Bombastične i neodgovorne izjave koje su obeležile pregled prethodne nedelju dobile su svoj nastavak i u ovoj nedelji. Međutim, neodgovorne izjave ovoga puta propratila su i mnoga neodgovorna dela, koja su, i u Srbiji i u inostranstvu, razotkrila stvarne namere koje se kriju iza uglađenih ideoloških fraza vladajuće klase. Stefan Gužvica nam donosi pregled ovog prelaska sa reči na dela.
Dva lica nacionalističke ideologije – pljačkaško i ubilačko – isplivala su na površinu u prethodnoj nedelji. Sa jedne strane, vladajuća klasa je kroz praksu, odnosno kroz pokušaj iseljenja stanara/ki u Ustaničkoj 244g, pokazala kako se stvarno odnosi prema izbeglicama i ratnim veteranima, kojih su joj inače puna usta. To su iste one grupe čiju će nesreću sledeće nedelje država na sav glas zloupotrebljavati, kada dođe vreme za još jedno morbidno i manipulativno obeležavanje etničkog čišćenja hrvatskih Srba u Operaciji „Oluja“. Dovoljno su dobri za političke poene, ali ne i za ostvarivanje najosnovnijeg stanarskog prava.
S druge strane, tvit radikalske poslanice o smrti Hatidže Mehmetović pokazuje onu drugu stranu nacionalističke ideologije, kojoj je zločin šala, dokle god su žrtve „drugi“. U isto vreme, ni „naši“ se ne shvataju ozbiljno: radikali o ekonomskom položaju izbeglica koje se suočavaju sa izbacivanjem na ulicu ne pišu na Tviteru. Izbeglice su korisne za skupljanje političkih poena u ime apstraktne nacije, ali njihovi realni životi i životni uslovi za radikale ne postoje. Na kraju krajeva, šta očekivati od jedne političke opcije čiji je ekonomski program toliko opsesivno privatizacijski da čini da LDP deluje kao socijaldemokratska stranka?
Na drugom frontu bitke za privatizaciju, Viši sud u Beogradu odbio je zahtev za rehabilitaciju Milana Nedića, čime su njegovi potomci, između ostalog, ostali bez prava na povrat imovine u Nemanjinoj ulici i čitav Zemunski park. Skoro jedinstvena osuda Nedića od strane javnosti, isto kao i osuda Vjerice Radete, služi da tobože razgraniči „dobar“ i „loš“ nacionalizam. Ni „dobar“ nacionalizam, međutim, nije proveo ovu nedelju problematizujući privatnu svojinu i izbacivanje izbeglica na ulicu.
U Evropskoj uniji, situacija nije mnogo bolja što se tiče cinizma vladajuće klase. Grčki mitropolit Amvrosije je za požar okrivio ateističkog i „levičarskog“ premijera Ciprasa, kojeg je kaznio Bog, kao da za tragediju ni najmanje nije odgovorno propadanje grčkih vatrogasnih službi i infrastrukture nužne za evakuaciju, koje su direktna posledica mera štednje nametnutih od strane Evropske komisije i Evropske centralne banke. U isto vreme, Ciprasovoj kapitulantskoj Vladi odgovara ovakvo skretanje pažnje sa suštine problema: sve ostaje na ispraznom moralisanju, bilo sekularnom ili verskom, a materijalnu osnovu sistema koji je doveo do smrti ljudi u Atini, i nad kojim Siriza predsedava, niko ne dovodi u pitanje.
