U prethodnih nedelju dana posvedočili smo zaoštravanju krize u EU, a Vlada Srbije još poneki put okrenula je leđa radničkoj klasi.
Sveže prispeli ministar finansija, Siniša Mali, juče se sastao sa stalnim predstavnikom MMF-a u Srbiji, Sebastijanom Sosom, svečano najavljujući ponovni dolazak MMF-ove delegacije u Srbiju početkom sledeće nedelje i novi „stabilizacioni“ aranžman. Odlazeći gradonačelnik Beograda, jedan od najpouzdanijih Vučićevih mahera i dosledni čuvar privatnoinvestitorskih interesa „u korist naroda“, uverio je Sosu da će i nova gradska vlast nastaviti gde je on stao u razvoju javnih investicija u glavnom gradu.
U to ne sumnjaju nijedan stanovnik niti stanovnica Beograda koji su se u četiri „male“ godine uverili da gradska vlast predstavlja produženu ruku SNS-ovog režima, ma koliko postavljeni gradonačelnici bili „nestranačke ličnosti“. Takav je i novopredloženi gradonačelnik, profesor Medicinskog fakulteta, hirurg i direktor dečje bolnice u Tiršovoj, Zoran Radojičić, koga je istaknuto prvo mesto na SNS-ovoj listi potencijalnih gradskih odbornika/ca još u aprilu kandidovalo za kontrolu nad vidljivom rukom šamaranja javnog interesa stanovnika/ca Beograda.
Ipak, vlast ne opslužuje privatni interes samo u Beogradu, već uzduž i popreko čitave Srbije. U Kragujevcu je privremeno obeshrabrila upornu borbu Zastavinih oružarki i oružara protiv sve izvesnije privatizacije fabrike; u Prijepolju odbija i da razgovara sa proizvođačima malina koji već danima blokiraju magistralni put ka Crnoj Gori, protestujući protiv preniske otkupne cene malina koju otkupljivači prodaju po znatno višim cenama. Šta država može protiv neumoljive „nevidljive ruke“, sem da joj se nađe?!
Ministar za živopisne izjave, Zoran Đorđević, tvrdi da država ipak može još nešto: da tretira radnička prava kao Sveto pismo. Sudeći po dosadašnjem učinku ovog svestranog zaštitnika i radnika i poslodavaca (i svih pod kapom nebeskom), Đorđević u svojim čitalačkim pustolovinama još uvek nije odmakao od mizoginih redaka iz pera Jovana Dučića.
Premda se u svetinju ne dira, radnička prava će ove godine pretrpeti niz značajnih udaraca: od donošenja novog, po najavama sudeći, još restriktivnijeg Zakona o štrajku, do zakonskog regulisanja tzv. rada na lizing koje će ostaviti sve rupe potrebne za nesmetan nastavak eksploatacije radnika/ca – s tim što više neće moći da se kaže da privremeno-povremeni poslovi nisu obuhvaćeni zakonom. Krajnji dometi opozicione kritike se ostvaruju: Srbija ide putem pravne države, a pravo je, kao i u svim uređenim evropskim državama, na strani kapitalista.
Za razliku od već hronično monotone opozicione scene u Srbiji, slovenačka opozicija – i pozicija – nakon vanrednih parlamentarnih izbora izgleda bitno drugačije. Veliki pad prethodno vladajuće partije centra, SMC Mira Cerara, omogućio je da na izborima pobedi desničarska SDS Janeza Janše, osvojivši 25% glasova; uz nju, desnu, pa i krajnje desnu politiku zastupaće i SNS, koja se posle sedam godina sa osvojenih 4% vraća u parlament. S druge strane, značajan uspeh ostvarila je slovenačka Levica, osvojivši 9%. Iako njen uspeh pokazuje da među glasačima/cama postoji želja za drugačijom politikom, ostaje otvoreno pitanje kako će se Levica odnositi spram čak pet partija centra u parlamentu – da li će crpeti snagu iz vanparlamentarnog pokreta kako bi politiku vukla ulevo, ili će biti kooptirana od (desnog) centra.
Jedino dosledna leva politika može ponuditi odgovor na duboku ekonomsku i političku krizu u kojoj se Evropa nalazi. „Evropsko jedinstvo“ puca po šavovima, a na krhotinama kompromiserske politike centra uzdiže se ojačana desnica. U Italiji se bezbojni „populizam“ Pokreta Pet zvezdica slio u koaliciju sa krajnje desnom Ligom, a evroskeptični Paolo Savona, ako već ne ministar finansija, postao je ministar za evropske poslove. Španija je dobila novog premijera iz redova socijalista nakon što su korupcijski skandali odagnali poverenje u Marijana Rahoja; no, i Paolo Sančez, kao i Rahoj, u svom pristupu gorljivom katalonskom pitanju ističe neprikosnovenost jedinstvene Španije. Istrošeno jedinstvo EU – i nemački interes u njemu – pokušava da spase i Angela Merkel, predlažući osnivanje Evropskog monetarnog fonda kao protivteže diktatu MMF-a (i SAD) u Evropi.
Desnica ne nudi alternativu kapitalizmu, već samo predlaže prestrojavanja u redovima moćnika. Direktno služenje Nemačkoj umesto SAD, ili Rusiji umesto Zapadu, ne menja činjenicu služenja kapitalističkim interesima. Istovremeno, desnica podriva izglede za internacionalističku solidarnost. U to smo se i sami uverili kada su prošle srede Šešelj, Miša Vacić i ostatak ultradesničarske bratije izašli na ulice sa zahtevom da se ukine beogradski festival Mirëdita, dobar dan, koji već šest godina podstiče kulturnu razmenu između Srbije i Kosova. Dok stav desnice ne iznenađuje, levičari i levičarke koji su „progutali“ pristrasne napise srpskih medija, ili izvagali da je festival suviše „liberalski“ da bi izašli na crtu srpskoj desnici – ili koji su se, čak, stavili na stranu srpske desnice – treba da porazmisle kakvu alternativu sistemu nacionalističkih podela u službi klasnog sukoba sa svoje strane nude.
Što se Marks21 tiče, nastavljamo da nudimo socijalističku alternativu, politiku jedinstva balkanskih naroda u borbi protiv naših zajedničkih izrabljivača i odbijanja da služimo kapitalističkim interesima. Ojačajte nas u toj borbi – pridružite nam se!