Pre 32 godine, Nišlijke i Nišlije ostvarili su svoju davnašnju želju i izgradili aerodrom. On nije dobijen na poklon, za njega nisu sklapani sporazumi sa MMF-om, šeicima, Rusijom, Kinom… Sredstva za njegovu izgradnju skupljena su isključivo dugogodišnjim izdvajanjem iz plata radnica i radnika, s nadom da će on doprineti razvoju Južne Srbije. Samim tim, aerodrom je neotuđivo vlasništvo svih Nišlijki i Nišlija.
Iako je u svom kratkom veku „preživeo“ velike izazove, sankcije, kao i gotovo potpuno uništenje u bombardovanju, aerodrom nije promenio vlasnika. Prvobitno je njime upravljala radna grupa Aerodrom Niš koja je postala javno preduzeće, a od 2000. godine upravu preuzima grad Niš.
Zbog ulaganja Republike Srbije u niški aerodrom, prvenstveno nakon bombardovanja, Vlada sada zahteva da se vlasništvo nad aerodromom ustupi državi. Ovo je vid ucenjivanja koji nije uobičajen u svetu; tako je, na primer, norveška vlada 2003. godine uložila velika sredstva u rekonstrukciju aerodroma, ali nije tražila da se on preda Norveškoj – stanovište koje Vlada Srbije očigledno ne zastupa. Zašto?
Sa niškog aerodroma trenutno lete tri low cost kompanije, što znači da bi putnik iz Niša za let ka Milanu platio 40 evra, dok bi u Beogradu platio tri, ako ne i četiri puta više. Poslednjih godina se povećava rast broja putnika, pa je tako prošle godine letelo oko 300.000 ljudi. Time je ovo jedan od aerodroma koji se najbrže razvio u Evropi u poslednjih nekoliko godina.
Uspeh, a i samo postojanje niškog aerodroma vlastima je čmičak na oku. Na svakom koraku vidljivo je da vlast želi da zatre sve tragove „komunizma“, a aerodrom je jedan od poslednjih podsetnika na to doba. Dalje, niški aerodrom ugrožava najveći uspeh i ponos Aleksandra Vučića, beogradski aerodrom. Kako je i sam Vučić rekao u jednoj od svojih izjava:
to što oni u Nišu nisu razumeli je da smo mi sve vreme pustili da se razvijaju ali su oni sve vreme smanjivali kapacitete Beograda.
Poslednje, ali verovatno i najvažnije, iako možda zvuči paradoksalno: niški aerodrom je prepreka za stvaranje dobre klime za strane investitore. Pored jeftine radne snage, poreskog raja (koji vlast naziva olakšicama), poklanjanja zemlje u aranžman stranim investitorima, nudimo i uništavanje svega što stoji na putu njihovom uspehu. Tako je Vlada potpisala ugovor sa francuskom kompanijom Vinci i time najavila moguća ograničenja broja putnika na ostalim lokalnim aerodromima, uključujući i niški aerodrom (otprilike milion putnika u narednih 12 godina, kako je izjavio Vučić).
Pritisci vlasti na grad Niš doveli su do organizovanog otpora. Naime, 31. marta počeli su protesti na ulicama grada u organizaciji UPSS-a, Lokalnog fronta iz Kraljeva, kao i inicijative „Ne damo niški aerodrom“, da bi ih kasnije podržala i Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“. Protesti su se nastavili posle praznika, a broj uključenih i njihovi zahtevi ne jenjavaju ni 10 dana kasnije. Građani i građanke rešili su da sudbinu aerodroma preuzmu u svoje ruke, a ne da je prepuste partijskom diktatu, i odlučni su u jednom – vlasnik niškog aerodroma nije država, već grad Niš.
Zbor građana i građanki Niša organizovan je 10. aprila. Sam taj čin govori nam koliko ljudi ne veruju birokratskoj politici i takozvanoj demokratiji u gradu. Tog dana donesene su i odluke zbora:
Zbor
građanki i građana Niša
je dana 10. aprila 2018. godine doneo sledeću
Odluku
Aerodrom „Konstantin Veliki“ u Nišu je neotuđivo vlasništvo svih građanki i građana Niša.
Ovom odlukom Zbora građanki i građana Niša stavljaju se van snage rešenja Gradskog veća Grada Niša broj: 448-1/2018-03 i broj: 448-2/2018-03, od 04. 04. 2018, koja je potpisao predsednik Gradskog veća Grada Niša Darko Bulatović („Službeni list Grada Niša“, broj 125/2008).