Materijalna osnova, međutim, eksplicitno dolazi do izražaja i nekoliko stotina kilometara severnije. Evropska unija je, nakon „dobroćudnog“ pomaganja pri rešavanju pitanja imena Makedonije, odlučila da sprovede još jednu humanitarnu akciju, a to je postavljanje trupa u tu zemlju koje će biti zadužene za zaustavljanje izbeglica. Uskoro istom sporazumu treba da se pridruže Srbija i Bosna. Ovakvi potezi samo pokazuju istinsku prirodu navodnog evropskog kosmopolitizma, koji ne služi za građenje mira i brisanje predrasuda, nego za širenje tržišta i obezbeđivanje istog od „suvišne“ populacije. Da li bi, kroz koju godinu, bio napredak da Srbija uđe u Evropsku uniju te postigne „mir na Balkanu“ tako što će se srpski i hrvatski nacionalisti ujediniti u lovu na ljude sa Bliskog istoka i iz Afrike?
Da ne bude da su ovakvi slučajevi samo ekscesi koji pogađaju periferiju Evropske unije postarao se francuski predsednik Emanuel Makron, ljubimac svih centrista kontinenta i branitelj „evropskih vrednosti“. Ove nedelje se, naime, ispostavilo da je Makronov telohranitelj, Aleksander Benala, lično učestvovao u prebijanju demonstranta tokom prvomajskih radničkih protesta. Po svemu sudeći, predsednik je bio svestan Benalinog učešća i pokušao je da zataška skandal. Međutim, skandal, kao i ogromno bogatstvo koje Makron i njegovi poltroni prikupljaju dok francuski javni sektor primoravaju na „štednju“, izbio je na površinu tokom ove nedelje. Velika centristička nada Evrope sada se nalazi u situaciji munjevitog pada popularnosti, jer ljudi shvataju da je njegova politička platforma samo loš pokušaj šminkanja iste stare neoliberalne politike. Na veliku žalost tehnokrata čiji se snovi urušavaju, krivica za ovaj napad ne može da se svali ni na ruske hakere ni na Stiva Benona. A slika „ekstremnih levičara“ koji izazivaju nasilne proteste pada u vodu kada čak i predsednikovi najbliži ljudi besramno učestvuju u prebijanju demonstranata.
U isto vreme, ti „ekstremi“ koji u stvari predstavljaju odgovor na ekstremističke antisocijalne politike vladajuće klase uzvraćaju udarac. Navijači turskog Goztepea su u utakmici protiv grčkog Olimpijakosa istakli transparent kojim su izrazili solidarnost sa patnjom ljudi u Grčkoj. Ovim pozivom na grčko-tursko prijateljstvo pokazali su da nacionalizam i tenzije između dve države nisu nešto što dolazi odozdo. Na drugom kraju kontinenta, radnici/ce Amazona iz Nemačke, Poljske i Španije održali su internacionalni štrajk u borbi za bolje plate i uslove rada, svesni da se sa eksploatacijom globalne kompanije mogu suočiti samo globalnom solidarnošću.
Ova nedelja predstavljala je razotkrivanje dela koja stoje iza senzacionalnih izjava. Nacionalisti su pokazali da ispod tobožnje ljubavi prema „svom“ narodu leži težnja da se opravda ljubav prema svojini za koju garantuje država. Kada ista ta država napada one koji nisu privilegovani, poput srpskih izbeglica ili grčkih vatrogasaca, nacionalna solidarnost nestaje bez traga. U isto vreme, liberali su pokazali da iza „kosmopolitizma“ i odbrane „evropskih vrednosti“ stoji odbrana ksenofobične Evrope i njene kapitalističke klase. Solidarnost vladajuće klase sa siromašnim izbeglicama ne postoji, kao ni sa radništvom na ulicama Pariza. Licemernost ove dve istrošene ideologije čiju tiraniju i dalje trpimo pokazuje da je njihov međusobni sukob kozmetički – borba nacionalizma protiv liberalizma gasi se, a vođe se stapaju u jedno, kada je ugrožen zajednički klasni interes. Sa druge strane, žrtve njihove eksploatacije, bilo da su to srpske izbeglice, grčki vatrogasci, izbeglice sa Bliskog istoka ili francusko radništvo, imaju sopstveni interes, suprotstavljen vladajućoj klasi. Iz ovog zajedničkog interesa proizilazi i zajednički cilj – a to je međunarodni socijalizam.