Srbija je dobila novu mandatarku za sastav Vlade i prvu premijerku u svojoj istoriji. Takođe, Ana Brnabić će biti prva otvoreno LGBTQ+ osoba na toj funkciji. U zemlji koja je u svetskim medijima često predstavljana kao mesto gde su se vodile ulične borbe protiv Parade ponosa, to je zapanjujuć obrt. Zapadni mediji su brzo i pozitivno reagovali na tu vest.
Nažalost, mi ne delimo njihovo oduševljenje. Ana Brnabić ne predstavlja ništa osim šminku za režim. Oni koji se iskreno zalažu za žensko i LGBTQ+ oslobođenje moraju da shvate da je ovo ciničan potez Aleksandra Vučića, čiji je cilj jačanje evroatlantskih integracija Srbije. Zbog toga, postavljanje Ane Brnabić na poziciju premijerke dugoročno neće doprineti nikakvom poboljšanju položaja žena ili LGBTQ+ ljudi u Srbiji, a moguće je i da će ih dodatno pogoršati.
Naime, izgleda da je naimenovanje Ane Brnabić u stvari samo kratkoročni korak. Drugi kandidati su bili „socijalista“ Ivica Dačić ili neko iz vladajuće Srpske napredne stranke. Ni jedna ni druga opcija nisu bile zadovoljavajuće za Vučića. Prema Ustavu, za unutrašnju politiku je bitnija pozicija premijera nego pozicija predsednika. Dakle, ko god da dođe na tu poziciju, potencijalno može da ima veliku moć.
Iz istih razloga je Boris Tadić za vreme svog predsednikovanja za premijera držao nestranačku ličnost. Tako predsednikova partija u Parlamentu ograničava nestranačku ličnost na čelu Vlade. Istovremeno, niko iz te partije ne može da uzurpira mesto predsednika, kako je to Vučić uradio svom bivšem šefu Tomislavu Nikoliću. U konkretnom slučaju, Vučić očigledno nije verovao nikome iz SNS-a, ili je odnos snaga u njegovoj stranci takav da bi se ona raspala kada bi premijer došao iz njenih redova. Uz to, Vučić nije mogao da rizikuje naimenovanje svog starog rivala Dačića.
Stoga Ana Brnabić, prema stanju na terenu, izgleda kao najbolja opcija za Vučića. Uz to, ona je popularna na Zapadu. Danas je preneo da su pojedini diplomatski izvori tog lista pozdravili njen dolazak na poziciju premijerke, jer ona može da doprinese „modernizaciji“ i evroatlantskom opredeljenju Srbije.
Ovo je, naravno, Vučićev cilj, iako na njegovom ostvarenju, zbog osetljivosti domaće javnosti i potrebe da stalno balansira između Zapada i Rusije, mora pažljivo da radi, kako ne bi izgubio manevarski prostor u pregovorima (između ostalog i oko Kosova). Vučić će već 16. jula boraviti u Vašingtonu, gde je planirano da se sastane sa američkim potpredsednikom Majklom Pensom.
Ipak, ovo spoljnopolitičko
Ova ravnoteža koju je Vučić uspostavio istovremeno je izraz njegove snage i njegove slabosti. Uzdizanje iznad frakcija u vlasti i balansiranje između velikih sila uvek je riskantan potez. Još je riskantniji kada se gradi na bazi slabe ekonomije u kojoj se krupnom kapitalu daju odrešene ruke da na svaki mogući način cedi profit iz sve siromašnijeg radnog naroda. Privatizacija fabrika tokom protekle tri decenije uništila je privredu. Glavni izvor novca za vladajuću klasu u Srbiji sada je akumulacija zasnovana na privatizaciji javnog prostora, čiji je najpoznatiji slučaj projekat „Beograd na vodi“.
