Svi protivnici i protivnice režima Aleksandra Vučića saglasni su oko toga da predstojeći predsednički izbori služe jedino njegovoj daljoj konsolidaciji – i da predstavljaju odličnu priliku da mu se nanese prvi u nizu udaraca koji će dovesti do njegovog konačnog sloma. Prethodnih nedelja analizirali smo neke od njegovih protivkandidata, njihove programe i domete politike koju zastupaju. Poslednji je čas da tu analizu zaokružimo i iznesemo konkretan stav o tome šta nam je drugog aprila činiti.
Jednom kada poplava razvoja pred sobom počisti ove odnose, kralj nam deluje samo kao propali čovek sa obešenom donjom usnom. – Lav Trocki
Predizborna kampanja ostavila je iza sebe dva velika narativa – oba se tiču Vučića i oba preuveličavaju njegovu snagu. Vladajuća koalicija insistira na tome da nam ide dobro, ali da će nam s Vučićem kao predsednikom ići još brže, jače i bolje. Građanska opozicija Vučića predstavlja kao pobedivog diktatora, od kog je bilo koji njen predstavnik ako ne bolji izbor, onda bar prihvatljiv činilac strategije za postepeno demontiranje njegovog režima. Iako je drugi narativ bliži istini, oba smrde na prevaru.
Zašto se Vučić smeje?
Ima, naravno, iskrenosti u pomalo umornim, ali samozadovoljnim osmesima koji, na opštu nelagodnost, krase predizborne sitkome predsednika vlade. Naši međunarodni partneri dugo nisu imali boljeg čoveka za saradnju od njega. Tajne službe i „država unutar države“, koje su nakon Petooktobarske revolucije ostale gotovo netaknute, Đinđiću su došle glave i upropastile Tadićevu međunarodnu reputaciju neredima tokom održavanja Parade ponosa 2010. godine. Vučiću, s druge strane, pomažu da neometano blati i zastrašuje svakoga ko pomisli da mu se suprotstavi.
Ali, važnije od toga, služe mu da pred stranim investitorima, međunarodnim finansijskim institucijama i evropskom birokratijom garantuje „povoljnu poslovnu klimu“ – da postanemo izvor jeftine i u dugovima ugušene radne snage. Ka savršenom modernom radnom čoveku kasnog kapitalizma – radniku koji malo jede, ali može mnogo da ponese – i ne buni se. O važnosti tog postignuća govori i tišina zapadnih medija i institucija povodom brojnih sočnih afera, zaključno sa „slučajem Hercegovačka“ i desetinama hiljada nas koji smo uzastopno marširali Beogradom.
Vučić zaista radi dobar posao, samo mu, kao i svima pre njega, ponestaje načina da ono što je dobro za krupni kapital i strane kreditore predstavi kao opšte dobro. Strategija podizanja privrede na bazi privatizacije i privlačenja stranih investicija jednostavno ne radi, koliko god uzastopne vlade pomerale starosnu granicu za odlazak u penziju, rasprodavale preduzeća ili subvencionisale zapošljavanje. Životna perspektiva ogromne većine nas sve je mračnija i jedna aktivna manjina počinje da se izdvaja i oblikuje otpor režimu nezavisno od odavno kompromitovanih političkih aktera.
Vaskrsenje, povampirenje
Što se tiče građanskih snaga koje ove izbore predstavljaju kao referendum protiv Vučića, one se, kao i SNS, dosledno drže svetog pisma strategije privlačenja stranih investicija. Diskurs o diktaturi pruža im priliku da pregrupišu svoje redove, izmešaju se sa „nestranačkim ličnostima“ i podgreju građansku utopiju o mogućnosti nekakvog uređenog, poštenog, transparentnog i, iznad svega, kulturnog kapitalizma.
