O novoj privatizacijskoj ofanzivi pišu Tamara Kostić i Jelena Lalatović.
Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, po svemu sudeći, izražava volju države da ozakoni negativne prakse poput de facto privilegovanosti banaka u stečajnom postupku, kao i “efikasno” zatvaranje preduzeća nasilnim guranjem u bankrot. On se po nekoliko izuzetno važnih tačaka razlikuje se od poslednjeg donetog akta. Poverioci, koji su istovremeno i glavni akteri postupka, tretiraju se na drugaciji način. Banke kao razlučni poverioci stavljaju se u dvostruko povlašćen položaj u odnosu na stečajne poverioce.
Banke pod zaštitom države
Banke spadaju u klasu poverilaca čiji je položaj zaštićen u odnosu na stečajne poverioce (radnike i radnice, dobavljače) od samog početka. Naime, banke opstaju i profitiraju zahvaljujući uspešnim projektima, a ne zahvaljujući naplati potraživanja iz rasprodate imovine preduzeća koja nisu uspela da otplate kredite, dok je naplata potraživanja za zaposlene i sitne preduzetnike najčešće pitanje golog opstanka. Dalje, interesi banaka su postojećom zakonskom regulativom sasvim zaštićeni, budući da one svoja potraživanja namiruju prema posebnim pravilima – prodajom imovine na koju imaju hipoteku. Stoga je jasno da izmene zakona kojima bi se bankama omogućilo da raspolažu stečajnom masom na štetu ostalih poverilaca, smanjena mogućnost reorganizacije (predloženim izmenama plan reorganizacije nije moguće podneti nakon rešenja o bankrotstvu, čime reorganizacija postaje puki pravni institut, dok se u praksi favorizuje rasprodaja), te liberalizacija zakupa stečajnog dužnika (do sada je bilo moguće izdavanje (dela) imovine preduzeća u stečaju u zakup, a novim zakonom omogućilo bi se da predmet zakupa bude preduzeće kao pravno lice, što praktično podrazumeva i iznajmljivanje radne snage) neće podstaći banke da kreditiraju privredu, kao što tvrdi Ministarstvo privrede.
Legalizacija praksi kojima je država i do sada umesto radnika štitila krupni kapital zapravo signalizira smer kretanja privatizacijskih tendencija, te dalje narušavanje bazičnih demokratskih principa. Zaključna javna rasprava povodom Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju samo je jedan od simptoma takve politike, kojom država zauzdava ne samo kritičke glasove već i čitave mehanizme kritike i demokratske kontrole.
Javna rasprava bez rasprave
Javna “rasprava” održana je 28. oktobra u prostorijama Privredne komore Srbije. Nakon poslovičnog obraćanja predsednika Privredne komore Srbije Marka Čadeža, punoj sali, u kojoj su prva dva reda bila rezervisana, obratio se ministar privrede Goran Knežević sa ciljem da nas obavesti kako će zaključna javna rasprva morati da se skrati zbog posete makedonske delegacije. Usledilo je punosatno izlaganje konsultanta Svetske banke i člana radne grupe koja je formulisala predložene zakonske izmene, advokata Luke Andrića, koje je zapravo predstavljalo prepričano zvanično obrazloženje Ministarstva privrede. Za diskusiju je, zbog navodne posete makedonske delegacije, ostalo jedva dvadesetak minuta, a moderatorka je apelovala na učesnike da postavljaju isključivo konkretna pitanja, čime su kritički komentari obeshrabreni i obesmišljeni u startu.
Među malobrojnima koji su uspeli da dobiju reč bio je i predstavnik jedne požeške fabrike u stečaju, koji je želeo da podeli iskustva sa prisutnima i potom da sugestije na iznete predloge u Nacrtu. Sasečen na polovini rečenice sa „molbom“ da se fokusira na izneta rešenja tokom prezentacije, jer „nemamo prilike da raspravljamo o tome“, samo je prisutnog ministra privrede zamolio da odgovori da li njegova firma može da dobije pravnu pomoć i kako. Na to pitanje nije dobio odgovor.
Moderatorka rasprave je i najsuptilnije davanje primera smatrala digresijom i molila sve prisutne da se „fokusiraju na izmene i dopune i da daju što konkretnije predloge“ na ono što je prethodno izneto u jednočasovnoj prezentaciji. Potom je pozvala prisutne da se obrate mejlom i pošalju svoje predloge, za šta rok ističe 30.10.
Odsustvo suštinskih elemenata javne debate govori ne samo o nedostatku profesionalnosti onih koji su je sazvali nego prevashodno o jasnom produkovanju jaza između državnog aparata sa jedne i radništva i građana sa druge strane.
Na našoj političkoj sceni koncept javne rasprave kao embriona demokratski uređenog društva najviše odjeka imao je u sferi zelenih politika i prostornog planiranja. Nije bila retkost da adekvatno informisana lokalna zajednica, uz saglasnost i pomoć stručne javnosti, na takvoj raspravi iznese svoje stavove o štetnosti nekog planiranog projekta i time nedvosmisleno ideološki nadglasa namere investitora i izvođača radova.
Suštinski kvalitet koji je ovakav oblik organizovanja, čiji je nesumnjivo najuspešniji predstavnik Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd, dao javnosti u Srbiji nije samo ogoljavanje sprege krupnog kapitala i države kao pogubne po javni interes, već, pre svega, afirmacija ideje korišćenja institucionalizovanih kanala demokratije radi učestvovanja u donošenju odluka. No, kao što iskustvo građana okupljenih oko Inicijative na makro planu, te na mikro planu simbolični igrokaz u vidu fingirane javne rasprave kojoj smo prisustvovali, pokazuju, politička elita, kada ima odgovarajuću potporu bankarskog kapitala, ne preza od ukidanja vlasititih institucija. Otpor novom Zakonu o stečaju mogao bi biti dobra prilika za široku levu mobilizaciju protiv privatizacije, jer privatizacija za sobom nužno povlači srozavanje radničkih prava i ukidanje demokratske kontrole nad resursima. U slučaju izmena Zakona o stečaju to je vidljivo u osnovnoj nameri zakonodavca čiji je cilj, kako sami priznaju, poboljšanje položaja razlučnih poverilaca tj. banaka.
Privatizacija preostalih javnih preduzeća
Kao što iskustvo pokazuje, agresivno, konstantno i rapidno, menjanje zakonskih okvira predstavlja način na koji se država obračunava sa demokratskim preprekama i radničkim otporom u novoj fazi privatizacije. Sada su na redu rasprodaje profitabilnih kompanija koje su još uvek u javnom vlasništvu, kao što stu Telekom i EPS, čija je produktivnost na dovoljno visokom nivou da se privatizacija ne bi mogla opravdati standardnim parolašenjem o državi kao lošem vlasniku. S obzirom da bi se novim zakonom o stečaju bankama omogućilo da vode postupak izvršenja, te da je za zaduživanje preduzeća dovoljno samo da država obustavi investicije, zamislivo je da bi delegiranjem upravljanja stečajem sa sudstva na banke država zastupala interese bankarskog kapitala bez ikakve nominalne i legislativne odgovornosti.