Vladimir Jevtić iz Bajine Bašte piše o stanju u obrazovanju i objašnjava zašto je došlo do štrajka u prosveti. Putem borbe, sindikati mogu da dignu i šire, ali neorganizovane mase u front protiv neoliberalizma.
Štrajk prosvetnih radnika, koji se sticajem slučajnih okolnosti, dešava uporedo sa studentskim protestima, ima potencijal da zabode glogov kolac u srce neoliberalnog koncepta štednje, zasnovanog na ideji kresanja potrošnje kako bi se postigao budžetski balans, a sve u cilju osiguravanja otplata rata velikim državnim kreditorima.
Pošto država nema snage i ne želi da zahvati u razne povlašćene grupe u javnom sektoru i privredi, pokušava da kresanjem javne potrošnje kroz smanjenje socijalnih davanja, povlačenjem države iz raznih oblika subvencija i podrške socijalnim kategorijama, te smanjenjem izdataka u najvećim sistemima- zdravstvu i prosveti, dođe do smanjenja budžetskog deficita. Na taj način, država generiše dodatno produbljivanje socijalnog jaza između raznih povlašćenih grupa, koji su međusobno čvrsto povezani u jedinstven stratum, koji se sasvim opravdano može opisati terminom povlašćena klasa, ili klasa na vlasti.
Na suprotnoj strani nalaze se široki slojevi stanovništva kojima je u neoliberalnom diskursu namenjena sudbina drastičnog osiromašenja, brisanja ostataka socijalne sigurnosti i ulaska u arenu u kojoj će se boriti na život i smrt sa ostalim nesrećnicima – „tranzicionim gubitnicima“, oko mrvica sa stolova gospodara. U tim najširim masama stanovništva kojima se vlada i kojima je namenjena sudbina „suvišnih ljudi“ , u najmanje lošem položaju i sa najviše mogućnosti za otpor nalaze se zaposleni u javnim službama, prije svega u prosveti.
Prosveta je sistem koji broji više od stotinu hiljada zaposlenih u Srbiji i to žena i muškaraca u naponu fizičke i intelektualne snage, potpuno svesnih sopstvene potplaćenosti i potcenjenosti, i daljeg srozavanja njihovog materijalnog i socijalnog položaja. Oligarhija dobro zna za potencijalne opasnosti od pobune prosvetnih radnika, te decenijama u kontinuitetu nastoji da oslabi sistem, da njegove pripadnike zastraši i učini ih što nesigurnijim i ranjivijim, a prosvetne ustanove stavi pod sopstvenu (partijsku) kontrolu. Još od Miloševićevog „vakta“ započela je praksa postavljanja „svojih“ direktora i članova školskih odbora, a to se nastavilo i nakon pada Miloševića i traje nesmanjenom žestinom do danas.
Uporedo s tim, nakon 2000–te, započeli su procesi „reformisanja“ pojedinih segmenata i obrazovanja u celini, bez jasne predstave o tome šta se tačno ne valja i kako prosveta treba da izgleda nakon završetka reformi. Iz tih razloga, reforme u prosveti su se svodile svih ovih godina na puko administriranje koje je nastavnike opteretilo dodatnom, besmislenom i bespotrebnom papirologijom, gde se sve svelo na brigu o mesečnim i godišnjim planovima, evidencionim listovima, škrabanjima po dnevnicima i drugim birokratskim izmišljotinama, posebno tzv. pripremama nastavnika za časove, koje predstavljaju posebnu besmislicu koja se sastoji od prepisivanja sadržine lekcija iz udžbenika i štampanja istih u nekoliko primeraka, kako bi se zadovoljila puka forma. Inspekcije i prosvetni nadzor, koje u dobroj meri čine učitelji koji su na brzinu završili fakultete u poznijim godinama života, uglavnom traže od nastavnika svu tu moguću papirologiju, bez dubljeg ulaženja u sadržaj i kvalitet izvođenja nastavnog procesa.
