Nenormalne temperature i padavine za ovo doba godine već nedeljama ostavljaju osetnog uticaja na stanovništvo regiona. Turobno vreme postavlja nam pitanje – hoće li zbog kapitalističkog razaranja ekologije naše planete ovakve elementarne nepogode postati redovna pojava? Istovremeno, politička klima na svetskom i lokalnom nivou nosi svoje olujne oblake. Piše Pavle Ilić.
Već nedeljama unazad ljudi u Srbiji (i regionu) trpe nemilosrdne udarce. Ovaj put, međutim, radi se o sili koja vedri i oblači više nego SNS i EU zajedno – o majci prirodi. Grad koji je u više navrata uništavao poljoprivredničke useve, a sada ogromna kiša iz crnih oblaka zbog koje je već proglašeno vanredno stanje, podsećaju nas da nismo izolovani od svetskih klimatskih promena, i da će njihove posledice, naravno, prvo udariti najsiromašnije. Kako to da grad nije slomio šoferšajbnu niti jednog luksuznog automobila, a da po poplavljenim ulicama ne plivaju političari, već očajnici?
Kad smo već kod luksuznih automobila, poznati klub njihovih ljubitelja i kolekcionara, Srpska pravoslavna crkva, uporno nastavlja da otuđuje javne površine u beogradskom naselju Stepa Stepanović – u tome nailazi na žestok otpor onih koji u njemu zapravo žive, a platili su za izgradnju doma zdravlja, a ne bogomolje.
Da je državi stalo do toga da se u zemlji gaji narodna tradicija, osim onda kada je koristi kao nacionalističko oružje, intervenisala bi na neki način u izbacivanje beogradskog KUD-a „Branko Cvetković“ na ulicu. Umesto toga, imali smo zadovoljstvo da vidimo jedan od najkreativnijih vidova kolektivnog otpora u poslednje vreme (mada ne bez svojih protivrečnosti, jer su neki od vodećih ljudi na protestu hteli da zovu policiju zbog antikapitalističkih transparenata koje je doneo jedan od najiskusnijih aktivista s levice u Srbiji) i pružamo svu solidarnost borbi ovih hrabrih ljudi – zapitajmo se dokle je došlo kada ljudi moraju da se bore za pravo da se druže, plešu i kultivišu zajedno…
Da pravo na razonodu nije jedino koje je ugroženo u Srbiji, podsetila nas je Vlada odbijajući da potpiše Pakt o ekonomskim i socijalnim pravima Saveta UN, i na taj način simbolički stavljajući do znanja koliko je briga za dobrobit radnog naroda u Srbiji. Izostanak iz pakta dalje ograničava broj institucija kojima se oni čija su ekonomska i druga ljudska prava ugrožena mogu obratiti. Da je pakt potpisan, na primer, medicinski radnici i radnice Kraljevačke bolnice, koji su pre neki dan stupili u štrajk, imali bi veće manevarske mogućnosti.
Međunarodni potezi regionalnih političara ne ostavljaju samo ekonomske posledice. Vučić je na skorašnjem sastanku sa ukrajinskim predsednikom, Petrom Porošenkom, nastavio da sedi na dve imperijalističke stolice – jer kad buržoaski političari kažu da se vodi politika vojne neutralnosti, to zapravo znači da se sarađuje sa makar dva imperijalistička bloka. Koliko dugo će mu to polaziti za rukom već duže vreme je pod znakom pitanja, a kako ceo region klizi sve dublje u zagrljaj NATO-a (primera radi, američki ministar odbrane, Džejms Metis, najavio je dolazak u Hrvatsku gde očekuje da će raspravljati o jačanju američkog prisustva na Balkanu), levica će morati da demonstrira šta znači antiimperijalizam u praksi.
To, doduše, nije zadatak samo za nas u Srbiji ili na Balkanu, jer je EU upravo usvojila novi sporazum o migraciji kojim će još više učvrstiti svoje spoljne granice u očajničkom pokušaju da zaustavi bujicu izbeglica – ratnih i ekonomskih – koju je sama izazvala učestvujući u imperijalističkom orgijanju širem Bliskog istoka. To orgijanje je, podsećamo, zaustavilo Arapsko proleće – za sada najveći revolucionarni talas u XXI veku – i gurnulo čitav region nazad u mrak i krvoproliće.
Konačno, u dve od tri najveće severnoameričke države – Meksiku i SAD, protekle nedelje svedočili smo izbornim pobedama dvoje levih kandidata. U Meksiku je na predsedničkim izborima (pred koje je ubijeno 133 kandidata, aktivista i aktivistkinja) pobedu odneo Andres Manuel Lopez Obrador, dugogodišnji borac protiv korupcije i uticaja organizovanog kriminala i kriminalnog kapitala u Meksiku. U Bronksu je, pak, na predizborima za demokratskog kandidata za Senat pobedila dvadesetosmogodišnja članica Demokratskih socijalista Amerike, Aleksandra Okasio-Kortez, iz trke izbacivši favorita i demokratskog teškaša Džozefa Kroulija. Ipak, hoće li optimizam koji ove pobede donose biti opravdan, zavisiće najviše od toga hoće li masovni pokreti koji su doveli do ovih pobeda uspeti da zadrže momentum i nastave da vrše pritisak i organizuju ljude u borbe i u budućnosti (možda čak i u konfliktu sa predstavnicima koje su doveli na pozicije).
Kao što vidimo, sistem je sve nestabilniji – od centra do periferije – a mogućnosti za velike potrese i, samim tim, velike promene i pobede sve su veće. Levica u Srbiji nikad nije bila u povoljnijoj poziciji da utiče na to da se sve brojnije borbe spajaju u jednu i da izgradi istinsku političku alternativu kapitalističkim i nacionalističkim partijama. Vreme je da nam se pridružite i pomognete nam u ispunjavanju tog ogromnog zadatka.