Sindikat – istorijski pristup: od udarne pesnice radničkog nezadovoljstva do upaljenog slepog creva tranzicije
Moje izlaganje osloniće se na iskustva sindikalnog organizovanja žena između dva svetaka rata, tokom AFŽ perioda (1945-1953) i u uslovima koji se u Srbiji imenuju kao „tranzicija”, odnosno organizovana pljačka društvene i državne imovine (2000-2011). Posebno ću se zadržati na iskustvima feminističkog aktivizma (1990-2010) koja mogu koristiti novim sindikatima, onima koji svoju ideologiju i politiku grade na sledećim vrednostima: promocija rada a ne profita, globalna solidarnost, poštovanje različitosti, alterglobalizam, očuvanje prirodnih resursa, razvijanje ljudskih potencijala, borba protiv nasilja i izrabljivanja, građenje pravednijeg društva…
Istoriografija pokazuje da su se između dva svetska rata žene sporije uključivale u sindikalne pokrete (Kecman, 1978). U tom periodu zaposlena žena je za isti rad dobijala od 45% do 75% zarade muškarca. Pritom nisu imale politička prava, a udate žene bile su zavisne od volje muževa. Generalno, položaj žena u društvu bio je ponižavajući, a među zaposlenim ženama najteži položaj imale su žene koje su radile kao kućna posluga.
Između dva svetska rata u mnogim sferama rada žene su činile većinu zaposlenih: tekstilna industrija, krojački radnici, trgovinski radnici, pošta i telegraf… ali je mali broj njih bio u nezavisnim sindikatima. Centralni radnički sindikalni odbor Jugoslavije 1927. godine doneo je Pravilnik o radu među ženama i omladinom, sa ciljem da se formiraju komisije pri sindikalnim savezima, mesnim radničkim sindikalnim većima i pododborima koji će se posebno baviti pitanjem žena i omladine1. Jasno je bilo da postoje posebna pitanja koja se odnose na radnice: rad na poslu i kod kuće, lošiji uslovi rada za žene, niže nadnice, nasilje nad ženama i predrasude prema njima, koja nisu bila u prvom planu jer sindikalna većina nije bila zainteresovana za njihovo rešavanje. Cilj je bio da se povećanim učešćem žena u sindikatima i telima odlučivanja čuje autentični glas radnica. I pored toga što žene nisu formalno bile u većem broju članice sindikata one su masovno učestvovale u radničkim i seljačkim štrajkovima, naročito tokom tridesetih godina XX veka u Kraljevini Jugoslaviji. U istriografiji su poznati su primeri hrabrosti, istrajnosti, solidarnosti koje su žene tokom tih štrajkova ispoljile.
Komunistička partija Jugoslavije (KPJ), koja je imala veliki uticaj na dešavanja u sindikalnom pokretu između dva svetska rata, 1928. godine donela je Rezoluciju o ženskom pitanju, gde se kaže da je najvažnija forma rada među ženama – rad u sindikatima. Komisije za rad među ženama, kao tela sindikata i KPJ, nikad nisu bila samostalna. To se odnosilo i na najmasovniju žensku organizaciju u našoj novijoj istoriji, Antifašistički front žena (AFŽ) Jugoslavije. Komunistička ideologija je žensko oslobođenje videla samo unutar oslobođenja radničke klase, a svako zasebno organizovanje žena bilo je osuđivano kao sektaško i neproduktivno. Ipak, žene su morale da prevaziđu viševekovno nasleđe patrijarhata, a to je najučinkovitije bilo uraditi kroz forme rada gde će žene ženama prenositi poruke, osmišljavati akcije i praviti agendu za pozitivnu promenu njihovog položaja u društvu. Zato su i bile moguće posebne, doduše kontrolisane, forme ženskog organizovanja.
U socijalističkoj Jugoslaviji sindikalno angažovanje žena bilo je značajnije u odnosu na period između dva rata, ali je broj žena u telima sindikalnog odlučivanja bio mali. AFŽ štampa donosila je primere slabe zastupljenosti žena u rukovodstvima sindikata koja je naročito bila vidljiva u tekstilnoj industriji, gde su žene činile 90% radne snage. Odsustvo žena u sindikalnim telima odlučivanja bio je jedan od razloga što su se u prvom petogodištu socijalističke Jugoslavije mogli naći primeri loših uslova rada za žene ili još gore – nekorišćenje zakonskih mogućnosti u vezi s porođajnim odsustvom, odsustvom zbog dojenja dece itd. (Kabiljo, 1950).