Saša Janković kao novo, neukaljano lice koje je privuklo deo rezigniranih „belih listića“, pa čak i podršku Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“, savršeno ispunjava ulogu veze između sveže krvi društvenih pokreta i srče partija nekadašnjeg DOS-a koje tonu u beznačajnost. Tom delu vladajuće klase ovi izbori pružaju priliku za vaskrsenje, odnosno povampirenje. Drugim rečima, sami ovi predsednički izbori predstavljaju poprište borbe između dva sukobljena krila jedne vladajuće klase koja služi isključivo sopstvenim i interesima svojih pokrovitelja i kreditora.
Kao i u periodu pre dolaska SNS-a na vlast, u situaciji dugotrajne krize i „štednje“ u prilog vraćanju fingiranih dugova, takva politika može da počiva jedino na klijentelizmu i zaoštravanju represije – što je mnogo pre SNS-a, uzgred, između 2008. i 2012. godine postajalo sve jasnija karakteristika sastava i politike tada vladajućih partija, na prvom mestu Demokratske stranke.
Kome se onda Vučić obraća, ko za njega glasa? Možda najveći mit o Vučiću jeste mit o njegovoj ogromnoj podršci. Treću deceniju zaredom ostaci „Druge Srbije“ podgrevaju stereotipe o masi potkupljivih, krezavih i neobrazovanih sledbenika i sledbenica pokvarenog vođe, koji nam kroje život. Budući da se iz gradova čuje da je od radnog mesta jedino teže pronaći nekoga ko podržava Vučića, ovaj stari trop ponovo se vadi iz rukava – obrazovano građanstvo bi da napreduje, ali ga neuki šljam ispranog mozga u tome uporno osujećuje.
Mrežnim marketingom do Evrope
Iluzija o Vučićevom snažnom društvenom uporištu proističe iz njegovih prethodnih pobeda, koje brojčano zapravo nisu bile nimalo ubedljive. Osim toga, takvom stanju doprinosi i nezaustavljivi pad popularnosti današnjih opozicionih, a nekada vladajućih partija. Većina u Srbiji je protiv Vučića. On ipak nastavlja da pobeđuje na osnovu toga što većina nas s pravom nema poverenje u opoziciju i do sada nije imala iza čega da stane.
Uostalom, zar bi režim koji ima masovnu autentičnu podršku pribegavao antidemokratskim i često finansijski zahtevnim metodima prisiljavanja i pridobijanja ljudi da podrže vladajući režim, o čemu još samo veliki mediji ćute.
Svakako je istina da su Vučićeva politika i metodi vladanja pronašli autentičnu publiku među određenim konzervativnim slojevima stanovništva. Oni su međutim zanemarljiva društvena snaga kojoj je najdalji metod političkog angažmana ubacivanje glasačkog listića u kutiju.
U postojećem političkom vakuumu, čini se da Vučićevo glasačko telo u mnogo većoj meri počiva na razvoju klijentelističke mreže odavno uspostavljene unutar javnog sektora, pa proširene na režimu naklonjene privatnike, te zloupotrebi ekstremnog siromaštva podelom osnovnih životnih namirnica u zamenu za glas. Stereotipni krezubi glasač nije čovek ispranog mozga zaslepljen Velikim Vođom, on je samo gladan, ucenjen i bez alternative. Mrežni marketing prikupljanja „sigurnih glasova“ ispostavlja se kao perverzan primer hegemone ideologije o vladavini eksperata.
Simptom održavanja na vlasti pod pretnjom ugrožavanja prava na rad nije izum Vučićevog režima. Kao i mnoge druge represivne i antidemokratske mere (kontrola sudstva i medija, sužavanje građanskih sloboda i radnih prava itd.), Vučić je i ovu samo nasledio i dalje usavršio koristeći se zanatom ispečenim tokom službovanja u Miloševićevoj vladi, know-howom skupih savetnika, poput Tonija Blera, i podrškom koju mu sve vreme pružaju vladajući krugovi kako Zapada, tako i Istoka.
Kako ojačati pokrete i oslabiti režim?
