovanje ljudi u organizaciji. Svi koji su bili aktivni u kampanji su puno naučili zbog toga što smo morali da razumemo pojmove koje pre nismo toliko dobro razumeli. Ova linija je bila super za samu organizaciju, za građenje veza sa drugim organizacijama, ali za same studente/kinje – teško je reći.
U pomenutom Programu se takođe navodi da je organizacija počela operisati i kao svojevrsni studentski sindikat – gde bi, odgovarajući na objektivne probleme sa kojima se suočavaju studenti i studentkinje, Iskra ujedno postala zastupljenija u studentskom telu. Kako se pokazao ovaj sindikalni pristup?
Kada smo odlučili da pokušamo sa sindikalnim pristupom, pristupili smo bavljenju realnim problemima studenata/tkinja. U situaciji kada je Ministarstvo za obrazovanje smanjilo stipendije za Erazmus studente i studentkinje, uhvatili smo se te konkretne stvari koja bi imala negativan efekat na mnogo studenata/tkinja i organizovali smo protest. Iako su rekli da ih neće smanjiti, na kraju je do toga došlo – bilo je prekasno da bismo mogli intervenisati. Dobili smo puno podrške u ovoj borbi. Preispitivali smo i pitanje pripravništva i prakse, koju mnogi studenti i studentkinje moraju da rade besplatno, zajedno sa sindikatom Mladi plus uradili smo kampanju, naišli smo na punu podršku studenata i studentkinja.
Da li se sama Iskra uključuje u borbe oko pitanja koja nisu samo studentska, a koje organizuju druge inicijative i organizacije?
Kada se u Ljubljani počelo govoriti o problemima izbeglica koje su počele ići kroz Sloveniju prošle godine, počela se stvarati platforma Protivrasistički front bez granica (Protirasistična fronta brez meja), gde je Iskra bila jedan od najaktivnijih članova platforme. Kada je opština htela srušiti Rog[1], bili smo aktivni u toj borbi. Trudimo se uvek biti u sprezi sa ostalim borbama, koje se ne tiču samo studenata/tkinja. U Sloveniji je veliki problem sa levicom taj što ona realno ne postoji. Iskra je jedna od najvećih organizacija na levoj sceni, te se često dešava da u nedostatku neke druge organizacije ili inicijative preuzimamo na sebe pitanja koja nisu striktno studentska – kada i ako za nešto imamo kapaciteta.
Na primer, u Sloveniji postoje organizacije koje se bave feminizmom, ali su sve male i impotentne. Radna grupa za feminizam je nedavno organizovala protest protiv seksizma na Univerzitetu u Mariboru, jer nije bilo drugih feminističkih inicijativa koje bi se bavile problemom seksizma na univerzitetu.
Da li je sama Iskra dobila podršku ostalih levičarskih organizacija i pojedinaca/ki?
Institut za radničke studije i pojedini profesori, na primer Rastko Močnik, daju podršku našem radu, uz feministički nastrojene profesorice koje potpomažu rad grupe za feminizam. Postoje i oni koji daju deklarativnu podršku našem radu. Održavamo dobre odnose sa anarhističkim kolektivima, sa kojima radimo na konkretnim projektima.
Vreme studiranja bi trebalo biti lišeno egzistencijalnog pritiska – kako se navodi u Programu, to je period koji pokušavate vratiti u „institucionalni balon“, koji bi zaštitio studente/kinje od potrebe za preranim izlaskom na tržište rada; to vreme želite vratiti kreativnosti, sticanju znanja i građenju društva. Kakva je trenutna uloga ŠOU kao krovne organizacije u rešavanju problema studenata i studentkinja, a kako tu ulogu vidi Iskra?
ŠOU se finansira direktno od studentskog rada sa skoro četiri miliona evra godišnje. Nama je problem to kako oni upotrebljavaju te pare – organizuju žurke, karijerna savetovanja, razne kurseve, kako bi tobože studenti i studentkinje postali kompetentniji i stekli više referenci, da bi se lakše zaposlili itd. Pored ideološkog aspekta, nama je problem i što sve te stvari studenti/kinje već mogu naći na tržištu. Postoji dovoljan broj studentskih zabava u gradu, ne treba da mi kao studentska organizacija trošimo novac studenata/tkinja kako bismo organizovali još ovakvih događaja. Nama nisu potrebne aktivnosti koje su već zastupljene na tržištu – studentska organizacija bi trebalo da se bavi drugim potrebama i problemima, onim koje tržište ne zadovoljava. Na primer, stipendijama – svake godine ih je sve manje i manje; mnogo studentskog rada nije regulisano, studenti/kinje radnici/e nemaju nikakvih radničkih prava, često se dešava da im poslodavci na kraju ne isplate zarade. Mi vidimo ulogu ŠOU kao sindikata koji će sve konkretne probleme studenata/tkinja rešavati i tako koristiti sve ove pare dobijene od rada studenata i studentkinja.
Da li dugoročni cilj Iskre ostaje da ostvari dominaciju u ŠOU?