Uvođenje samoupravljanja 1950. godine menja uslove privređivanja, ali i društveni i politički angažman žena. Ženama se nudio visok dečji dodatak tako da su se mnoge opredelile za povratak u kuću. Iz današnje perspektive neosporno je da je u socijalističkoj Jugoslaviji ideološki, zakonski i delom finansijski podržan projekat emancipacije žena: zakonska ravnopravnost muškaraca i žena, učešće žena u političkom, privrednom, kulturnom, obrazovnom… životu zemlje, jednake plate za jednak rad, posebna zaštita majki i dece, promovisanje aktivnih ženskih uloga u društvu (radnica, udarnica, zadrugarka, društveno-politička radnica, ekonomski samostalna žena…), jednakost svih etničkih i konfesionalnih zajednica, vođenje politike mira i saradnje s drugim narodima i državama, pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu, pravo na besplatno obrazovanje, pravo na abortus (Stojaković, 2011).
Demokratske promene 2000-te iznedrile su pluralizam ideološko-političkih platformi i interesa partija koje su došle na vlast, ali i jednu vrlo važnu konstantu: kapitalizam nema alternativu (Stojaković, 2011). Pokazalo se da će prelazak na neoliberalni kapitalizam sindikat dočekati kao neplodan izdanak socijalističke društveno-političke strukture. U toj situaciji žene su bile izrazito ranjiva grupa, jer je novi društveno-politički poredak bio praćen vraćanjem u militantni partijarhat, što je rezultiralo ukidanjem mnogih tekovina socijalističke države (besplatno obrazovanje, besplatno zdravstvo, socijalna davanja…), što je dalje dovelo do ugrožavanja svakodnevnog života najvećeg dela stanovništva. Teret reformi opet je pao na pleća žena, koje su morale da se bore za radno mesto ali i da rade sve druge poslove iz kojih se država povukla (nega i vaspitanje dece, nega i briga za stare članove porodice, održanje porodice). Sindikat nije zakoračio u ovo područje, mada se mora reći da su se u okviru nekih sindikata formirale nesamostalne organizacije žena.
Da je tačna tvrdnja o neadekvatnoj ulozi sindikata u periodu tranzicije u Srbiji pokazuje i istraživanje Udruženja građana „S.T.R.I.K.E.” rađeno tokom 2011. godine u Novom Sadu i više gradova u Vojvodini, kroz besplatno pravno savetovalište i radionice za predstavnike sindikata. Rezultati istraživanja pokazuju da je kršenje prava zaposlenih gorući problem. Prema analizi2 urađenoj tokom istraživanja, deo problema u kojima se veliki deo zaposlenih danas nalazi je i razbijen i neefikasan korpus sindikata koji (sudeći prema evidentiranim slučajevima kršenja prava iz rada) nije bio u stanju da pokaže ni minimalan rezultat u zaštiti radnih prava zaposlenih. Tome u prilog govori i procenat muškaraca i žena koji nisu u sindikatu (82.9% žena i 83.3% muškaraca), kao i ocene rada sindikata koje su dali zaposleni oba pola (ocena 1-2 81.25% žena i 80% muškaraca) (Stojaković, 2012).
Iskustva feminističkih pokreta i grupa: od masovnosti i širine do stranačkog uhlebljenja i autsajderstva
Feministički pokret je devedesetih godina prošlog veka buknuo kao odgovor na ratne politike, zločine i proterivanja stanovništva na tlu raspadajuće SFRJ. U osnovi masovnog bunta žena koje su osvojile ulice i trgove gradova u Srbiji bio je zahtev za uspostavljanjem mira i prestankom nasilja i proterivanja. Dakle, radiilo se o političkom zahtevu koji je u završnici imao i zatev za smenom Slobodana Miloševića.