Političke organizacije su onoliko snažne koliko imaju masovnu društvenu bazu koja je spremna da se za njihovu politiku založi i više od izlaska na izbore. SNS je po ovom kriterijumu slična DS-u s vrhunca vladavine – njenu aktivističku bazu čine poslušni oportunisti, a društvenu ucenjeni ljudi bez perspektive.
Represija i napadi na demokratiju koje ovaj režim sve više zaoštrava jedino su što preostaje da bi sve nepopularnija politika „štednje“ nastavila da se sprovodi u uslovima nedostatka ikakve opipljive društvene podrške toj politici. Stezanje demokratije kom svedočimo predatira Vučića i da bi se stabilnost sprovođenja EU–MMF „štednje“ održala – moraće da ga nadživi. Aleksandar Vučić nije moćni diktator sa Ahilovom petom, već samo najsnalažljiviji od svih dosadašnjih upravnika zaduženih za spovođenje zahteva krupnog kapitala na prostoru Srbije.
Međutim, uzastopni napadi režima na važeći demokratski poredak uveli su tokom proteklih nekoliko godina u političku arenu veliki broj, posebno mladih, ljudi koji do sada iz brojnih razloga nisu ni na koji način bili politički aktivni. Ovaj novi polet ne sme biti zloupotrebljen za podgrevanje starih iluzija. Težina izdaje petooktobarskih nadanja generacija koje su godine provele na ulicama i u štrajkovima protiv režima Slobodana Miloševića ne sme da se zaboravi – niti ponovi novoj generaciji spremnoj da se bori za svoju budućnost. Kristalizacija borbe za vlast između dva sukobljena tabora vladajuće klase ovo pitanje pretvara u prioritet svih onih koji žele istinsku političku alternativu postojećem.
Svi koji su protiv režima ustali u Beogradu, Novom Sadu i Nišu; svi oni čija se radna mesta, penzije i životni standard nalaze na udaru MMF-ovih direktiva; oni koji svoj bes prema establišmentu iskazuju podrškom Luki Maksimoviću, koji je i pored vibrantne kampanje i dalje daleko od formulisanja ozbiljnih odgovora na goruća pitanja, kao i deo onih koji će svoj prvi glas dati Saši Jankoviću, moraju da nastave putem samoorganizovanja, međusobnog udruživanja i nezavisnog formulisanja interesa svih nas – eksploatisanih, besperspektivnih, potlačenih i obespravljenih, koji smo osuđeni da ovde i sada preživljavamo prodajući sopstvenu radnu snagu.
Zato pozivamo sve da, u ime nezavisnosti društvenih pokreta i slabljenja vladajućeg režima, kako u nedelju tako i u eventualnom drugom krugu, na glasačkim listićima prekriže sve kandidate. Na taj način doprinosimo razbijanju mita o snažnom legitimitetu i omnipotentnosti Vučićevog režima i registrujemo aktivno nezadovoljstvo ponuđenim izborom. Istovremeno, šaljemo jasnu poruku da odbijamo da učestvujemo u podgrevanju iluzija u „manje zlo“ politike liberalne opozicije.
Kako pre, tako i nakon ovih izbora, nužan i urgentan zadatak ostaje izgradnja nezavisne političke organizacije, usidrene u društvenim borbama, na radnim mestima i fakultetima, koja se zalaže za demokratizaciju na svim nivoima, otpisivanje nametnutih dugova, nacionalizaciju privrede i finansijskog sektora pod demokratskom kontrolom i javne investicije u podizanje privrede, s perspektivom umrežavanja sa drugim progresivnim balkanskim pokretima, kako bi se region oslobodio iz stiska sukobljenih imperijalističkih i nacionalističkih snaga. Ko god na ovim izborima pobedio, režim „štednje“ ostaće netaknut. Dosadašnji tok krize u Evropi uči nas da će, u suprotnom, sve autoritarniji centar dati vetar u leđa usponu trenutnih autsajdera sa radikalne desnice.