Navedenim rešenjima su utvrđeni sledeći predlozi:
Predlog odluke o prenosu udela i osnivačkih prava nad Javnim preduzećem za aerodromske usluge „Aerodrom Niš“ Niš i
Predlog rešenja o prenosu prava javne svojine Grada Niša u javnu svojinu Republike Srbije, neposrednom pogodbom i bez naknade, na građevinskom zemljištu koje čini kompleks Aerodroma „Konstantin Veliki“ u Nišu.
O ovome je trebalo da se odlučuje na sednici Skupštine grada Niša koja je zakazana za 10. 04. 2018. godine. Sednica Skupštine je odložena zbog velikog građanskog nezadovoljstva u Nišu pred mogućnošću da aerodrom „Konstantin Veliki“ u Nišu bude otuđen od njegovih istinskih vlasnika – građanki i građana Niša.
Gubitak vlasništva nad aerodromom „Konstantin Veliki“ u Nišu bio bi poslednji čin trodecenijskog uništavanja, nekada vrlo razvijene i snažne, privrede Niša koja je podizana velikim pregnućem mnogih generacija Nišlijki i Nišlija.
Mi, građanke i građani Niša, dugujemo svim pregaocima i graditeljima našeg grada i samima sebi da sačuvamo naš aerodrom, koji je važan i nezamenjiv činilac privrednog opstanka i razvoja Niša i Jugoistične Srbije, a time i Srbije u celini. Zato zahtevamo da se dosledno poštuje ustavno načelo o ravnomernom razvoju Srbije. Zato smo nepokolebljivi u zahtevu da Niš i Jugoistočna Srbija ne smeju više biti najnerazvijeniji deo Srbije.
Zbor građanki i građana Niša zahteva da Skupština Grada Niša u potpunosti poštuje građansku volju koja je utvrđena u ovoj odluci demokratskom procedurom.
U praksi smo videli da firma koja plaća porez na dobit, plaća porez samo u gradu u kome joj se nalazi predstavništvo, pa samim tim, predajom aerodroma Vladi Srbije, takse za letove ne bi ubirao grad Niš, kao do sada, već grad Beograd.
Za razliku od niškog aerodroma, u Nišu postoje brojna javna preduzeća kojima je mnogo neophodnija pomoć države. Zašto država pomaže aerodrom koji je uspešan a ne Goricu, preduzeće koje je godinama u finansijskim problemima i čiji je vođa sindikalaca pre dva meseca dobio otkaz? Gorica je primer političkog uništavanja komunalnih preduzeća u Srbiji, čije radnice i radnici štrajkuju od prošle godine zbog neisplaćenih zarada.
Oni su marginalizovani od strane vlasti, okarakterisani kao paraziti, nesposobni i lenji, koji ne bi trebalo da se usude da traže pomoć države, već da je podrže u borbi za prosperitet. Umesto što štrajkuju, trebalo bi da sačekaju otvaranje stranih kompanija u kojima ih čeka svetla budućnost dvanaestočasovnog radnog vremena za koje se isplaćuje minimalac, nošenja pelena i ostalih poniženja kojima smo izloženi.
Ponašanje i delovanje vlasti nastavak je njenog napada na javna dobra u Srbiji i priprema za njihovu rasprodaju privatnim investitorima, jer nisu bitne opšte potrebe ljudi već isključivo profit.
U gradu u kome cvetaju nezadovoljstvo, siromaštvo i nezaposlenost, mi se moramo solidarno suprotstaviti još jednom u nizu privatizacijskih napada i produbljivanja siromaštva. Protesti bi mogli da dovedu do jačanja vanparlamentarne opozicije uključene u socijalne borbe, kao i do jačanja levice na jugu, kao što se desilo u Beogradu na „aprilskim protestima“. Protestima su se ovih dana pridružili i nekadašnji radnici sada privatizovanih fabrika, što pokazuje da se ovde ne radi samo o aerodromu, već da koreni nezadovoljstva sežu mnogo dublje od samog pitanja predaje aerodroma.
Dođite na proteste i podržite Nišlijke i Nišlije u njihovoj borbi! Jer ako avioni ne budu leteli iznad Niša – leteće gradonačelnik.