Prenosimo članak Vladimira Jevtića objavljen u Danasu povodom predloga Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ o pojačavanju pritiska na režim, objavljenog na Peščaniku.
Inicijativa NDBG, objavljena na sajtu Peščanika, a koja predlaže formiranje Radnog tela za sprovođenje izbora u Srbiji, ne pogađa suštinu problema i na taj način ide na ruku spinovima vlasti, koja se svojski trudi da društvena gibanja u našoj zemlji svede na nadgornjavanje na relaciji SNS–SzS, odnosno na pitanje ko će i pod kakvim uslovima izaći na izbore, iza koga sledi predizborna kampanja sa standardnim repertoarom međusobnog nadgornjavanja dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima. Na taj način bi se ponovo politika svela na lični obračun glavnih nosilaca izbornih lista vlasti i opozicije, čime bi se tragična socijalna i ekonomska situacija u Srbiji, koja je suština problema i nezadovoljstva ljudi, ponovo izmestila izvan fokusa javnosti, a razočarani i prevareni građani Srbije bili gurnuti u političku apatiju sa pojačanim uverenjem da su svi isti i da rešenja nema.
Da se razumemo, smatram da je neophodno insistirati na izbornim uslovima, ali uporedo sa zahtevom za donošenjem hitnih mera koje će relaksirati socijalne prilike u zemlji, te hitno pomoći najugroženijim slojevima stanovništva, kojima preti ekstremno siromaštvo. To podrazumeva niz mera u socijalnoj i ekonomskoj politici, koje će ići u pravcu oporavka društva od mera štednje, divlje privatizacije i ukupne štetočinske politike, koju su ovde vodile vlasti u poslednjih trideset godina.
Te bi mere, pored ostalih, obuhvatale hitno obustavljanje privatizacije i renacionalizaciju ključnih oblasti neophodnih za normalno funkcionisanje društva, obuzdavanje i stavljanje u okvire zakonitosti poslovanja banaka, osiguravajućih društava, privatnih i javnih izvršilaca i drugih ustanova, koje ugrožavaju elementarnu egzistenciju ljudi, uvođenje elementarnog reda i zakonitosti u rad javnih službi, kako bi se one vratile svojoj osnovnoj misiji – pružanju usluga građanima Srbije; trenutno obustavljanje velikodržavne politike konfrontacije sa susedima i sprovođenje koraka koji će ići u pravcu međusobnog približavanja balkanskih naroda i stvaranju uslova za zajednički otpor imperijalnim aspiracijama sa Istoka i Zapada.
Sprovođenje ovih mera vodilo bi kreiranju socijalne situacije u kojoj bi ljudi u Srbiji zaista bili u situaciji da imaju izbor između različitih političkih opcija i da mogu da izaberu u skladu sa slobodnom voljom i svojim uverenjima. U trenutnoj situaciji socijalne iznudice, ljudi ne mogu da biraju slobodno, bez obzira na to koliko je neko zastupljen na RTS-u, ili plakatima i bilbordima, pošto se siromaštvo i egzistencijalna ugroženost ogromnog broja ljudi u Srbiji koristi kao sredstvo pritiska prilikom glasanja, zbog čega rezultati izbora svakako ne odražavaju slobodnu volju ljudi u Srbiji. Zahtevi koji ne uvažavaju socioekonomske prilike u Srbiji, već se isključivo baziraju na izveštavanju medija, biračkom spisku, kontroli izbora i sličnim stvarima, slični su kao kad bi neki „nezavisni posmatrač“ u konc. logoru bio, recimo, nezadovoljan krojem prugastih odela koja su nosili logoraši.