Vraćamo se svojoj staroj rubrici, Nedelja za nama. Svakog ponedeljka čitajte o političkim događajima u Srbiji i svetu koji su obeležili prethodnu nedelju. Piše Anja Ilić.
Naš region prošle nedelje uvezao je jedan tipičan, svakodnevni fenomen: nasilje nad ženama, uključujući i ono sa smrtnim ishodom. Ubijena socijalna radnica u Đakovu u Slavoniji. Žena koju je (zamalo) bivši suprug usred bela dana izbo nožem ispred autobuske stanice u Pančevu umrla od posledica povreda. Sveže objavljeno OEBS-ovo istraživanje o nasilju nad ženama u Crnoj Gori pokazalo da preko 80% žena koje su iskusile seksualno i/ili fizičko nasilje od strane svog partnera isto ne prijavljuje nadležnim institucijama, jer nemaju poverenja u njih. A partnersko seksualno i/ili fizičko nasilje iskusila je jedna od pet žena u dotičnom istraživanju.
„Same su krive!“, reći će mnogi. „Što ne napuste muža? Što ne prijave policiji? Ma sve se mislim da je ona bez putera na glavi… Da ga nije nečim isprovocirala?“ Patrijarhalni impuls je da u svakom novom slučaju porodičnog nasilja tražimo – posebno muškarci traže – „frigidnu“ suprugu koja nije htela da ispuni muževljeve seksualne apetite, ili da u svakom novom slučaju silovanja tražimo prekratku suknju ili previše dekoltiranu majicu koja je „pozivala“ na seksualni napad. Patrijarhalnom impulsu ne podležu tamo neki muškarci izvan našeg vidokruga; žene najčešće stradaju kao žrtve partnerskog nasilja, a ni najprosvećeniji, najprogresivniji muškarci (pa ni žene) neće se setiti ABC-a feminizma kada se ispostavi da je neki njihov poznanik ili drug seksualni napasnik i nasilnik – tada, kao po pravilu, „Ne bi on“, a sve „one“ koje su smogle hrabrosti i snage da progovore podvrgavaju se rigoroznoj proceduri svaljivanja krivice na žrtvu.
Da ni visokoobrazovani muškarci, ni levičari, a ni žene nisu pelcovani protiv patrijarhata, već danima, u javnom prostoru i na društvenim mrežama, dokazuju reakcije na otvoreno pismo koje je šest žena uputilo javnosti, zahtevajući tek to da se ne obrću uloge nasilnika i žrtve (tj. žrtava) u slučaju Zorana Ćirjakovića. Ćirjaković je novinar i predavač na Fakultetu za medije i komunikacije koji već niz godina, na različite načine, proganja i maltretira najmanje ovih šest potpisnica otvorenog pisma, a za šta postoje nedvosmisleni, dokumentovani dokazi (neki od njih vidljivi su i u samom pismu).
U Ćirjakovićevu odbranu protiv „linča“ odmah je skočio Čedomir Antić, profesor Filozofskog fakulteta i predsednik Naprednog kluba – konzervativnog građanskog udruženja koje se, između ostalog, zalaže za obnovu parlamentarne monarhije u Srbiji – a kog se studenti i studentkinje koji su učestvovali u blokadama Filozofskog fakulteta živo sećaju po fizičkim nasrtajima na studentkinje, da bi ponovio opštu neuralgičnu tačku desnice u Srba: ne pamti ovakav progon (Ćirjakovića, ne žena, naravno) još od Brozovog progona profesora/ki s početka sedamdesetih godina! On je pažljivom analizom došao do zaključka da su dokazi o maltretiranju i proganjanju od strane Ćirjakovića koje žene prilažu zapravo istrgnuti iz konteksta, i da je prava žrtva progona i „moralne egzekucije“ – sam Ćirjaković! Neslavno za jednog istoričara, nije priložio ama baš nijedan dokaz kojim bi potkrepio svoje tvrdnje.
Ćirjakovića je, u vrlo sličnom tonu – progona „svih koji iznose drugačije mišljenje“ – skočila da brani i Maja Gojković, predsednica Skupštine. Njena odbrana je samo malo manje cinična od čitavog jednog teksta – vešto skrojenog, par ekselans populističkog – koji je u Politici objavio, ni manje ni više, predsednik Vučić. U tekstu nazvanom „Elita i plebs“, smeštajući sebe međ „običan narod“, Vučić se razračunava sa onima koje naziva „lažnom elitom“ ili „kvazielitom“, u koju smešta sve od Jova Bakića do Sergeja Trifunovića, a koja ubogom narodu ne dozvoljava da iskaže drugačije mišljenje. Ćirjakovića u tom tekstu ne pominje, ali bi se i on, bez ikakve sumnje, mogao svrstati u arsenal „nedužnih žrtava“ koje, evo, sad i neke tamo javne intelektualke, aktivistkinje, novinarke, profesorke razvlače po našoj, inače za drugačije mišljenje izrazito otvorenoj, štampi.