Većina članova/ica Iskre i dalje želi da preuzme ŠOU i to vidimo kao svoj primarni cilj, zbog toga što onda imaš instituciju koja ima poziciju u politici, postoji infrastruktura i direktan pristup studentima/kinjama, kao i novac koji omogućava da se profesionalno baviš nekim pitanjima. Ovo je pitanje entrizma – da ili ne. Postoje ljudi u organizaciji koji jesu za ulazak u institucije, naravno pod našim uslovima, i oni koji su protiv entrizma načelno. Ja se nadam da ćemo za četiri godine imati dovoljno kapaciteta da preuzmemo studentsku organizaciju kako bismo preko nje studente/kinje mogli uključiti u širu društvenu borbu, koja se ne bi ticala samo studenata/tkinja. ŠOU vidimo samo kao sredstvo kojim bismo od studenata/tkinja mogli napraviti, da tako kažem, revolucionarni subjekt.
Obrazovanje je u Sloveniji nominalno besplatno. Koliko studije zaista koštaju same studente/kinje i njihove roditelje?
Najveći trošak snose oni koji su s drugog kraja Slovenije, a moraju živeti u Ljubljani za vreme studija. Ja bih rekla da onima koji žive u domovima treba 300 evra mesečno da pokriju troškove života, gde ubrajam ishranu, smeštaj i ostalo, dok oni koji žive u privatnom smeštaju troše prosečno 450–500 evra. Četvrti rok za polaganje ispita je naplativ – Univerzitet u Ljubljani za četvrtu prijavu naplaćuje 170 evra. Država dodeljuje dodatak na stipendiju kada studiraš nešto što je ,,perspektivno“ – ko god da to određuje (smeh). Svake godine dolazi do smanjenja budžeta za visoko obrazovanje, novi zakoni i statuti sve više prisiljavaju fakultete da deo sredstava pribave sa tržišta, što znači da treba da nađu preduzeća koja će ih sponzorisati. Ako fakultet negativno posluje, sam je odgovoran za propuste u svome menadžmentu. Sve više se na fakultete gleda kao na firme, a ne kao na obrazovne institucije.
Da li su česti slučajevi komodifikacije fakulteta? Upražnjavaju li privatne kompanije finansijske rupe u budžetu koje je država stavila fakultetima u zadatak da skrpe?
To se događa. Najlepši primer toga vidi se na Ekonomskom fakultetu, gde postoje slušaonice koje se zovu Merkator i Hipo. Ne samo da firme dolaze u pokušaju da nagovore studente/kinje da prihvate posao na kome će raditi besplatno ili za male pare, već imaju i svoje reklame na fakultetima. Ljudi se posle fakulteta ne mogu zaposliti na onaj način kako se podrazumevalo u prošlosti. Možeš raditi preko studentske agencije ili na drugi prekarni način. Zbog toga je često kupovanje studentskog statusa[2]. To je jedini način da ljudi rade. Status studenta/kinje u Sloveniji je neka vrsta socijalnog korektiva zbog kojeg se i procentualna nezaposlenost u Sloveniji čini malom, dok u stvarnosti, radeći takve poslove, ne možeš zaraditi minimalnu slovenačku platu. Pri tom se ne nalaze u radnom odnosu i nemaju nikakva radnička prava. 75% mladih koji su zaposleni rade na ovaj način, dok su ostali često zaposleni preko podjednako prekarnih honorarnih ili autorskih ugovora, gde rade puno radno vreme bez plaćenih doprinosa. Mnogo ljudi ne shvata da ova vrsta zapošljavanja nije u skladu sa zakonom. Sve više ljudi shvata prekarne odnose kao odnose slobode – ja sam slobodan, ako ne želim ovde raditi mogu ići negde drugde, mogu raditi više poslova za više poslodavaca ako želim itd. Nakon što rade nekoliko godina u ovakvom odnosu, onda valjda promene poziciju.
Raspad Jugoslavije je bivše republike stavio na različite istorijske putanje; to je uslovilo drugačiji razvoj pojedinačnih sistema visokog obrazovanja, što je dovelo do različitih problema povodom kojih se studentske borbe vode. Da li u ovakvoj situaciji postoji perspektiva za regionalnu saradnju? Ako da, na kojoj liniji bi se takav savez stvorio?
Na liniji protiv Bolonjske reforme. Zajednička kritika te reforme i predlog boljeg sistema visokog obrazovanja bi po meni činili ukupnu liniju sa kojom bismo mogli istupiti u internacionalnu javnost. Živimo u nekoj varijanti fašizma, koji nije nacionalni fašizam, čije posledice najviše osećaju republike sa periferije Evrope. Ne možemo protestovati protiv nacionalnih vlada, jer ovde u Sloveniji uvek usledi odgovor koji glasi – „Mi reforme moramo napraviti jer od nas tako traži Evropska unija“. Svi znamo kakve su te reforme, to su neoliberalne reforme koje krate javno zdravstvo, javno obrazovanje, privatizuju državne firme… Slovenija je na vrhuncu ovog procesa koji propagira Evropska unija. Ako želimo biti uspešni, smatram da moramo više raditi na internacionalnoj ravni – danas je teško postići značajne promene obraćajući se nacionalnim vladama.
[1] Nekadašnja ljubljanska fabrika bicikala, transformisana u društveni centar, skvot, koncertni prostor, galeriju.
[2] Ovaj metod zapošljavanja se često zloupotrebljava. Česti su slučajevi da poslodavac zapošljava svoje zaposlene kao studente/kinje, a da oni/e to nisu, kako bi uštedeo na porezima i doprinosima. Uz dozvolu studenata i studentkinja, zaposleni koji rade na njihovo ime i kao naknadu za preuzet rizik studentima/kinjama prebacuju deo zarade.