Anja Ilić analizira događaje koji su obeležili prošlu sedmicu u najnovijem tekstu u rubrici „Nedelja za nama“.
Nedelja za nama, redovna rubrika na sajtu Marks21, ima svoju redovnu rubriku: prinudna iseljenja. I iz nedelje u nedelju, autorka ovih redova tiho se nada da će slavina vesti o izbacivanju njenih sugrađana i sugrađanki na ulicu barem na neko vreme da presuši. Ali prinudna iseljenja u Srbiji na nedeljnom nivou češća su nego letnje kiše.
Jedan dan, i čak tri pokušaja prinudnih iseljenja – zahvaljujući solidarnosti komšija i aktivista Združene akcije Krov nad glavom, neuspešnih: u naselju Gaj u Barajevu, na Banjici i u Novom Sadu. U Barajevu izvršitelj pokušava da iseli osmočlanu porodicu, koja je u potpunosti otplatila stan u kome živi, zbog dugova firme koja je gradila te stanove. Da nepravda bude veća, čak 26 porodica koje žive u spornoj zgradi u naselju Gaj naći će se na udaru izvršiteljske „masovke“.
Banjički scenario sličan je barajevskom: porodici Stojanović je drugog avgusta stiglo obaveštenje da im je stan prodat na licitaciji. Zašto, kada su ga uredno kupili od prošlog vlasnika? Pa, zbog duga prošlog vlasnika od dva miliona dinara – nevezanog za stan – koji su nadležni odlučili da naplate prodajom dotičnog stana.
Novosadski slučaj bio je, ipak, najdramatičniji tog sedmog avgusta. Porodica Ninić nije u potpunosti isplatila dug prema Erste banci, zbog čega im je u januaru stan prodat na licitaciji. Izvršiteljka Jasna Anđelić već pet puta je pokušavala da ih iseli.
Sedmog avgusta, Miroslav i Slobodanka Ninić pozvani su u policijsku stanicu, da rano ujutru daju izjave o krivičnim prijavama koje su podneli protiv izvršiteljke i kupaca stana. Posumnjavši da je u pitanju zamka – kako bi ih oboje izvukli iz stana, obili vrata i promenili bravu – Slobodanka je ostala u stanu, dok je Miroslav otišao u policijsku stanicu. Sa bravarom, policijom, vatrogascima i hitnom pomoći, izvršiteljka Anđelić zbilja je tog jutra pokucala na Slobodankina vrata. Pa, ne baš pokucala. Više je pokušala da ih razvali na sve moguće načine.
Epilog? Aktivisti i aktivistkinje Združene akcije nisu ni stigli do stana, a Slobodanka Ninić odbranila se tako što je stan polila benzinom. Baš kao što je nedavno uradila i supruga pukovnika Gojka Lalovića. Izvršitelji privremeno odustaju tek kad dogori do nokata. Ne, ne ljudima koje izbacuju na ulicu, koga briga za njih! Kad nekretnina može da izgori, kad izvršiteljska zarada preti da postane pepeo i prah, tad je znak za uzbunu.
Ritualni poziv na uzbunu subotom
Činjenica da su ekstremni slučajevi samoodbrane – zazidavanja vrata, pretnje samoubistvom, polivanje stana (i sebe) benzinom, i drugi – postali „nova normala“ u odlaganju prinudnih iseljenja, trebalo bi da uzbuni svaki delić našeg bića. Vidljivo je da uzbunjuje sve šire krugove ljudi. Komšije i komšinice, a ne tek aktivisti i aktivistkinje Združene akcije, u perspektivi bi trebalo da postanu „prva linija odbrane“ od prinudnih iseljenja. Protiv sve raširenije pošasti kažnjavanja sitnih dužnika, u društvu dužničkog ropstva u kome živimo, moći ćemo uspešno da se borimo samo ako budemo gradili, jačali i širili krugove ljudi uključenih u solidarnu odbranu svojih sugrađanki i sugrađana. Ako smo malobrojni i atomizovani, državi će biti lakše da nas zastraši kaznama i silom, da nas otera jedne od drugih i pusti nas da sami grcamo pod dugovima u koje ulazimo da bismo uopšte mogli da preživimo.