Kada se bilo ko od nas usudi da na vest o nasilju nad nekom ženom, ili o ubistvu još jedne u nepreglednom nizu, odreaguje sa „Pa što nije rekla nešto?“, neka se seti ovih reakcija na jedno jedino otvoreno pismo. Od omalovažavanja i obezvređivanja žena koje nisu pristale na društveni zavet ćutanja o nasilju – ma koje vrste – kom su izložene, do isprebijanih i ubijenih, tih istih ili drugih žena, put je mnogo kraći nego što su kritičari prokazane kategorije „feministkinja“ spremni da priznaju.
Blaženka Poplašen, ubijena socijalna radnica iz Đakova, jeste progovorila. Još sredinom maja uputila je pismo mesnoj policiji, u kom je upozorila da njen štićenik – a sada i njen ubica – Andrija Drežnjak često dolazi u centar za socijalni rad, da je agresivan i da postoje indicije da će uskoro pribaviti vatreno oružje. Policija nije reagovala. P.M. iz Pančeva, koji je svojoj supruzi D.M. zadao smrtonosne povrede nožem, odranije je poznat policiji; D.M. ga je nekoliko dana pre napada prijavila policiji – nakon što je izašla iz sigurne kuće, u koju je bila smeštena tokom trajanja brakorazvodne parnice. P.M. je već imao zabranu prilaska. Brakorazvodna parnica nije okončana. Život D.M. jeste.
Sličan obrazac (ne)reagovanja policije upravo se odigrava i u Novom Sadu. U petak, u ranim jutarnjim časovima, izvršitelj Vujadin Masnikosa – jedan od najuspešnijih u Srbiji u svom poslu izbacivanja ljudi na ulicu – uz asistenciju policije, bez najave, pomoću sekire i macole, obio je bravu na vratima stana Verice Vajdić, koju pokušava da iseli njen bivši suprug Zoran Jovanović. Jovanović je, naime, u sporu sa Vericom i njihovim sinom Nikolom Vajdićem oko stana koji se vodi na Nikolu – što nije sprečilo izvršitelja i policiju da obiju bravu na drugom stanu, popišu svu pokretnu imovinu, i Vericu Vajdić stave pred izbor između završavanja na ulici i života s mužem nasilnikom pod istim krovom. Ni zabrane prilaska, ni to što je i Jovanović, kao i P.M. iz Pančeva, „odranije poznat policiji“, ni pretnje da će Vericu „politi govnima i izlomiti joj kosti“, ni preporuke SOS Ženskog centra u Novom Sadu, izgleda ne igraju nikakvu ulogu u odlučivanju „javnih izvršitelja“ da lako zarade na ugrožavanju nečijeg života, ili policije da bude njihova produžena ruka – ruka opremljena palicom, barem onda kada treba da se mlate aktivisti i aktivistkinje koji sprečavaju prinudna iseljenja.
Dok država hvali rad javnih izvršitelja, samohrane majke, stare i bolesne žene, siromašne i materijalno ugrožene žene izbacuju se iz svog jedinog doma – ili im se nudi opcija da sačuvaju krov nad glavom po cenu gubljenja života s nasilnim partnerom. Dok država usvaja Zakon o komunalnoj miliciji, koji omraženim „komunalcima“ koji su već bezbroj puta prekoračili svoja ovlašćenja sada daje još veća, režu se izdvajanja za centre za socijalni rad; kao posledica, nedovoljan broj socijalnih radnika i radnica pretrpan je poslom, u nemogućnosti da ga adekvatno obavlja, a nasilnici ubijaju žene ispred i unutar centara za socijalni rad – setimo se samo dva ubistva u razmaku od nekoliko dana, pre dve godine u Beogradu. Dok se državni vrh upušta u tirade o (kvazi)eliti i plebsu, jedan Zoran Ćirjaković, tobožnja žrtva linča i progona, piše kako bi voleo da novinarki Jovani Gligorijević „repetiraju pušku dok joj je cev na čelu“.
Naličje pitanja „Zašto nisu nešto rekle?“ je „Zašto nisu ućutkane?“. Na nama je da ne dozvolimo takav kompromis.