Nadalje, feminističke grupe i pokreti savim jasno ulaze u sferu političkog u borbi protiv nasilja nad ženama i decom, jer je suočavanje s nasiljem u porodici u porodičnom okruženju – izgubljena bitka. Svakodnevni život i problemi s kojima su se žene susretale u toj sferi bilo je polje rada feminističkih grupa i pokreta, što je takođe bila okolnost koja je mobilisala veliki broj žena za aktivistički rad. Feministkinjama je bilo jasno i to da se muškarci i žene ne mogu posmatrati samo kao „ekonomski entiteti” i da se ne može zanemariti „specifična situacija žene” jer je „njena funkcija radnice značajna koliko i reproduktivna sposobnost” (de Beauvoir, 1982). Feministkinjama je bilo jasno i to da je borba za rešavanje problema na agendi ženskih pitanja važnija na terenu donošenja odluka (sistemi političke moći), a ne samo u prostoru gde se oni ispoljavaju (kuća, radno mesto…). Zato su započele i političku borbu (demonstracije, peticije, lobiranje, medijske kampanje, umetničke intervencije s jasnim političkim ciljem) paralelno s programima edukacije žena na planu ženskih prava, pravne i psihološke podrške ženama žrtvama nasilja, alternativnih oblika zapošljavanja… Uspeh feminističkog teorijskog, aktivističkog i političkog rada je sistemsko obuzdavanje problema nasilja nad ženama (zakonska regulativa, uključivanje centara za socijalni rad i policije, sigurne ženske kuće), koje nije zaokuženo, niti završeno jer se u sistemu liberalnog (post-liberalnog) kapitalizma ono ne može rešiti.
Sledeći, vrlo važan prostor i za feministički ali i sindikalni rad, je prostor različitosti. Radničku klasu, pojam koji se najčešće vezivao za industrijsko radništvo, danas zamenjuje mnoštvo različitih identiteta u procesu rada (zaposleni) ili van njega (nezaposleni). Jedna od najvećih grupa unutar obe ove skupine su žene. One su heterogena grupa i razlikuju se prema godinama, obrazovanju, naciji, veri, seksualnom opredeljenju, izbegličkom ili starosedelačkom statusu… Dolaze iz gradova i sela. U fokusu feminističkog promatranja su uvek žene, ali i različiti manjinski identiteti i opredeljenja. To je u političkom smislu vrlo važna tekovina feminističkog delanja i promišljanja, jer je tokom devedesetih bila u sklopu zajedničkog fronta koji su protiv ratne politike činile ideološki različite grupacije (Stojaković 2011).
Radnički protesti u Srbiji (2000-2011) okupili su muškarce i žene, osobe različitih nacionalnosti i seksualnog opredeljenja. Postavlja se pitanje da li je ta različitost vidljiva unutar grupa koje protestuju, ili uopšte radničkih organizacija (Stojaković, 2011). Zašto su često žene većina u pobunjenim radničkim kolektivima? Vladimir Unkovski-Korica tačno primećuje da žena u svetu rada nikada nije u istoj poziciji s muškarcima, jer pored toga što mora iznova da se dokazuje i što je čeka kućni rad, ona „je uvek pod sumnjom da je lojalna svojoj porodici, a ne kapitalu” (Unkovski-Korica, 2011). Feminističke grupe i pokreti jasno su prepoznali posebne probleme koje žene imaju u svetu rada, ali nikada nisu frotalno, masovno i sinhronizovano napali kapitalizam kao društveno-ekonomski poredak koji ih uzrokuje.
Posle 2000-te, težište političkog rada, kada je ženska agenda u pitanju, pomera se unutar ženske političke mreže gde su mnoge feministkinje i aktivistkinje ženskog pokreta kapitalizovale svoj aktivistički rad. Feminističke grupe i pojedinke koje nisu povezane s nekom političkom opcijom ostale su na margini suočavajući se s velikim teškoćama u radu. Jedan deo njih ostao je u organizacijama u okviru sistema protiv nasilja nad ženama, mirovnoj grupi Žene u crnom ili u akademskoj sferi. Moglo bi se reći da je feministički korpus danas razbijen i neplodan, ali da iskustvo masovnog organizovanja žena koje je ostvareno, makar i na kratko, daje mogućnost da se kroz zajednički front s novim sindikatima i političkim pokretima napravi nova rodno-osetljiva platforma borbe protiv kapitalizma koja bi iznedrila pitanja od interesa za svakodnevni život žena.
Novi sindikati/nova-stara borba
Nova radnička klasa – heterogena po svojoj suštini – postojaće tek kroz političke i sindikalne organizacije formirane radi borbe protiv povlašćene klase i kapitalizma. Još je 1921. Trocki, zajedno s Lenjinom, objasnio taktiku „jedinstvenog fronta” gde će se unutar borbe za delimične zahteve voditi borba za pridobijanje radništva i čitave potlačene klase, kako se ciljevi te borbe ne bi zadržali u okvirima kapitalizma (Trocki prema Deutscher, 1976). Unutar takvog korpusa ili koalicije, a to se pokazuje i kroz delovanje Sirize, biće potrebno u svakoj konkretnoj akciji odlučivati između reformističkog i revolucionarnog pristupa. Ono što je neumitno je izlazak sindikata u sferu političkog, jer se prava radnika i potlačenih klasa osvajaju promenom sistema a ne „razmenjivanjem ideje socijalizma u sitan novac sindikalizma i parlamentarnih reformi” (Trocki prema Deutscher, 1976: II 45).
