Knjiga Nine Pauer, Jednodimenzionalna žena bavi se kritikom savremenog feminizma, analizirajući različita tumačenja same reči „feminizam” od strane onih koji ga suštinski ne zastupaju i kako su na njega uticale promene u radnim i životnim uslovima u skorijoj istoriji. U narednim redovima pokušaću da vam prenesem određene autorkine stavove i otvorim neka od pitanja oko kojih danas postoje oprečna mišljenja, ali se još nije došlo do nekog odgovora, dok se na ovim prostorima o tome skoro i ne priča.
Da li smo zaista jednake?
Uprkos raznim tvrdnjama i dalje smo suočene s nejednakošću koju sistem svakodnevno reprodukuje. Žene imaju niže plate od muškaraca na istim radnim mestima, teže nalaze stalno zaposlenje, a i dalje čine vrlo mali procenat onih na političkim pozicijama. Ipak, Nina Pauer nas suočava s vrlo bitnom činjenicom: nije dovoljno da žene budu na pozicijama moći, sve zavisi od toga koje su to žene i šta će učiniti kada na te pozicije dođu.
Autorka ovde citira Lindzi Džerman:
„Ovo je vreme žena simbola. Paradoksalno, trijumf feminističke retorike odigrava se upravo u doba pogoršanja životnih uslova žena, a ova retorika se koristi kako bi se opravdale različite politike koje će nauditi ženama.”
Pauer zatim ovo potvrđuje činjenicom da, kako piše, postavljanje žena i etničkih manjina na pozicije moći neće nužno poboljšati uslove života ni ženama ni manjinama, jedino će tim konkretnim pojedincima omogućiti da pređu u vladajuću klasu. Da je i do sada bilo tako ona potkrepljuje primerima poput Margaret Tačer i Kondolize Rajs.
Šta znači biti feministkinja danas?
„Jedna od promena u geopolitičkom diskursu koje su najdublje i unose najveći nemir jeste prihvatanje jezika feminizma od strane onih koji su pre deset ili petnaest godina najglasnije govorili protiv onoga za šta se feminizam zalaže.”
Zaista, ko su današnje feministkinje i kakve stavove one zastupaju? Da li je termin, kako nam autorka tvrdi, zaista u poslednjih nekoliko decenija postao toliko nejasan, korišćen pritom od strane i desnice i levice, da moramo mnogo više paziti i biti jasnije pri samoj njegovoj upotrebi? Nina nudi primere od Sare Pejlin do Džesike Valenti. I dok su stavovi Sare Pejlin (protivi se abortusu čak i u slučaju silovanja!) utoliko jasniji i suštinski antifeministički, kod Valenti nailazimo na to da, uprkos kritikovanju Sare Pejlin i zalaganju za pravo na abortus, njoj samoj fali analize i politike, a ceo njen feminizam svodi se na traganje za uživanjem u seksu, savršenim cipelama i noćnim izlascima.
„Lišen bilo kakvog internacionalnog i političkog kvaliteta, feminizam postaje radikalan koliko i dijamantska maska za telefon.”
Pauer s punim pravom napada „optimistični feminizam” koji opravdava kapitalizam i potrošačku kulturu. Odakle sve te ideje dolaze? Kako kaže, filmovi i televizija svakako imaju svog udela u tome.
Potrošačka kultura: devojke na filmu
I mejnstrim filmovi i TV serije, predstavljaju presek generalno prisutnih stavova u društvu. Nezavisno od svoje namere, autori/ke će će, često polusvesno, u svojim delima iznositi određene opšteprihvaćene ideje – u ovom slučaju o ženama, njihovom ponašanju i shvatanjima. Obratno, isti ti filmovi i serije utiču na prihvatanje upravo tih stavova bez bilo kakve sumnje u njihovu ispravnost.
Jedan od dominantnih tipova žene koje nam neoliberalna ideologija nameće jeste upravo ideal striptizete, takozvane porno dive, koja pokazuje koliko je „jaka” i „emancipovana” zbog toga što koristi seksipil i svoju seksualnost da bi sebi obezbedila ekonomski opstanak. Ovde se ignoriše činjenica da se ona na taj način podređuje kulturi kojom dominiraju muškarci, učestvujući u reprodukciji ideja koje žene svode na telesne otvore a muškarce na faluse.
Na taj način predstavlja nam se idealizovana slika uvek prezgodne, mršave, doterane devojke koja svake noći ima „nezaboravne” izlaske s drugaricama, uz usputno ćaskanje na temu „da li je on onaj pravi”.
Kako autorka kaže, uprkos savremenom idealu slobodne, samosvesne žene – koja sama zarađuje i sama troši sopstveni novac, koja želi dobar provod i sama uzima od muškaraca ono što joj je potrebno, kada i kako joj je potrebno, upuštajući se u veze na jedno veče i bootycall varijante – taj ideal „onog pravog” i dalje opstaje kao dominantan (i u neku ruku nastavlja da nam se nameće kroz ideal monogamnog braka).
„Brak je, na primer, za mnoge i dalje nešto više od pukog ugovora. Ovaj čudni miks sentimentalnosti i pragmatizma – ideologija, ako je ikada postojala definicija – reprodukuje se naizgled spontano, u kulturi i govoru.
