Krajem maja ove godine bili su najavljeni popis i zaplena imovine KBC „Dragiša Mišović“, što je uspešno sprečeno zajedničkom akcijom pokreta „7 zahteva“, Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“, Anarhosindikalističke inicijative (ASI), Marks21 i okupljenih građana i građanki. Usled pritiska javnosti, izvršitelji se nisu pojavili, a umesto njih došao je ministar zdravlja Zlatibor Lončar koji je izjavio da KBC „Dragiša Mišović“ radi normalno, da građani i građanke nemaju razloga za zabrinutost, ali i da će nadležni poštovati sudske odluke.
Za sutra je, pak, najavljen dolazak izvršitelja, koji će obaviti popis opreme. Stoga vas pozivamo da se u sredu, 12. jula, u 10 h okupimo i ponovo odbranimo KBC „Dragiša Mišović“, koji predstavlja ogledni primer napada na javno zdravstvo. Zašto se privatni interes stavlja ispred javnog i zašto je nužno boriti se protiv toga, piše naša članica Marija Spasić.
Zdravlje nema cenu. Uprkos tome, u izvršnoj presudi procenjeno je da KBC „Dragiša Mišović“ treba da isplati dug od 1,1 milion evra, i to tako što će se izvršiti plenidba imovine bolnice u toj vrednosti.
Međutim, tih 1,1 milion evra nas građane i građanke i društvo u celini koštaće mnogo više. Bolnica je institucija čija vrednost daleko prevazilazi kategorije merljive novcem. KBC „Dragiša Mišović“ je mesto gde je do sada spaseno stotine hiljada života, gde je izlečeno na stotine hiljada ljudi. Ta imovina nema samo svoju kupoprodajnu vrednost – ona ima vrednost u značaju svoje upotrebe; ona jeste javna ustanova koja služi lečenju ljudi. Oduzeti imovinu državnoj bolnici, znači onemogućiti ljudima da se leče i time ostvaruju svoje pravo na zdravstvenu zaštitu. 1,1 milion evra oduzete imovine znači mnogo života koji neće moći da budu spaseni, mnogo ljudi koji bez nje neće moći da se leče. Da li i jedan, a kamoli mnogo više života budućih bolesnika sme da bude procenjeno kao manje vredno od 1,1 milion evra?
KBC „Dragiša Mišović“ nije samo mesto gde se ljudi leče, već je i nastavna baza Medicinskog fakulteta. To znači da njegova imovina omogućava da se generacije budućih lekara i lekarki osposobe za svoju struku. Oduzeti tu imovinu znači onemogućiti obrazovanje mladim lekarima i lekarkama, a i to kao krajnji ishod ima gubitak zdravlja i života ljudi, koje ti budući lekari i lekarke treba da leče.
Interesantno je to da se za namirenje duga pojedincu pleni imovina državne bolnice, koja velikom delu nas koji se u njoj besplatno lečimo znači i sam život. Ali, u Srbiji očigledno nisu svi dugovi jednako tretirani. Jer isto tako postoji puno dugova, za koje su isto tako donesene pravosnažne presude, a za koje ne vidimo izvršitelje koji uz pomoć kordona policijaca (plaćenih takođe našim novcem, novcem građana i građanki) plene imovinu da bi se ti dugovi namirili. U Srbiji ima oko 100.000 radnika i radnica uništenih društvenih preduzeća kojima još nisu isplaćene zarade i kojima država duguje čak 400 miliona evra. Mnogo je i zaposlenih u preduzećima koja više nisu u državnom vlasništvu, a duguju im se plate. Navešćemo radnike i radnice Fabrike šinskih vozila „Goša“ iz Smederevske Palanke, koji štrajkuju već 110 dana zbog neisplaćenih 20 plata, nepovezanog staža i neoverenih zdravstvenih knjižica, nakon što je jedan od njihovih kolega izvršio samoubistvo u fabrici zbog bede i beznađa.
Gore navedeno jasno pokazuje da u ovoj državi postoje određeni prioriteti. Recimo, prioritet ima ovaj dug bolnice pojedincu, spram dugova radništvu za koje sud, izvršitelji, policija i ostali jednostavno ne mare. Takođe je jasno da životi građana i građanki kojima će biti otežano lečenje, kao i životi onih koji skapavaju u bedi jer im duguju neisplaćene plate, nisu na nekom visokom mestu na listi prioriteta. Na primer, fontana na Slaviji u vrednosti od 1,8 miliona evra očigledno je veći prioritet od državne bolnice. Prioritetna je naplata onih dugova gde tokovi novca idu od mnoštva građana i građanki ka privilegovanim pojedincima. Očigledno je da državni aparat radi protiv mnoštva građana i građanki, a u korist kapitala – primer KBC „Dragiša Mišović“ samo je jedan od mnogih koji to ilustruju.