Realno je očekivati da će sagovornici tako formiranog fronta (sindikati, levičarski i anarhistički pokreti i partije, feminističke grupe…) biti osobe različitih identiteta, a jedan od dominantnih će biti rodni identitet. To je polje gde će iskustvo feministkinja (teorijsko i aktivističko) biti vrlo korisno. Žene su većinski deo stanovništva i ne mogu se zaobići niti se može ignorisati agenda za ženska prava. U isto vreme, žene su sve više interesna grupa, ali i interesna sfera, mnogih političkih i sindikalnih opcija.
Ženska politička mreža danas predstavlja partijske ekspoziture za rad među ženama. To nije mesto gde se raspravlja o autentičnim interesima žena već se radi o glasačkoj infrastrukturi partija koje danas egzistiraju na političkoj sceni Srbije. Opet dolazimo do stare-nove dileme o poziciji žena u sferi politike o kojoj je pisala i Ema Goldman. Goldman je smatrala da žene u politici neće moći da promene društvo u kome su „svi sistemi političke moći apsurdni i sasvim nepodesni da reše goruće životne probleme” (Goldman, 2000). Političarke ili sindikalne liderke koje su danas na pozicijama moći, da bi opstale, koriste patrijarhalne obrasce kao i muškarci, ali se njima, za razliku od muškaraca, zamera autoritarnost. Dakle, ne radi se o tome šta žene i kako rade već se radi o sistemu koji muškarce i žene, tzv. slobodne građane, „nagrađuje” zakonom o radu, zabranom bojkota, štrajka i svim drugim osim nečijeg prava da opljačka plodove rada tako slobodnih građana i građanki. (Goldman, 2000).
Kao što će unutar novog sindikata/nove-stare borbe za prava radnika mera koja odlučuje u korist reformista ili revolucionara biti interes radnika, tako se i mera u odnosu na agendu ženskih prava mora utvrditi u odnosu na položaj žena u svakodnevnom životu. Svakodnevni život žena je mera koja objedinjuje sve njene identitete, od radnice i nezaposlene žene do majke i supruge, a sled ovih funkcija i njihovu meru ne sme da određuje patrijarhat.
Fusnote:
1. KPJ je imala Komisiju za rad među ženama od 1926.
2. U periodu jun-septembar 2010. pravnu pomoć je zatražilo 123 osobe (75.60% žena i 24.39% muškaraca), a kroz edukativne radionice, namenjene predstavnicima sindikata, prošla je 101 osoba (57.42% muškaraca i 42.57% žena). Rezultati analize koja se pominje u ovom radu odnose se na ankete koju su popunjavale obe grupe ispitanika (pravno savetovalište i edukativne radionice). Videti: Stojaković, Gordana (2012) „Analiza” u: Putokaz za radna prava – Vodič za komunikaciju sa poslodavcima i institucijama, ur. Jovanka Zlatković. 16-23. Novi Sad: Udruženje građana „S.T.R.I.K.E.”
Literatura:
de Bovoar, Simon (1982) Drugi pol I- II, BIGZ, Beograd
Deutscher, Isaak (1976) Trocki – razoružani prorok, Sveučilišna naklada Liber & Otokar Keršovani, Zagreb-Rijeka
Goldman, Ema (2012) Anarhizam i feminizam – eseji, odabir i prevod: Vanda Perović i Aleksandar Ajzinberg http://www.womenngo.org.rs/feministicka/tekstovi/Ema_Goldman.pdf
Kabiljo, Anica (1950) „Više brige o ženi radnici”, Glas žena, s. 21-22.
Kecman, Jovanka (1978) Žene Jugoslavije u radničkom pokretu i ženskim organizacijama 1918-1941, Institut za savremenu istoriju, Beograd
Stojaković, Gordana (2011) Solidarnost ili lajkovanje: Dnevnik feministkinje o feminizmu i levici u Srbiji (1978-2007) Ženski informaciono-dokumentacioni centar (ŽINDOK), Beograd
Stojaković, Gordana (2012) „Analiza” u: Putokaz za radna prava – Vodič za komunikaciju sa poslodavcima i institucijama, ur. Jovanka Zlatković, Udruženje građana „S.T.R.I.K.E.”, Novi Sad, s. 16-23.
Unkovski-Korica, Vladimir (2011) „Žena pre fenomena sponzoruše”, Solidarnost, br. 22, s. 12-15.