Vladimir Unkovski-Korica se osvrće na prve korake novih gradskih vlasti u Zagrebu.
Kada je zeleno-leva koalicija pobedila u Zagrebu i Tomislav Tomašević preuzeo dužnost gradonačelnika početkom juna meseca, Hrvatska se nalazila pred političkom snagom koja je obećavala nešto novo.
Nešto više od mesec dana kasnije, Možemo! ne deluje kao ozbiljna pretnja poretku u Hrvatskoj. Neposredno nakon preuzimanja gradske vlasti, Tomašević je već najavio mere štednje, usled lošeg finansijskog stanja koje je nasledio.
To nije bio obećavajuć početak za snagu koja je u očima mnogih jasno predstavljala levu i zelenu alternativu, u poređenju sa partijama kao što su HDZ i SDP.
Nedugo potom, usledila su nova razočaranja. Umesto da iskoristi priliku da napravi simbolički raskorak sa SDP-om – čiji član, Zoran Milanović, ujedno i predsednik države, pokušava da se pokaže kao veliki patriota odlikovanjem penzionisanih generala HVO-a na godišnjicu Oluje – Luka Korlaet, zamenik gradonačelnika, naprotiv polaže venac na grob Franje Tuđmana.
Zamislite samo kada bi predstavnice ili predstavnici, recimo, Pokreta Ne davimo Beograd, polagali venac Slobodanu Miloševiću!
Nažalost, politička platforma Možemo! izgleda kao da se veoma brzo „upristojila“ na vlasti. Naznake smo već videli, između ostalog kada je Možemo! raskinula koaliciju sa Radničkom frontom zarad elektoralnih kalkulacija pre gradskih izbora.
Možemo! je šarenolika platforma, koja spaja sve od eko-socijalista do levih liberala. Međutim, logika pokreta koji priča o tome da treba da održi jednu nogu na ulicama a drugu u institucijama, takva je da će uvek ojačati leve liberale.
To je zato što svaki pokušaj upravljanja državnim institucijama (pa i onim lokalnog karaktera) u korist većine nužno dovodi do sukoba sa kapitalom.
Štaviše, državni aparat, čak ni lokalni, nije odsečen od klasnih borbi, već je vezan za kapital na mnoštvo načina. Zamislite samo kako je u Zagrebu, nakon korumpirane vlasti bivšeg dugogodišnjeg gradonačelnika Bandića.
Da bi se bilo koja politička opcija oduprla kako kapitalu tako i njegovom državnom aparatu, ona mora prvenstveno da bude locirana u društvenim borbama i u radničkoj klasi, te usmerena protiv kapitala i institucija.
Putanja platforme Možemo! svakako je mogla da bude drugačija da je njena pobeda na izborima korišćena da ojača samopouzdanje glasačkog tela koje je verovalo da Možemo! predstavlja potencijal za drugačiju politiku.
Kada bi društveni pokreti bili jaki i sindikati borbeni, ne bi bilo tako lako krenuti klizavim putem koji vodi potpunoj kompromitaciji.
Jasno je, međutim, da većina u platformi Možemo! nikada nije videla svoju ulogu u obaranju institucija. Istovremeno, nivo borbenosti odozdo i dalje je dosta nizak, a leve snage koje bi mogle da doprinesu njegovom oporavku, poput Radničke fronte, još su isuviše male da bi mogle da ponude alternativu.
Ukoliko Možemo! nastavi ovim putem, proizvešće veliko razočaranje među svojim pristalicama, što može da ojača desničarske snage, poput HDZ-a i Miroslava Škora.
Ipak, raspoloženje za progresivne promene postoji, čemu svedoči sam proboj platforme Možemo! i rast popularnosti levičarskih ideja u Hrvatskoj. Ukoliko se osnaže vanparlamentarne društvene borbe i njihovi levi nosioci, ima prostora za nadu – ne samo u Hrvatskoj, već u čitavom regionu.