Kada smo nakon prošlogodišnje zabrane Povorke ponosa odlučili da se angažujemo u antifašističkoj mobilizaciji za Međunarodni dan borbe protiv fašizma i rasizma naišli smo na podeljene stavove među antifašističkim aktivistima.
Jedan njihov deo razumeo je da je zabrana najavljenog Prajda predstavljala istovremeno pobedu državne represije i legitimizaciju fašističkog huliganizma. Zato je zaključeno da je potrebno organizovati se protiv državne politike koja dozvoljava fašistima da haraju, ali je takođe potrebno pojačati antifašističku aktivnost.
Međutim, bilo je onih antifašista koji su dešavanja od jeseni prošle godine tumačili jednostrano. S jedne strane, pripadnice i pripadnici nevladinih organizacija odlučili su da je potrebno sklopiti savez s onim delom državnog aparata koji navodno poštuje demokratiju i vladavinu prava, a protiv odmetnika koji su dozvolili trijumf fašista na beogradskim ulicama.
S druge strane, postojala je glasna manjina, koja je okarakterisala međupovezanost struja unutar državnih organa i fašističkih grupa poput Obraza kao dokaz da je fašizam, zapravo, samo poslušni sluga srpske policije.
Po toj logici, ukoliko su fašisti pod državnom upravom i kontrolom, zašto trošiti vreme na bavljenje njima, umesto da organizujemo socijalne borbe i akcije protiv same države?
Oba ova pogleda mogu biti veoma štetna. To su nedavna dešavanja u Jabuci i pokazala, nakon što su „meštani“ od romskog naselja napravili geto.
Direktnu solidarnost sa romskim porodicama izrazile su samo NVO. Iako dobronamerne, one su u svom saopštenju pozvale upravo na pojačanje državne represije nad onima koji ugrožavaju bezbednost Roma.
NVO sektor, dakle, nije u stanju da samostalno zaustavi fašizam, već iz nemoći ili zablude priziva navodno neutralnog žandarma da „postupi po zakonu“.
Podsetimo da je policija i pred Univerzijadu prošlog leta postupila po zakonu kada je počistila romsko naselje kod Belvila na Novom Beogradu.
No, to ne znači da se treba fokusirati samo na zlodela države. Događaji od proteklih nekoliko meseci nažalost potvrđuju naše strepnje da bez široke akcije protiv fašista i rasista ostavljamo prostor da njihove ideje u uslovima krize dopru do mnogo šire podrške od nekolicine srednjoškolaca i navijača.
„Meštanima“ Jabuke očigledno nije smetalo prisustvo ćelavih neonacista dok su proganjali Rome u selu – zato što su prihvatili laž da Romi predstavljaju problem. Tome svedoči i ovaj citat jedne od „meštanki“ Jabuke: „Kako nemaju slobodu kretanja? Mogu se kretati danju i u svom dvorištu!“
Septembar i najavljeni ponovni pokušaj održavanja Parade ponosa se bliže i izuzetno je važno da se organizatori ne oslanjaju na državu i da se antifašistkinje i antifašisti ne povuku sa scene.
Jedino što je ispravno raditi jeste vršiti što širu mobilizaciju društva, posebno među radništvom i Romima, kako bi se okupili svi oni koji su protiv diskrimacije, jer je to jedini način da se pokaže da građani mogu da brane svoja prava i ustanu protiv fašizma bez oslanjanja na žandarmeriju, Dačića ili Tadića.