Srbija je prekjuče glasala. Pobedili su oni. Ubedljivo. A svi smo izgubili. Još ubedljivije. Njihov trijumf je bio očekivan po svim anketama i prognozama. Kao i naš poraz. Nije bilo iznenađenja. A nije se moglo ni očekivati. Ne zbog pobede vlasti, već zato što opozicije nije bilo. Građanska opozicija godinama unazad dokazuje da se bori samo za sopstveni interes, a ne za demokratiju, građane i radnike. Tu je zapravo naš poraz. Zbog toga smo svi izgubili ovu bitku. I ko je kriv?
Ja sam kriv! I ti čitaoče koji čitaš sada ovo. I oni koji nisu glasali. Krivi su i oni koji su glasali. I oni koji su dali glas vlasti su krivi. Mi! Svi mi smo krivi!
Zato što smo navikli da trpimo i ne borimo se za svoja prava. Zato što gubimo vreme gledajući rijaliti šou programe, a ne zanima nas neprestana pljačka zemlje. Zato što nam obrazovanje postaje polako ali sigurno samo privilegija bogatih. Zato što politička elita uvek službuje krupnom kapitalu i tajkunima. Zato što je milion nezaposlenih. Ali, mi ćutimo!
Zato što je mentalni okvir devedesetih još uvek u velikoj meri prisutan, i orgijamo s njim i dan danas. Zato što je na onomadnjim izborima ”preobraženi” Vučić bio prvi, a ”preobraženi” Dačić drugi. Zato što nazivaju ekstremistima one koje imaju izraženu kritičku svest. Zato što nam ne dozvoljavaju da se borimo za socijalnu pravdu. Zato što smo toliko nemarni da dozvolimo uspon fašističkih partija i organizacija kao što su DVERI, SNP NAŠI, 1389, Treća Srbija, Obraz. Zato što smo po ustavu sekularna država, a SPC se meša u visoku politiku i društvo u ogromnoj meri. Ali, mi ćutimo!
Zato što za svo ovo vreme nismo uspeli da stvorimo narodnu opoziciju, koja će se boriti i braniti interese naroda. Zato što su ljudska prava ugrožena. Jedan ”uspešno” održan gej prajd. Zato što su manjinska prava ugrožena. Zato što postoji dominacija tog zaostalog patrijarharnog obrazca i nasleđa. Zato što su žene u neravnopravnom položaju. Zato što smo toliko nisko spali i privhatili vrednosne sisteme gde je sramota biti pametan i obrazovan. Zato što ti znaš bolje od mene i zato što će već neko da mi sere kako se pravim pametan. Ali, mi ćutimo!
E pa, ja neću da ćutim! Nikad i nisam. I ne mogu. I da vam kažem još nešto. Biće još gore. O da, biće. Ali, opet, ne želim da prihvatim da kao društvo postajemo kolektivni mazohisti. Pojedinci kao pojedinci jesu nemoćni. Međutim, prava snaga leži i udruživanju i solidarnosti. Danas moramo početi da gradimo bolje sutra. Nova partija, novi ljudi, nove ideje. Razmislite o tome. U suprotnom, sve će ostati isto. Zauvek.
Preuzeto sa: http://nikolacupas.wordpress.com/2014/03/18/necu-da-cutim-2/