U takvim okolnostima, rad sa učenicima je prepušten na volju i snalaženje nastavnom osoblju, koje se proglašava isključivim krivcima za neuspehe i neznanje učenika koje u osnovnim i srednjim školama poprima katastrofalne razmere. Pored toga što je kvalitet obrazovanja ne zanima, država se prema prosveti postavlja ne kao prema resursu i ulaganju u budućnost, već kao prema nepotrebnom rashodu, tako da svih ovih godina ide priča u javnosti o viškovima u prosveti, o nastavnicima koji ne rade dovoljno, o povećanjima broja sati, neophodnih za punu normu, od koje zavisi plata prosvetnih radnika, o potrebi smanjena i ukidanja pojedinih škola u ruralnim područjima….
Sve to generiše strah za sigurnost radnog mesta u prosveti i stvara osećaj suvišnosti prosvetnog kadra, tako da ljudi postepeno gube osećaj za javni interes i volju za borbu protiv daljeg urušavanja sistema, grčevito se boreći samo za sebe i svoje „parče hleba“. Takođe, u poslednje vreme sve češće, direktori osnovnih škola po malim mestima u sistem uvode razne ljude bez adekvatne stručne spreme, apsolvente i nesvršene studente, koji izvode nastavu na određeno vreme, čime se dodatno slabi eventualna otporna snaga zaposlenih, jer ti ljudi nemaju apsolutno nikakvu mogućnost da se bune, te su prinuđeni da slušaju onoga ko im je omogućio.
Ipak i pored svih problema, radnici u prosveti imaju više mogućnosti od mnogih potlačenih slojeva da se organizuju i pruže relativno uspešan otpor ovom talasu „pojeftinjenja“ države koje MMF-ovi namesnici u vladi sprovode bez imalo obzira osim prema međunarodnim kreditorima i njihovim domaćim partnerima (raznim centrima političke i ekonomske moći) preko kojih izvlače profite, rušeći domaće ekonomije i crpeći sve resurse zajednica koje su imale nesreću da im se okače o vrat.
Većina zaposlenih u prosveti su obrazovani ljudi, koji su se školovali u doba kad je obrazovanje bilo besplatno i kada se u školama i na univerzitetima negovala kritička misao i kada su bila živa sećanja na pobunu 1968. i borbu univerziteta za autonomiju u godinama nakon toga. Posebno nezadovoljstvo izaziva neskrivena namera vlastodržaca da potpuno unište ideju jednakosti i socijalne pravde, usmeravajući mere štednje isključivo prema najsiromašnijim, izuzimajući od smanjenja plata partijske nameštenike po javnim preduzećima, ćesto sa nekoliko funkcija i nekoliko plata.
Dobar deo zaposlenih u prosveti ima ugovore na neodređeno vreme i štiti ih sadašnji kolektivni ugovor, tako da imaju mogućnost da iskažu nezadovoljstvo, a da time ne ugroze radno mesto.
Nakon uništavanja fabrika, škole su ostale gotovo jedina mesta gde se okupla veći broj ljudi, tako da je moguće da se organizuju i da masovnošću i zajedničkim delovanjem i solidarnošću ,zaštite pojedince, protiv kojih bi eventualno bile usmerene mere represije.
Ove prednosti su došle do izražaja 22. oktobra, prilikom štrajka upozorenja, koji je izveden u dobrom delu škola, uprkos pokušajima zastrašivanja. Konačan uspeh sindikata u prosveti zavisiće od njihovih daljih koraka, prije svega od toga da li će biti u stanju da opravdane socijalne zahteve (protiv smanjenja plata i za stvaranje platnih razreda, gde bi se plaćalo prema složenosti i obimu posla, nezavisno od preduzeća), prošire dodatnim političkim zahtevima. To bi podrazumevalo poziv na najširi društveni dijalog o poziciji i budućnosti obrazovanja u Srbiji, te formulisanje zahteva za stvaranje kvalitetnog državnog, svima dostupnog obrazovanja koje će se tretirati kao razvojni resurs prvog reda, a ne kao nepotrebni rashod, što je trenutno slučaj. Povezivanje sa ostalim socijalnim grupama u jedinstven front, koji će odlučno tražiti odstupanje o neoliberalne politike štednje i redefinisanje ekonomije i politike u ovoj zemlji, takođe je od fundamentalnog značaja.