Sve ove privatizacije sprovode se da bi se očuvala stabilna valuta i privukle strane investicije. Strategije svih vlada nakon 5. oktobra bazirale su se na prilivu stranog kapitala. Brnabić će biti premijerka od koje će se očekivati i dalji rezovi „neproduktivne“ potrošnje u javnom sektoru, kako bi strani investitori i kreditori bili uvereni da će država služiti osiguravanju njihovih profita, a ne nekoj vrsti redistribucije prihoda prema običnom narodu (makar i za dobrobit političkih partija na vlasti). Danas sve mora biti podređeno obrtu kapitala.
Sve ovo predstavlja udar na životni standard, koji svugde prati jačanje državne represije nad narodom. Zakon protiv štrajka je prvi primer. Sužavanje slobodnog medijskog prostora je još jedan. Sveprisutna policija, žandarmerija i komunalna policija samo su potvrda. A, po potrebi, pojaviće se i maskirane bande da tokom noći ruše zgrade i ubijaju ljude. U današnjoj Srbiji sve je moguće, ako služi očuvanju vlasti i profita moćnika. Pa ipak, svaka nepravda postupno umanjuje legitimitet vladajuće klase – tako i u Srbiji vidimo početke aktivnog otpora nezadovoljnih.
U proteklih godinu dana, protesti koje je organizovala Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“, kao i demonstracije protiv izborne krađe pod okriljem „7 zahteva“ i „Protiv diktature“, izveli su desetine hiljada građanki i građana na ulice. Pitanje je koliko su ti krici nezadovoljstva uspeli da uzdrmaju režim. Izvor Vučićeve snage leži u nemogućnosti opozicije da artikuliše bes tih ljudi – a razlog za to postoji. Opozicija je privržena istom društvenoekonomskom poretku kao i Vučić: neoliberalnom kapitalizmu. Dok se taj poredak ne dovede u pitanje, ni protesti ni opozicija ne mogu da odu dalje od današnjeg stanja.
Jedino bi isticanje socijalnih zahteva na domaćem planu i borba za istinsku međunarodnu neutralnost Srbije mogli da donesu začetak nove političke opozicije koja bi mogla da zameni postojeću, istrulelu. Jedino kada bi se odbacio začarani krug ekonomije zasnovane na profitu, državne represije i odanosti velikim silama, bilo bi moguće privući masu radnih ljudi koji nemaju svoj politički glas i za čije interese se nijedna politička opcija ne zalaže.
To su lekcije raznih političkih opcija radikalne levice, poput Melanšona u Francuskoj, Sandersa u SAD, Korbina u Britaniji ili Podemosa u Španiji. Te političke opcije nisu se gradile samo na rečima i programima, već i na delima. Pokret „7 zahteva“ je svojom intervencijom u protestima protiv izborne krađe pokazao da je u praksi moguće staviti socijalne zahteve na dnevni red masovnih pokreta u Srbiji. To je početak, za kojim ostaje još mnogo toga što treba uraditi da bi se radnička klasa digla na noge u političkom životu Srbije.
Uskoro nas očekuju gradski izbori u Beogradu, koje će vlast verovatno iskoristiti da sazove i vanredne republičke izbore u još jednom manevru učvršćivanja svoje pozicije i razbijanja ionako dezorijentisane opozicije – vrlo je moguće, stoga, da Ana Brnabić, na oduševljenje desnice, neće dugo biti u premijerskom kabinetu, ali je izvesno da će i nakon tih izbora politički i ekonomski kurs Srbije ostati nepromenjen, bez obzira na pione koji budu sedeli u ovoj ili onoj fotelji.
To će sigurno biti slučaj ukoliko levica ne iskoristi resurse koje je uspela da izgradi u poslednjih godinu dana iskustva sa ulica i ukoliko ne krene da, pre svega na lokalnom nivou, nudi jasnu i opipljivu alternativu postojećoj politici; alternativu koja jedina ima potencijal da u politiku privuče obespravljene, ponižene i nezadovoljne; alternativu koja jedina ima potencijal da promeni ne samo vlast, već i celokupno društvo.
Marks21 radi sve što može da sistematski doprinosi tom zadatku. Pridružite nam se – zajedno smo jači!