Materijalna neizvesnost i beda za čoveka znače da nije u prilici da bira. Kako može da bira neko ko živi pod ekonomskom ucenom? Kada je Levi blok – privremeni savez nekoliko levičarskih organizacija, uključujući Marks21, koji je učestvovao u protestima „1 od 5 miliona“ u njihovoj početnoj fazi – isticao da nije dovoljno zahtevati smenu Vučićeve vlade opozicionom putem uspostavljanja uslova za slobodne i fer izbore, suština našeg zahteva bila je upravo ova: potrebna nam je drugačija socijalna i ekonomska politika; potrebno nam je odlučno NE daljim merama „štednje“, NE spirali dugova u koju ljudi u Srbiji upadaju da bi preživeli, NE gaženju po radničkim pravima i po pravu na dom u ime privatnih interesa. Zato smo, između ostalog, i zahtevali moratorijum na prinudna iseljenja i osiguravanje zaštite na radu kao dve najneposrednije mere koje bi običnom čoveku u Srbiji omogućile da, doslovno, ne gine da bi sebi obezbedio koru hleba.
Naši zahtevi nisu naišli na odobravanje organizatora protesta „1 od 5 miliona“, koji se i dalje, iako daleko malobrojniji, održavaju u Beogradu i ponekim drugim gradovima u Srbiji. Protesti subotom prešli su put od masovnog izraza nezadovoljstva vladajućim režimom i generalnim stanjem politike u Srbiji, tokom prvih nekoliko meseci okupljajući u proseku 10.000 ljudi nedeljno samo na ulicama Beograda, do ritualnih protestnih šetnji jedne do dve hiljade ljudi, pod palicom dela opozicije okupljene pod kišobranom Saveza za Srbiju. Levi blok je, zbog kritike opozicije, izguran sa protesta, a zvanični zahtevi iskristalisali su se kao isključivo i usko izborni: ili uspostavljanje uslova za slobodne i fer izbore, ili bojkot izbora od strane (dela) opozicije.
Poslednji protest, održan ove subote, završio se manjim incidentom, kada je obezbeđenje Predsedništva Srbije ušlo u klinč sa učesnicima, koji su na stepeništu Predsedništva hteli da ostave dokument sa 42 zahteva za slobodne i fer izbore. Paralelno sa organizatorima protesta „1 od 5 miliona“ – omladinom opozicionih stranaka – o izbornim uslovima već nekoliko nedelja, na Fakultetu političkih nauka, pregovaraju iskusniji opozicioni političari sa predstavnicima SNS-a i civilnog društva. Dogovor još uvek nije na pomolu, iako je prvi septembar najavljen kao rok koji opozicija daje SNS-u da pristane na postavljene uslove, ili će sledeći parlamentarni izbori, koji se očekuju u martu 2020. godine, biti bojkotovani od dotičnog dela opozicije.
Pitanje Levog bloka, ipak, i dalje ostaje bez odgovora političkih partija u Srbiji: kakvu moć izbora ima čovek lišen svake ekonomske moći i politički ucenjen da bi preživeo? Kakvu novu politiku nam mogu ponuditi one snage koje su bile na vlasti pre SNS-a, i koje su sprovodile isti program privatizacije društvene i državne imovine, služenja interesima evropskih i vanevropskih investitora, donošenja antiradničkih zakona i gaženja po izborenim radničkim pravima?
Front borbe: ulice!
Za razliku od neoliberalnog konsenzusa u koji ne zadire nijedna politička partija u Srbiji, levica – koje želi da gradi radničku partiju – tvrdi da rešenje leži u rušenju tog konsenzusa, u nuđenju socijalističke politike kao alternative kapitalističkoj. Do tog rešenja ne možemo doći ako nam se politički zahtevi iscrpljuju u pregovorima o izbornim uslovima – suštinski, zato što ni najfer i najslobodniji izborni uslovi nisu nikakav garant drugačije socijalne i ekonomske politike. To znači da slobodne i fer izbore treba posmatrati kao korisno sredstvo, ali nikako kao krajnji cilj, što je logika kojom su krunisani protesti „1 od 5 miliona“.
Da bismo mogli da biramo, potrebno je da osvajamo ekonomsku i političku moć za sebe. Organizovana, samosvesna i snažna radnička klasa ima moć da baci parlament na kolena, da diktira izborne uslove, da određuje uslove sopstvenog rada, da saseče prinudna iseljenja u korenu. A da bismo gradili takvu, jedinstvenu i svesnu radničku klasu u Srbiji, naglasak moramo staviti na borbe „odozdo“: na širenje postojećih štrajkova, njihovo sektorsko povezivanje i ofanzivne zahteve; na ulične proteste koji će ići ruku pod ruku sa štrajkovima, generalizovati njihove zahteve i tako doprinositi povezivanju pojedinačnih borbi; na jačanje fronta protiv prinudnih iseljenja, uključivanjem što širih krugova ljudi u odbranu krova nad glavom, i izgradnjom stabilnih i snažnih lokalnih zajednica koje se protive izbacivanju svojih komšija i komšinica na ulicu.
Naš primarni front borbe moraju postati ulice – jer, kada osvojimo njih, osvajamo i parlament.