Ukoliko su svi naši napori u krajnjoj liniji upućeni na projekat traženja „onog pravog”, a svi razgovori sa „prijateljima” samo posredovanje u napretku ka finalnom ispunjenju romantične svrhe, u tome nema emancipatorskog karaktera. Savremeni film je u tom pogledu duboko konzervativan, a činjenica da on istovremeno i odražava i diktira adekvatno ponašanje današnjice, ujedno i baca u depresiju svojim uspehom i uspešno baca u depresiju.”
Pauer zapaža da i svet rada, savremena potrošačka kultura, pa i onaj feminizam koji je opravdava, leže u industriji koja sintetizuje ta dva:
„Od svih industrija, pornografija najbolje simbolizuje smrt privatnosti i centralnosti seksa, najviše se ističe, ili je barem stigla prva. „Pornifikacija” savremenog života ne odvija se neopaženo, ali se diskusije na tu temu prečesto vode na moralnom terenu. Mnogo je interesantnije i relevantnije razmišljati o pornografiji kao posebnoj/partikularnoj vrsti rada, zaista, kao paradigmatskom načinu rada.”
Pauer misli da se posmatranjem pornografije bilo kao degradirajuće, što dovodi do zaključka da je loša, bilo kao vida tradicionalno neprihvatljivog uživanja, smatrajući je zbog toga moralno poželjnom, zanemaruje da je u pitanju industrija s velikim ekonomskim i socijalnim uticajem i da tek analizirajući istoriju filmske pornografije možemo da razumemo fenomen današnje „porno dive” i uprkos svim mogućim „izborima” uočimo ono što smo propustili/e.
Autorka nam dokazuje kako je rana pornografija razigrana, čak i bezbrižna, s glumcima i glumicama koje nisu mašine koje reflektuju seksističke stereotipe o muškim i ženskim telima, dajući nam primere filmova iz 1920-ih godina, gde – kako kaže, ono što danas najviše šokira publiku – čini se da učesnici/e istinski uživaju.
„Štaviše, uz svu dreku i vrištanje savremene pornografije, retkost je videti da se žena tu osmehuje ili smeje: rana pornografija obiluje izrazima nežnosti i trenucima međusobne naklonosti.”
S druge strane, savremena pornografija odražava društvo prekomernog rada, proizvodnje zarad proizvodnje, seksa kao produktivnosti, redukcije tela na bestelesne polne organe – oblika fetišizma robe.
„Preterani taksonomski pogon savremene pornografije samo je jedan od elemenata u njenoj potrazi da nam svima na smrt dosadi i podseti nas kako je sve tek oblik rada, uključujući, ili čak naročito, zadovoljstvo.”
Autorka smatra da kada je reč o savremenoj pornografiji, ona je realistična samo u tom smislu da budi isključivo najgore aspiracije u nama, prema dominaciji, suparništvu, pohlepi i brutalnosti.
Kako kaže, ahistorijski stav protiv pornografije pravi pretpostavku da će muškarci uvek gajiti želju za nasiljem nad ženama i da je pornografija samo odraz toga. Ona smatra da se, ukoliko porno industriju ne shvatimo u istorijskom ključu, zanemaruju ujedno i njena forma i sadržaj u datom periodu. Njen zaključak je da, iako pornografija ima dosta nasilnih trenutaka, kako kroz istoriju tako i sada, i iako savremena ideologija pornografije ne obuhvata mogućnost promene, mi nismo samo „robovi” istorije, već i njeni stvaraoci (ovde referiše na književnicu Angelu Karter). Samim tim trebalo bi ispitati postoji li potencijal potpunog uključivanja pornografije u ljudsku praksu.
Detaljno opisujući različite porno filmove i njihov razvoj kroz dvadeseti vek ona ovu temu završava time da nam „pornografija sama po sebi ne govori ništa, ukoliko ne prihvatimo argument Angele Karter da postoji intimna veza između seksualnih i društvenih odnosa.”
Ako se slažemo s autorkom u tome da zaista postoji veza između društvenih i seksualnih odnosa (pa i onih u porno filmovima) i ako uzmemo u obzir da težimo drugačijem društvu i istinskoj jednakosti, zar onda u takvim okolnostima ne bi postojali preduslovi da pornografija bude stvar uživanja, a ne odraz i praksa eksploatacije i seksizma koji nas okružuje? Ipak, u današnjem kontekstu, gde seksizam cveta i često se ignoriše ili čak reprodukuje i od strane samih žena, govoriti o pornografiji kao o nečemu oslobađajućem i progresivnom, i pritom tvrditi da je svaka kritika moralistička, je u najmanju ruku problematično, na šta i sama Nina Pauer ukazuje.
Nema sumnje da autorka smatra da je za feminizam neophodno da odbaci neka od trenutnih shvatanja. Kako kaže, „da otrese svoj trenutni imperijalistički i konzumeristički sjaj” kako bi mogao da ima ozbiljnu ulogu u radikalnoj promeni društva. Međutim, Pauer nam ne nudi konkretan predlog kako da kritičku poziciju pretvorimo u situaciju kroz koju možemo da napravimo promene.
I pored tog nedostatka, Nina Pauer je u svega sedamdesetak strana uspela ne samo da postavi pitanja pozicije žene u današnjem društvu – obuhvatajući pritom i položaj žena, kako na poslu tako i unutar porodice, i to kako reklame nastoje da nas prikažu – već je tražeći ispod površine uspela da nam ponudi neke jasno razvijene zaključke. Ova knjiga nam, na vrlo interesantan i živopisan način pruža svežu perspektivu i, ako već ne ideju kuda dalje, barem izuzetno korisne argumente za diskusiju koja bi nas odvela u tom pravcu.