1,1 milion evra za jednu bolnicu nije sitnica. Teško je poverovati da će nakon oduzimanja imovine u toj vrednosti bolnica moći da nastavi da pruža zdravstvene usluge isto kao pre. Ne možemo da se ne zapitamo, šta će biti sa pacijentima koji usled plenidbe neće moći da dobiju određene zdravstvene usluge koje su bile vezane za zaplenjenu imovinu? Bolesti, naravno, neće nestati, a nema naznaka ni da će se ta ista količna novca/opreme obezbediti nekoj drugoj državnoj bolnici koja bi tako pokrila portebe ovih pacijenata. To znači da bolesnici imaju dve opcije: biće primorani da idu kod privatnika ili da prosto ne dobiju zdravstvenu uslugu. Državne bolnice su ionako već preopterećene, čekanje na termine i procedure kod lekara specijalista već je ogromno, te nije razumno očekivati da će takav zdravstveni sistem uspeti da kompenzuje ovaj gubitak resursa. Kao što smo već rekli – zdravlje nema cenu; pacijenti će dati sve za zdravlje, bez obzira na svoje teško finansijsko stanje. Neminovno je da će veliki broj njih odlaziti u privatne bolnice da dobije usluge koje im više neće biti dostupne u državnim bolnicama. Jasno je da ovaj postupak, plenidba imovine državne bolnice, vodi slivanju novca građana i građanki u džepove vlasnika privatnih klinika, koji su vlasnici kapitala. Znači – opet se državnom intervencijom favorizuje tok novca od mnoštva građana i građanki ka privilegovanim pojedincima.
Plenidba imovine KBC „Dragiša Mišović“ doprinosi profitu vlasnika privatnih bolnica na još jedan način. Naime, zaplenjena imovina je medicinska oprema. Ona će se nakon plenidbe prodati na licitaciji po povlašćenim, niskim cenama, da bi se od tog novca namirio dug. A ko će kupiti tu medicinsku opremu? Pa naravno, vlasnici privatnih bolnica! Time će se uvećati njihova mogućnost da ostvaruju profit, a one besplatne zdravstvene usluge koje su se vršile korišćenjem iste te opreme u državnoj bolnici, sada će se dobijati za novac – koji će ići privatnicima.
S obzirom na to da bolesti, odnosno potreba za zdravstvenim uslugama neće nestati, oduzimanje imovine državnoj bolnici onemogućava zadovoljenje te potrebe, koja mora ostati javni interes. Tu potrebu će zatim moći da zadovolje privatni pružaoci zdravstvenih usluga – naravno, za novac, shodno zakonima tržišta. Time zdravlje postaje roba, a povećava se udeo zdravstvenih usluga pruženih za novac u odnosu na udeo istih pruženih u državnim ustanovama. Može se reći da ovakav proces zapravo predstavlja perfidnu privatizaciju zdravstva „ispod žita“. Zdravlje nije roba. Ne smemo dozvoliti da se tako tretira. Posledice koje proističu iz toga da zdravlje postane roba i izvor profita privatnicima su nesagledive.
Građani i građanke uredno plaćaju zdravstveno osiguranje kroz doprinose. To znači da, za novac koji izdvajamo, imamo pravo da se lečimo, a ne da dodatno plaćamo privatno lečenje jer uzimanje resursa državnim bolnicama onemogućava lečenje u njima. Ili da, usled nemaštine koja pogađa najveći deo stanovništva, prosto ne možemo sebi da priuštimo lečenje. Iako je jasno da je osnovno načelo i krajnji ishod mnogih državnih intervencija uzimanje od većine (neprivilegovanih) građana i građanki i davanje privilegovanim pojedincima, kada je uzimanje od zdravstvenih ustanova u pitanju, građanima i građankama ne uzima se samo novac, već i život. Moramo zaštititi svoje pravo da se lečimo! Moramo reagovati na ovakve poteze države koji vode privatizaciji zdravstva!
SAČUVAJMO MIŠOVIĆ! SAČUVAJMO NAŠE ZDRAVSTVO! ZDRAVLJE NEMA CENU!